Заједница удружења југословенских грађана (ЗУЈГ)

Заједница удружења југословенских грађана (ЗУЈГ)

Сви клубови Рајнско-мајнске области су били повезани кроз „Заједницу удружења југословенских грађана“ са сједиштем у Франкфурту. У метрополи је била велика концентрација привредних представништав из Југославије а постојале су и њемачке фирме у Југословенском власништву (Комбик, Југотурс, ЛХБ и сл.). Како се у идеолошкој држави ништа не препушта случају, на рад у ове институције упућивани су, не само морално-политички поданици већ и искусни организатори. Из ових кругова су се добрим дијелом регрутовали кадрови за друштвено организовање дијаспоре, a које се званично одвијало у ингеренцији Социјалистичког савеза. И у Франкфурту је постојала организација Савеза комуниста Југославије са сједиштем у Конзулату. Конспиративно организовано партијско чланство се увећавало примајући у своје редове оне особе које су се радом и понашањем препоручивале.  ЗУЈГ је била уређена и вођена по правилима социјалистичке државе. А какав је то био анахронизам најбоље се видјело у току растакања СФРЈ.¹ Формално, под њеним кровом били су и национални клубови: Словеначки – „Сава“, Македонски „11. Октомври“  и Шиптарски „Јета е ре“. Де факто гледали су свога посла. Хрвати су посебна прича. Према устројству Kатоличке цркве њени вјерници, свуда, без обзира на државне границе и националност у свакој локалној жупи су своји на своме. Као добри католици и антикомунисти Хрвати су имали свесрдну подршку  моћне и утицајне њемачке Цркве. Под старатељством харитативне установе („Каритас“), без икаквог југословенског уплитања дјеловао је „Хрватски центар“ са компетентним социјалним савјетницима.²  Треба истаћи да су ови савјетници давали услуге и грађанима који су припадали другим конфесијама укључујући и Србе, без икаквих услова.

Срби ангажовани у друштвеном организовању су  и у Франкфурту били највећи и последњи заточеници југословенске идеје. Међу њима  је „Титоизам“ имао своје најјаче упориште па је разумљиво ко су били главни активисти југо-клубова. За њих је било неприхватљиво да се клуб назове именом  какве  херојске личности српског народа, и када су у његовом чланству били искључиво Срби.³ Од укупно 394 југословенска клуба колико их је утемељено до 1989. године у Њемачкој нити један није у називу носио назнаку „српски“ иако званична статистика говори о преко 32 % Срба  међу југо-гастарбајтерима.⁴ Али није тако било само са клубовима. Ако је нпр. неки ресторан нудио балканске специјалитете, њихови власници су поуздано били Хрвати. Српски гастрономи су нудили - југословенске специјалитете.⁵ У иначе дебелим телефонским именицима њемачких градова, изузев у називу наше Цркве предзнак „српски“ није постојао. Нажалост, није ово једина последица кетманског понашања ондашње српске елите. Док су нпр. Словенци или Хрвати били Југословени и комунисти углавном из опортунизма, Срби су то били из убјеђења. Управо је идеолошка опсесивност спречавала многе наше људе у препознавању и уважавању стварности уображавајући да смо управо ми открили најбољи друштвени систем. У многим главама моделирале су се и такве нереалне представе укључујући и увјерење како је наше послање да предводимо свјетски процес! Просто је необјашњиво како се толики број Срба, иначе разумних људи, и након деценија проведених у уређеним, слободним и напредним срединама није ослободио доктринарних фиксација, нити схватио како велики свијет функционише, нити створио објективнију оцјену о мјесту и улозои малих народа на неповољном географском положају. У којој мјери је овакво понашање и иступање у јавности доприносило да су и они добронамјерни Нијемци на Србију гледали  као тврђаву комунизма – можемо само нагађати.

Распад Југославије у пуној мјери је захватио и ЗУЈГ. Гдје год су могли, несрпски чланови клубова су преузели ствари у своје руке и ЗУЈГ окренули леђа. Али, „тврдо језгро“ ЗУЈГ је остало на „Титовом путу остваривања слобода и демократија“, како стоји, у једном од последњих јавних обраћања све мање послушном плебсу. Онај дио српског гастарбајтерског корпуса који је био резервисан према југо-клубовима гледао је на руководство ЗУЈГ као продужену руку режимске олигархије.

.....................................................

