СРБИ НА МАЈНИ: Транспорти

Транспорти

Хуманитарна добра је прво требало сабрати, па разврстати, препаковати, утоварити и допремити. Током седмице канцеларија је евидентирала све информације и понуде са терена. На редовним састанцима сриједом правио се оперативни план за предстојећи викенд, од технике и људства који су тога момента била на располагању. Наши пословни људи али и други власници транспортних возила, камиона и комбија су се, од случаја до случаја стављали на располагање. Момчило Лукић је дао дугорочно свој камион на услугу а клуб „Вук Караџић“ из Бона поклонио је Фонду један камион и он је кориштен за сабирање добара по Њемачкој.

У случајевима када се транспорт обављао недељом и празником требало је осигурати посебну дозволу о чему ће бити ријечи на другом мјесту. Највећи послови су обављани суботом, недељом и празницима, дакле у времену када људи нису имали радне обавезе у својим фирмама. Велику помоћ су пружали власници камиона и других возила: Марко Маглајчевић, Мишко Суботић, Гојко Судар, Ранко Давидовић, Мирослав Модић, Никола Пенгачевић, Раденко Петковић, Рајмунд Дерцбах, Штефан Михаленко, Милош Кусмук, Нико Бојанић, Драган Крсмановић, Ранко Прица, Жарко Јаћимовић, Нада и Данило Дунђеровић, Раденко Шупић, Момир Бајић, Ђорђе Давидовић, Драган Петковић, Ђуро Грубач, Јово Максимовић, Раде Ћајић, Момчило Ђурђевић, Ненад Милинковић, Бранко Јериминов...

Број возача који су (неки и по више пута) управљали возилима са товаром хуманитарне помоћи од Франкфурта до крајњих дестинација је велики: Станиша Симановић, Жељко Максимовић, Слободан Николић, Никола Топаловић, Пера Димитров, Георги Спасов, Нада и Данило Дунђеровић, Миливоје Суботић, Драган Лошић, Љубиша Ковачевић, Бојан Лазовић, Стеван Шобот, Андрија Малатестанић, Јаника Марковић, Милан Шуњка, Душан Бјелотомић, Стојан Лукановић, Никола Ретија, Младен Лазић, Душан Михајловић, Вељко Вранешевић, Душан Лукић, Стана Самарџић, Вића Ристић, Димитрије Поповић, Радомир Добриловић, Марко Арсовић, Бојан Лазовић, Ранко Лазаревић, Голуб Шпадић, Раденко Даљевић, Срђан Вулин, Драган Крсмановић, Јеличић Карл, Мустафа Коц, Миленко Кршић, Саво Милетић, Гојко Јаковљевић, Борко Тривунчевић, Станимир Топић, Петар Рељић, Миле Димитровски, Димитрије Поповић, Срето Марић, Драгољуб Ранковић, Јожеф Бата, Бошко Ребић, Илија Ивковић, Гојко Бацкулић, Никола Будимир, Остоја Шкрбо, Милован Лазић, Радивој Симовић, Живота Миленковић, Бојан Лазовић, Радомир Добриловић, Анђело Марковић, Илија Ивковић, Mиодраг Марковић, Петар Миловановић, Александар Гецић, Тадија Томовић, Злата Секулић, Славко Клачар, Oliver Schäfer, Thomas Schwalo, Sonja Würth, Peter Häfner, Manfred Wollmann, Heiko Elbert, Elenore Schmidt, Klaus Babilon, Uwe Hartlaub, Rheinold Kullmann, Stefan Nagyvatni, Ladislav Jakob, Severin Schlägel, Jürgen Volker, Dickel Volker, Hirschmugl Ernst, Sylvio Ambrosius, Jörg Christ, Dirk Uwe Kämpert, Hartkorn Florian....

Посебне услуге око транспорта лијекова до Београда пружао је својим аутобусима власник агенције за превоз путника Здравко Митровић.

Нарочит проблем је представљало подизање донација њемачких фирми које су се морале реализовати у радном времену. И у овим случајевима више него драгоцијени су били наши пензионери и фирмаши. Ови други су несебично прискакали и са својим возилима и са персоналом, наравно без икакве накнаде. Само се у изузетно ријетким приликама изнајмљивао камион од професионалних агенција.

За велике транспорте од Њемачке до крајњих дестинација кориштени су комерцијални шпедитери из Србије, Њемачке, Аустрије, Италије, Француске, Пољске, Македоније и других земаља (Krause Transporte, Krümmen Transporte, Poseydon.... Посебно се памти фирма „Intertrans“ из Аустрије и њен менаџер Ранко Васић као поуздан и коректан партнер.

Разумије се да су и возачи били разних националности а на тој основи нису регистровани никакви неспоразуми.

