СРБИ НА МАЈНИ: Оснивање Српског Хуманитарног Фонда

Оснивање Српског Хуманитарног Фонда

Из немирима захваћених регија стизали су све гласнији и чешћи захтјеви за помоћ, понекад прави вапаји. Одзив, посебно Крајишника чији су ближњи били највише погођени је бивао све масовнији. Аналогне историјске околности изазивају аналогне реакције. Пробуђена је национална солидарност и код неких људи код којих је национално осјећање атрофирало. Постало је очигледно да се провизорни рад мора поставити на озбиљније основе: организовати, каналисати и ставити у законски оквир. Послије више расправа, почетком 1992. године, на „састанцима сриједом“ одлучено је да се импровизовано удружење „Крајина Хилфе“ судски легализује. Поред стандардних услова које њемачки закон предвиђа, као главни циљ је прокламовано доброчинство-помоћ људима у невољи. У овом случају користило се искуство америчких Срба који су, „во времја она“ оформили секцију српског Црвеног крста на челу са Михаилом Пупином. То су рационалне одлуке јер је Црвени крст установа са јаком инфраструктуром и бонусом код домаћих власти а и странаца (на терен су већ пристизали војни ефективи Уједињених нација да „раздвоје сукобљене стране“), а било је важно и за поуздану дистрибуцију хуманитарних добара.

Један од услова доброг функционисања сваке организоване заједнице јесу уређени унутрашњи односи. Понашање свих чланова мора бити у складу са утврђеним регулама. Површност, недисциплина и јавашлук, те српске „Ахилове” бољке, сматрају се главним узроком метиљавости, траљавости и неефикасности наших организација.¹ Основни докуменат који обухвата норме и правила понашања је статут. У овом случају он је био модификована верзија познатих начела Црвеног крста. Прихваћена је најшира платформа окупљања грађана различитих политичких увјерења око једног заједничког именитеља: јачање имунитета матичног народа изложеног великим искушењима. Организација је слична оркестру. И најбоља композиција не значе ништа без музичара спремних и способних да је изведу. Да би се остварила хармонија потребни су и добри појединци и вјешто дириговање. Није могућа ефикасна организација без хијерархијске формације. Српски хуманитарни фонд је устројен по провјереним правилима. Сваки члан је задржао своје политичко увјерење и страначко опредјељење, али се знало и „ко весла а и ко кормилари“. Начињени програм је био синтеза реалних потреба, објективних могућности и нужности. Старији су унијели искуство а млади полет и енергију. Показало се да је и код Срба могућа плурална заједница а да не постане подијељена и да афирмативно заступа разуман и одговоран патриотски став демонстрирајући хуманост без предрачуна или било каквих других скривених намјера. Када су усаглашени статут и програм рада заказана је Оснивачка скупштина. Следио је захтјев надлежним властима за регистрацију и додјелу статуса „непрофитног друштва“. То су важне законске претпоставке да донације умање фискалну основицу при годишњем поравнавању, што је битан стимулативни аспект. Већ је виђено толико разних добротворних пројеката, зајмова и сличних подухвата који су подбацили, поред осталог и ради недостатка овога елемента.

Њемачке власти су дуго оклијевале прије него су потврдиле одлуке Оснивачке скупштине. Али, Фонд је већ био постављен на ноге и дисао пуним плућима. По правилу, сваке сриједе навечер, током свих година практикован је јавни, отворени састанак, мада би исправније било рећи радни договор. Дневни ред је стандардизован: извјештаји о приспјелим средствима и раду минуле седмице, планови за наступајућу недељу и разно. Састанак су водили добри зналци. Празнословље, зановијетање, несувисле приче и тлапње којима смо посебно „обдарени“ су, ако не сасвим искључене сведене на најмању мјеру. О ефикасности Фонда се брзо прочуло. Прилазили су људи од угледа и ауторитета, из далека и близа, па сигурно и они који су калкулисали да бити ангажован у хуманитарном раду може значити повластицу и поштеду од евентуалне војне мобилизације која је стално висила у ваздуху.

-----------------------------

¹ Управни одбор Фонда је, по запажању људи који знају о чему говоре па им се може вјеровати личио на пословодни орган какве ефикасне фирме. Била је то успјела, комбинација практичара и интелектуалаца који су се допуњавали и функционисали као добро уигран тим. Код бирања у Управу нико се није отимао о функције јер, сем рада и обавеза нису доносиле никакве привилегије и повластице.