¹  ЗУЈГ се управљало из сјенке а псеудо-изборима даван је легитимитет предсједнику чије су се надлежности сводиле на читање написаних бесједа у пригодним приликама и потписивање припремљених аката...

²  Према подацима из 1973 г. о хрватској иноземној пастви старало се преко 200 душебрижника у исто толико жупа са 600 часних сестара и социјалних радника. У Њемачкој је постојало 50 дужебрижничких центара и стотину социјалних радника.

³  Најчешћа имена клубова су била „25. Мај“, али је било прихватљиво и свако друго ако није  асоцирало на „великосрпство“ (Едвин Здовц, Едвард Кардељ, Братство-јединство“  Џемал Биједић), али нпр. Карађорђе – незамисливо док се најпознатији српски дијаспоричар Свети Сава није ни спомињао...У Офенбаху је живјело око 5 хиљада Срба али је клуб носио име просјечног хрватског живог писца Густава Крклеца!

⁴ А након друштвених промјена Срби ће отићи у другу крајност:  име свог највећег просветитеља добијаће чак и спортска друштва ...

⁵  Дубину идеолошке индоктринације показује и овај примјер: Ако би нпр. Нијемац упитао Хрвата којим језиком говори, овај би као из топа одговорио: хрватски. Србинов одговор на исто питање је гласио: југословенски!

„Слога“

Процес распада Југославије, започет још за Титова живота није се заустављао. Земља је личила на брод који тумара по пучини са поломљеним и јарболом и веслима и једрима и компасом. Олигархија је уображавала како смо богати, важни, јаки и престижни. Није постојала свијест о томе да се свијет мијења, да се морају тражити нови путеви на основу реалних критеријума који нису исти за велике и мале, да се геостратешка равнотежа пореметила...¹ И за многе Србе у дијаспори „свјетска историја је 5. маја 1985. године постала удовица“. Они који су Јосипа Броза сматрали бесмртним његово упокојење су доживјели као личну трагедију.²  Маса ожалошћених оплакивача стајала је сатима спонтано, стрпљиво и скрушено у дугом реду за кондоленцију пред франкфуртским и другим конзулатима. Тада још нису ни помишљали на „оставинску расправу“ али ће их на то, веома брзо упозорити „перестројка“ која се захуктавала у СССР-у. Смјењују се захтјеви и петиције, за укидање штафете, за амнестију политичких затвореника, укидање вербалног деликта, правну државу, преиспитивање улоге и дјела Јосипа Броза....А, како се испоставило, и међу онима који су јавно клицали „братству-јединству“ било их је што су оштрили јатагане и држали их за појасом вребајући прилику да их поваде. Што је вријеме одмицало колизија илузија и стварности се увећавала. Дезинтеграција је потресала и све југоклубове у дијаспори. Комунистичка идеологија је збратила југословенске народе само виртуелно; фактички се показало да се већина југословенских народа суштински није ни познавала. И овдашњи клупски прваци, (изузев оних Срба, који су по инерцији ишли по мишљење у конзулате) су се понашали као оштри рогови у врећи. За њих је парола „Друже Тито ми Ти се кунемо...“ била поштапалица за спољну употребу. Бољи познаваоци прилика у ЗУЈГ тврде да су Хрвати покушали све ставити под своју контролу, а када им се то омакло, окренули су јој леђа. Препуштамо свакоме да то вреднује својом мјером, наводимо само ради илустрације односа међу челницима. Упркос свега „тврдо језгро“ ЗУЈГ је остало на југословенском курсу иако је све више личило каквом штабу војске у расулу. Када је и последњем скептику постало очигледно да је СФРЈ прошлост, из ЗУЈГ је покренута иницијатива да се франкфуртски Срби окупе под заједнички кров. Овоме су претходили бројни апели и иницијативе са разних страна. После дугих сондирања дошло је до састанка са циљем да се конституише „Савет српских организација и организација у којима раде Срби“. Према сачуваном записнику, у Франкфурту су се по први пут за столом нашли: представници Удружење југословенских љекара и стоматолога - др Зоран Николић; Удружење југословенских просвјетних радника - Катица Станимиров и Драгица Мирковић; Југословенске књижевне радионице - Милутин Алимпијевић; Југословенског клуба „Оро“ - Перо Марчетић; Југословенског клуба из Офенбаха-Милорад Четић; Удружења југословенских привредника - Миодраг Видић и Душан Вукић; КАФ-Југословенске листе Душанка Николић и Милан Шулић; КАФ-Социјалдемократске фракције-Мирјана Врућкић и Драган Прибић те ЗУЈГ Миодраг Стефановић, Бранислав Пендић, Љубиша Левајац и Живан Грујић. Од представника српских организација присуствовали су, испред Црквене општине - о. Градимир Милуновић, Сретен Ђурић и Младен Пешић; „Крајина Хилфе“–др Михаило Рундо и Видомир Којић; Српског културног форума-др Борислав Миоковић; КАФ-Српске листе- Гордана Поповић и Александар Ђорђевић; те Славица Марић, Новак Поповић, Перо Јагузовић, Анкица Војновић, Нада Зељковић, Драган Васић, Миленко Илић, Методије Ђорђимајкоски, Мирко Радијевић, Наташа Зорић и Јован Зорић који нису званично никога представљали али је велика већина била наклоњена Заједници. Дајемо овом по важности и последицама минорном догађају оволики простор ради тога што представља парадигматичан примјер ондашњих прилика. За људе из „тврдог језгра“ Заједнице био је прихватљив сваки  „компромис“ ако је настао под њиховом доминацијом. Друга страна је инсистирала на демократским премисама: мањина треба да поштује вољу и ставове већине, већина не смије ниподаштавати мањину него је мора уважавати као партнера. На овом састанку од људи из Заједнице чуле су се неувјерљиве оцјене, како не опструишу демократске реформе, напротив, они су њихови промотери!! Наше нарави! Српско клатно има широке амплитуде. За све су други  криви, а ако „чињенице говоре другачије – утолико горе по чињенице“. Према Матији Бећковићу највећу одговорност за тешко стање народа „ пада на оне који су криви што се обрачун са српским народом данас у целом свету доживљава као обрачун са последњим остацима комунизма“. Зацијело, апологете „титоизма“ доживљавани су са дебелим разлозима као главни кочничари темељних друштвено-политичких реформи. А, да се југословенско друштво на вријеме реформисало, питање је куда би ишли догађаји. Било како било, конституисани „Савет“ доживио је судбину лептира. Није заживио, нити се икада више састао, па је саборност изостала, све до НАТО агресије на Србију, о чему ће на другом мјесту бити ријечи.

