Статистика
Српски хуманитарни фонд из Франкфурта je дјеловао од 25. јула 1991. до 31.12.207 године. Када је ријеч о свођењу рачуна и билансу рада Фонда, луцидна досјетка
познатог хумористе како је „статистика наша дика, што пожелиш то наслика“ нема
своју употребну важност. Овдје говоре факта.
Из свега досада изложеног читалац има прилику да употпуни представу о овој добротворној заједници па га, у резимирању
резултата нећемо „бомбардовати“ спектактуралним подацима и бројкама, него ћемо
задржати његову пажњу на неколико детаља. У архивској евиденцији Фонда сачувани
су подаци о 840 хуманитарних пошиљки. Овом статистиком су
обухваћени они
транспорти за које је била обавезна, санкцијама УН предвиђена пропратна документација и да би се прешле границе. Према
истој евиденцији Комитет за санкције УН додијелио је Српском хуманитарном фонду
320 дозвола. Већина њих су била тражене и добијене на велике запремине и
тежине, па су „експлоатисане“ у дијеловима, тако да је, или више возила било
обухваћено једном дозволом, или ју је једно возило користило више пута, док се
није исцрпио дозвољени волумен.
Ако се узму у обзир сви чланови и приложници онда испада да је више од 2.260 приложника узело учешћа у раду Фонда. Ту је обухваћено и 571 чланица и
чланова. Дуга је поворка клубова, друштава и организтација који су сарађивали
са Фондом а у списку приложника су имена оних који су уплаћивали своја сретства
на конто. Неко је уплатио само једном а неко стотину пута
тако да укупан број прилога прелази 8
хиљада а њихова сума је достигла 4 милиона ДМ. Висина уплата се кретала од 2 ДМ
(уплатио др Дитер Костка) до неколико донација Богољуба Градишника од по 50.000
ДМ.
Да ли је све горепоменуто много или мало, зависи од аршина којим
одмјеравамо. На основу нашега искуства може се рећи да је
код Срба, у свакој професији, од радничких до академских звања приближан
проценат оних који посједују „сензоре“
за милосрђе. Никакво шминкање не може уљепшати непријатну чињеницу да је спремност
на добра дјела и љубав према ближњему код приличног броја грађана изблиједила.
Веома
је незахвално процјењивати укупну вриједност хуманитарних добара која су
посредством Фонда допремљена у нашу земљу. Питање је и да ли је то уопште
могуће. Ријеч је о донацијама разног поријекла. Значајне количине купљених добара
набављене су, разним везама и довијањима, најчешће по много повољнијим цијенама
од комерцијалних. Како вредновати пакетић хируршких конаца када је он некада
кориснији од камиона одјеће и обуће? Како протезу младом инвалиду? Како само
један живот спашен интервенцијом тридесетак санитетских возила колико их је
отпремљено посредством Фонда. Шта су у времену биједе и немаштине значиле
стипендије ратној сирочади? У времену када је хиљаде бескућника живјело у избама и рушевинама, без врата и прозора, празнога и џепа и стомака, једна обична
најлонска фолија за прозор значило је много. Исто
вриједи и за дијелове намјештаја или
кухињске потрепштине, посебно шпорете на дрва. За бициклима је била права јагма. Детерџенти, сапун,
сретства против комараца, чак и једна свијећа је била драгоцјена за онога ко је
живио у мраку, без струје и воде. У љетним временима приликом најезде комараца „аутан“
и друга сретства су тражени колико и лијекови. Али
сваком невољнику је његова бољка највећа па тако и терапија, без обзира колико то
коштало. Истина, свака пошиљка имала је, у својим „папирима“ неку фиктивну
вриједност па би се то формално могло сабрати. Она је редовно била умањена, да
би била што неупадљивија свемоћним контролорима да би је на самом крају медији
удесетостручили. Потребно је на овом мјесту указати на ту нашу пратећу, упорну и штетну појаву. Наши медији, не само таблоиди, чак и државни, у потрази за сензацијама и
великим догађајима имали су ружну навику да сваку пошиљку прецијене. То је
почесто рађено са таквим неукусом да је, код познаваоца правих прилика
изазивало стид и револт. Ево илустративног примјера: У Подгорицу стиже пошиљка
коју дочекује екипа радија и телевизије. Послије неколико конвенционалних реченица
у току снимања репортер пита и за вриједност пошиљке. Пратилац помиње
објективну процјену која се кретала око 40 хиљада ДМ. Репортер, незадовољан
одговором захтијева да се сцена понови а поменута бројка бар утростручи јер
„тако боље звучи у јавности“. Нажалост, ово нису била тамо нека „црногорска