Мађарске перипетије

Транспорти кроз Њемачку и Аустрију били су без нарочитих компликација, рекло би се рутински посао. У овим уређеним земљама корупција у државним службама, у поређењу са окружењем напросто не постоји. Али Мађарска! Иако треба бити уздржан и опрезан у свакој генерализацији мора се рећи да би се, у случају рангирања држава према коруптивности њихових царина и полиција Мађари били без озбиљне конкуренције. Ко није пролазио овом земљом за вријеме санкција тај не зна за јад. Наша корупција, коју кунемо са ваљаним разлогом, личи на безазлену идилу у поређењу са мађарском. Али, да идемо редом. Одмах на улазу у ову државу протоколисање: прво полиција, онда шпедитер а потом царина. „Подмазивање“ је свуда облигаторно: у натури, новцу, најбоље обоје. Без подмићивања неизвјесно је колико ће обрада папира потрајати. Ако нема препоруке мађарских конзуларних власти за транспорт преко њихове земље, полаже се депозит на вриједност робе. Висину одређују цариници, „ад хок“, искључиво у форинтама.¹ Био је општи утисак да су мађарски цариници људи без икаквих моралних скрупула. Њихова машта у проналажењу разлога да беспомоћном возачу завуку руку у џеп је неисцрпна. Када имате све предвиђене папире (што је било правило) затраже потврду о „поријеклу и квалитету хране”! Пријети фитопатологом кога треба посебно платити да дође и прегледа је ли храна, исправна, запечаћена, доказе да и она у конзервама није евентуално заражена! Уствари, хоће паре!

Вожња кроз Мађарску личила је на криминалну фантастику Агате Кристи. Овдје је био прави Елдорадо за друмске разбојнике. Њихова криминална енергија и хајдучки трикови су неограничени. Тачније је рећи да је на сцени био класични „дил” гангова и полиције. Поред домаћих, овдје су оперисале и интернационалне банде, укључујући и оне из Србије. Бушење гума, крађе, отимачине, пљачке, пребијање...све у дослуху са полицијом. Могла би се написати дебела књига од шокантних исповијести наших шофера са њихових путешествија.² Док шофер узима гориво, разбојници нападају возило! Новац, документи, ташне нестају у мраку! Послије неколико сати од позива, полиција долази. Проблем са превођењем се рјешава тако што полиција дуго телефонира тражећи тумача. Било је случајева да се појави сподоба у којој опљачкани возач препознаје самог пљачкаша! Полиција се прави луда. После транге-франге, повуци-потегни, несретни шофер добија у руке протокол о увиђају са којим, без новца и докумената одлази у Будимпешту, југословенској амбасади гдје се наставља драма. Како тамо нема никаквих података о особи којој треба пасош то се чека на депеше из конзулата гдје је опљачкани пријављен. Ако је ријеч о викенду или празнику – нека му је Бог на помоћи. На крају добија папир са којим може пријећи границу, а онда код куће - вађење нових докумената.

У свакој нормалној земљи полиција се стара о реду и поретку. У Мађарској, земљи на прагу Европске уније на сцени је била једна подла, грамзива, похлепна мафија у униформи.

Други по учесталости криминални атак на пратиоце хуманитарне помоћи било је бушење гума. Разбојници су прво бирали жртву, најчешће самца или брачни пар.³ Операција је имала двије фазе. Прво би спретни гангстер иглом уграђеном на врх ципеле непримјетно, онако у пролазу “боцнуо” гуму. Како начињена рупа није велика, дефект се осјети тек након неколико километара јер се гума полако празнила. Савремени којоти прате своју жртву, заустављају се и - нуде помоћ. Слиједи муњевита пљачка а неријетко и пребијање и возача и сапутника. Ни по дану ни по ноћи наши људи нису имали заштиту у држави која је, према оцјени Европске уније и НАТО пакта испуњавала високе стандарде за евроатланске интеграције. Возачи тешких камиона и тегљача које прописи обавезују на честе паузе нису смјели склопити ока. Било је банди које су оперисале сопственим камионима: Опљачкана роба је у блиц акцији претоварана а разбојници нестајали.

На излазу из Мађарске возаче хуманитарне помоћи чекале су Танталеве муке, само што овдје није ријеч о грчкој митологији него објективној стварности. Требало је проћи двоструку контролу: мађарску царину и УН контролоре. И овдје су се дешавале праве драме.⁴

Неколико пута су се шофери после чекања од преко 24 часа враћали у Франкфурт. У једној прилици човјек је узалуд чекао ТРИ дана. Образложење: чека се нека провјера у Њујорку јер су папири – сумњиви.