.....................................

¹   Број „Титосталгичара“ и данас показује да је деспотизам, иако није српског поријекла, код нас пао на погодно тло...и питање је када и да ли се уопште урушио сам од себе...

² Примјер титолатрије: Када су медији објавили да обољели Предсједник има проблема са срцем и бубрезима један залуђени 31 годишњи печалбар понудио је љубљанској болници своје срце и бубреге! Многи Срби су га вољели више од родитеља, (памти се како су га Крагујевчани 1978. г. дочекали са 30 хиљада балона и 6 хиљада голубова)!

Грандоманија и титолатрија  у Франкфурту

У СФРЈ су се редовно и са великом помпом прослављали разни празници и јубилеји.¹   Један од њих био је и рођендан доживотног Предсједника. За некога је то била права светковина а за некога  кичерај. Први „Дан младости“ („Титовдан“) без „возљубљеног вође и учитеља“, његови поштоваоци су обиљежили свенародним весељем на градском стадиону у Франкфурту, у присуству педесетак хиљада људи. Нити вреднујемо нити судимо, препуштамо читаоцу да на основу приложених факата сам закључи у којој мјери је тачна мисао да је и наша  садашњост последица понашања у прошлости. Има скептика који сматрају да смо, у читавој овој драми око распада Југославије чак прошли боље него што смо заслужили.²   Добрица Ћосић, уз Ђиласа најпознатији југо-дисидент наступа у критици титоизма са тезом да су  основни чиниоци српског назадовања и пораза у 20. веку - југословенство и комунизам!

........................................................

¹ „Дан Републике“; „Дан борца“; „Дан младости“; „Дан устанка“; „Дан жена“...а свака година је  била јубиларна и историјска...идолатрија је имала такве размјере да је Тито имао атрибуте божанства, ритуали су промовисали његове тобожње генијалности, а прослава рођендана подсјећала на староримске ритуале...

² Кад је ријеч о расипништву, ту су наши самоуправљачи на свом терену. Нема се, али може се. Покушаји аутора да дође до висине трошкова ове спектакуларне манифестације остали су неуспјешни. Један добро обавијештени новинар који је из близине пратио спектакл, помињао је енормне трошкове  само такси услуга, али ћемо их прећутати, јер нисмо то могли и провјерити...