посла“. Од мегаломаније нису оперисани ни други. Једна наша пошиљка пропраћена
је коментаром да је њена вриједност 4 милиона марака! Невјероватно је колико је
међу нама раширена потреба да се каже нешта спектакуларно. О последицама овакве
неодговорности нико и не помишља. Какве се представе врзмају у глави војника, самотњака у некој пустолини, леденом рову, док мисли на своју породицу
коју је оставио у оскудици а слуша оваква лупетања. Њему су сугестивно наметао
закључак како су посвуда лопови који све то силно непостојеће благо разграбише а до њега једва
стиже тек нека цркавица. И овакво понашање је доприносило настанку фантомских прича о дарежљивој
руци наше дијаспоре и „великим манипулацијама и злоупотребама Црвеног крста и
других дистрибутера.“ Неодговорно би
било тврдити да махинација са хуманитарном помоћи није било. Али, нема сумње да
су медији својим претјеривањима, више подгријавали једну штетну друштвену климу
него што су подстицали грађане на добра дјела. Да су објављени подаци о
вриједности донација били тачни, то би био најбољи показатељ велике слоге,
солидарности и дарежљивости Срба у дијаспори. Објективна стварност је
другачија. Проценат Срба који су учествовали у организованом хуманитарном раду
по најсмјелијим процјенама не прелази двадесетак процената! Неки су помагали
индивидуално, своје рођаке, без икаквог записа и публицитета. И то је нешто што
треба поштовати. Али, управо из велике гомиле равнодушних, које патња ближњег
није дотицала потицале су сплетке о сензационалним проневјерама. Да ли само
зато да би прикрили свој егоизам? Аутор
ових редова је учесник једног састанка у Бањалуци када је у присуству
предсједника и подпредсједника РС Биљане Плавшић и Драгољуба Мирјанића, те
министара Ранка Травара, Војислава Глигића и шефа Управе прихода Драшка
Поповића поднесен извјештај о средствима
сакупљеним у дијаспори по основу тзв. „ратног самодоприноса“. Било је очигледно
да је огроман број Срба у дијаспори избјегавао законом утемељене обавезе, чак и
по цијену да годинама не долазе у родни крај.1
Хуманитарна помоћ која
је прелазила границе је уредно регистрована.
Сваки пратилац пошиљке или донатор је добијао потврду о примопредаји. Новчане
донације биле су по правилу намјенског карактера, тако да је могућност
манипулације практично искључена. Дакле злонамјерне су и лишене сваког основа
тврдње о злоупотребама великих пара.
Надзор протока свеукупне хуманитарне помоћи имао је тзв. „Савезни
координациони одбор за хуманитарну помоћ“ као установа Владе СРЈ. Сва организована
помоћ и Р. Српској је ишла преко Београда. Овдје су се сливали сви подаци, превасходно од
царинске службе која је имала потпуну евиденцију. Тако су сачињавани годишњи
извјештаји о приспјелој помоћи. Ради илустрације прилика задржаћемо пажњу
читаоца на једном таквом извјештају. На основу статистичке обраде за 1995.
годину евидентиране су 436 хуманитарне пошиљке. Овдје је обухваћена комплетна помоћ
и она од међународних организација. Од
тога је 127 пошиљки дошло посредством Српског хуманитарног фонда из Франкфурта.
То претставља читавих тридесетак процената! Идентична је и ситуација са
прикупљањем горепоменутог самодоприноса за Републику Српску. Не помињемо ове
чињенице ради хвалисања. Све што презентирамо утемељено је на фактима. Оно што
је урађено дјело је ентузијазма и вриједних руку једне дуге поворке добрих људи
у времену зла. Њима нека служи на част „Орден Његоша“ којим је Предсједник
Републике Српске одликовао Српски хуманитарни фонд.
Када је ријеч о статистици Српског хуманитарног фонда онда ћемо поменути
и, на први поглед неважан податак који
се чуо на Скупштини приликом обиљежавања десетогодишњег јубилеја. Наиме Управни
одбор је у току деценије одржао 520
радних састанака са уредним записницима и листама присутних. Када се узме у
обзир да се ради о љекарима, инжењерима и врсним мајсторима онда и то добија
једну другу тежину.
...............................................
1) Познати су нам и такви
„родољуби“ који су радије мајчину сахрану „пратили“ из даљине, јер је током
рата сваки долазак у завичај имао своју цијену: поред државних дажбина није се
ни родбини могло доћи баш празних руку. А управо таквима су данас пуна уста
приче о сопственом доприносу „стварању Р. Српске“...
Нема коментара:
Постави коментар