То што сте имали све дозволе још није значило да ћете добити зелено свјетло, бар не без дугог и непријатног натезања. По правилу, најуљуднији УН контролори су били Грци. Остали, „од зла оца и горе матере”, како наш народ вели, тражили су длаку у јајету, мада је и овдје било часних изузетака. Ипак, ако би се бирали нај-малициознији, тај епитет би заслужили Словенци. Ситне душе.⁵ Отварање цераде, пентрање по препуној приколици, преглед садржаја (иако је он већ контролисан од њемачке царине и запечаћен), ово сумњиво – отвори – затвори, све без поговора и коментара јер ако се величанство разгоропади...Циљ оваквих провокација није по нашем мишљењу могао бити другачији већ изазивање фрустрација и резигнација код дијаспоре како би се помоћ смањила и Срби што прије и лакше „бацили на кољена”, како је то предвидио Клаус Кинкел. Е, то им задовољство нисмо ни по какву цијену хтјели приредити.

Када би се напокон УН контролори смиловали и пустили транспорт, преузимала би га мађарска царина на даљну обраду. Са којом је само вјештином цариник трпао понуђени новац у свој џеп. Срећа у несрећи је била да су машарски чиновници били толико алави на паре и корумпирани, па их је било могуће у свакој неприлици подмитити. Без „подмазивања” би уследило стотину нових примједби. Што крупнија новчаница, то мање перипетије.

Улазак у Србију се може поредити са пробојем каквог фронта и то се доживљавало са најјачим емоцијама. На нашој страни човјек би најприје одахнуо. Српске бирократско-царинско-шпедитерске заврзламе и обраде, разне таксе, дажбине и путарине, све то личи на душевну релаксацију у поређењу са мађарским шиканама.

Следећа дестинација је била Лука Београд, односно царински терминал гдје је пошиљку прегледала српска царина а потом преузимао Црвени крст Србије. Како је готово без изузетка транспорт настављао за Републику Српску или унутрашњост Србије, овдје је опреман новим папирима.

Након увођења санкција СРЈугославије Републици Српској, посматрачи УН су се позиционирали и на пограничним прелазима на Дрини. Ипак овдје је све било уљудније у односу на мађарске ескападе.

Али, нису се само Мађари показали као људи без икакве емпатије за српску невољу. Игуман Сергије, један смјерни монах доживио је на чешкој граници такве непријатности да је прекинуо пут и вратио се кући, пун горчине од понижења која је доживио од чешких цариника. Чеси су давно заборавили пружену руку Београда приликом интервенције земаља Варшавског уговора у њиховој земљи. Добро је и ово прибиљежити, за наук потомству, да се зна како су све Срби у једном историјском тренутку били обесчашћени и понижени и од кога.

На овом мјесту посебно ћемо поменути догађај из априла 1994. године када је у Франкфурту формиран конвој од 16 возила! Слика на аутопуту и граничним прелазима је била импресивна. Када дође стани пани и натјера нужда, Срби се знају и могу издићи од своје иначе свеприсутне индоленције, непословности, неефикасности, површности и архаичности.⁶

................................

¹ Депозит се на изласку из Мађарске враћао, али знатно умањен, ради разлике у куповно-продајном курсу девизних ефектива...

² Према исповијестима очајника у нашем бироу исто тако је, ако не и горе било и у возовима.

³ У једној прилици осморица фондаша су били објект напада једног ганга. Раде и Рајко Ћајић, Момчило Ђурђевић, Раде Радујковић, Неђо Милијевић, др Момир Пушац и аутор ових редова нападнути су на самој мађарској граници! Тек кад је сијевнуо нож разбојници су видјели да имају посла са жестоким момцима, устукнули су пријетећи осветом....“нећете изаћи живи из Мађарске“

⁴ Милош Кусмук и Раде Ћајић стајали су 3 дана и 2 ноћи да би на крају били враћени са границе. Милан Видичевић је ради безазленог геста морао стајати 2 сата са „рукама увис“ пред упереним калашњиковом мађарског војника; Ђуро Грубач, прво опљачкан од друмских разбојника потом доживио ново малтретирање од цариника, немајући пара да га подмити: „хоћу да видим патос“... а кад је истоварио своју сиротињу наређено му је: „товари и губи се, ваљда си научио лекцију“; а док је Никола Ђекић точио гориво, гангстер је супрузи Зори отео ташну са новцем и документима... етц.

⁵ Једино Словенци нису били тако алави на новац као Мађари.

⁶ Надамо се да ће читаоцу, након свега овога бити јасније откуда критике поводом појаве у јавности неких имена са импресивним биографијама, а фактички незапажених у хуманитарном раду. Па још када их министри оките признањима и орденима, за непостојеће заслуге... то је изазивало оправдани револт код људи који знају како стоје ствари...а неодговорни новинари су подгријавали антагонизме и давали велики простор медијским препуцавањима...