Kанцеларија

Kанцеларија

Размах хуманитарних дјелатности посебно прилив избјеглица у Франкфурт наметнули су потребу за адресом и простором гдје би се обављали све обимнији и сложенији оперативни послови. Први човјек дописништва „Вечерњих новости” Милијан Пајић понудио је просторије једног бившег привредног представништва у самом центру метрополе (Хауптвахе). Помогле су и личне везе др Рунда са неким Нијемцима јер су се власници зграда клонили Срба. Фонд се уселио почетком 1992. године. Саобраћајне везе су биле оптималне а положај канцеларије повољан и из безбиједносних разлога, што је, у онако поларизованом времену било итекако важно.¹ Канцеларија је брзо опремљена неопходним инвентаром. Ово није било нарочито тешко јер су све југословенске фирме, ради санкција биле у ликвидацији (Југотурс, Комбик, Комора, банке...) и нудиле своју опрему у бесцијење. Оно што се није могло добити „гратис“ набављали су донатори. У томе се нарочито истицао Миленко Илић, власник сервиса „Мистер Минит“ и члан управе Фонда. Његова је заслуга што се у нашем бироу нашао у, за то доба веома модеран рачунар. О потрошном канцеларијском материјалу се читаво вријеме старао Карл Фридрајх. Димитрије Скрепничук се трудио да захвалнице, дипломе и преко стотину разних других признања буду укусно оквирени и изложени јавности.

Скроман простор, од свега педесетак квадрата брзо је почео личити на кошницу. Викендом и навечер је био општи метеж од посјетилаца. Понекад је било све затрпано врећама и пакетима које је народ доносио. „Српска канцеларија” је постала „софтвер”, стјецишта и исходиште најважнијих дешавања у Фонду и око њега. На првом мјесту је ријеч о протоку информација. Одавде се општило са читавом мрежом установа укљученим у радње око допреме хуманитарне помоћи, након економских санкција УН према СРЈ. За избјеглице је импровизовано савјетовалиште, са правником, Миланом Маленовићем и социјалном  радницом Достом Бауер, уз повремене асистенције Смиљке Данојлић и Александра Ђорђевића. Преводилачку службу су водили Теодор Жикић, Борис Илић, Лариса Видић уз подршку Љубише Левајца и Ленке Крстановић. Сви су радили волонтерски. Канцеларија је била отворена преко читавог дана. Прије подне су дежурали пензионери: Миливоје Вранешевић, Раде Ћајић, Марко Корлат,  Душан Ромић, Доста Бауер, Сретен Племић, Аница Маћешић, Душан Деспић а након радног времена су их смјењивали млађи. Знало се и када и ко дежура. Све обимнији послови су наметнули потребу за професионалном секретарицом па је ангажована Гордана Милисављевић, избјеглица из Вишеграда, која се показала и као поуздана и храбра.²  Недалеко од канцеларије је било представништво „Војвођанске банке“ које је водио др Васа Мирић, што је била срећна околност јер је могао по потреби прискочити и помоћи.  О чистоћи просторије ревносно се старала Аница Маћешић.

У маси бродоломника које су тражили сламку спаса немало њих, без својте и пријатеља који би им помогли да се снађу су долазили у овај српски „офис“. Непознавање језика па и разних друштвених конвенција, велики је хендикеп а по том питању се свима могло помоћи. Било је веома суморних призора, а о некима ће бити ријечи на другим мјестима.

Преко канцеларије су успостављале везе са разним службама, агенцијама, надлештвима, хуманитарним друштвима, службама тражења несталих лица из ратом девастираних подручја, ОЕБС-мисија за БиХ, размјењиване разне информације и сл. Неко је тражио какву тезгу за преживљавање, неко стан, па тумачење правних норми и уредби, попуњавање разних формулара, молби, жалби и других обраћања разним установама. Дешавало се да наиђе намјерник, буквално гладан и без пребијене паре у џепу. Није свако могао добити колико је очекивао али нико није изашао гладан. По правилу би се пронашла и нека цркавица довољна за возну карту, за „малерозне“ и „покрадене“.

Када се прочуло да су услуге Фонда бесплатне, навраћали су, најприје спорадично а онда учесталије и  они који ниучему нису оскудијевали, али су лакоми на џабака. Таквима би се, након добијене услуге замео сваки траг, све до нове потребе. Било је и оних који су искористили добру прилику да преведу читаве томове својих досијеа са маратонских парничења.

Задржаћемо пажњу читаоца на интересантном детаљу везаном за одржавање канцеларије јер је индикативан за слику опште климе у Фонду. Највећи дио трошкова сносио је Рајко Танкосић. По потреби су у помоћ прискакали и остали чланови управе. За ту намјену је устоличена и једна практична навика: сваке сриједе, при крају састанка столом би прошла тзв. „пиксла“. Ријеч је о кутијици у коју би сви присутни убацили по коју пару. Како се радило о двадесетак и више присутних, „пиксла“ би мјесечно сакупила хиљаду марака. Упорно и доследно одржавана ова пракса омогућила је да се сав донаторски новац, без остатка, користи у намјенске сврхе. А познато је колико неке, иначе реномиране хуманитарне организације, (нпр. Црвени крст) троше од донација за режијске трошкове. Фонд је све режијске расходе: кирија, телефон, телефакс, интернет, локални транспорти, складишта, потрошни биро материјал и сл. подмиривао из личних средстава чланова Управе. „Пиксла“ је преко дана стајала на столу па би понеко и од посјетилаца или корисника разних услуга убацио покоји „цвоњак“. А, „Зрно по зрно – погача“.

Kанцеларија је служила и као уточиште и прибјежиште понеком невољнику док се није пронашло какво рјешење. Ту би преноћио на импровизованом лежају који се у јутро морао уклонити како би се одвијале редовне активности. Недалеко се налазио ресторан „Београд” власника Николе Ковачевића који је личио на какву испоставу Фонда јер су се људи ту сретали, разговарали па и нешта презалогајили.

Након Дејтона када је хуманитарна дјелатност спласнула прихваћена је понуда Саве Ратића да се административни послови премјесте у просторије његове фирме „NICON“. Саво је сносио све режијске трошкове бироа, а на располагању су стајала и остала техничка помагала. Када се Ратићева фирма нашла у неприликама, биро Фонда је под истим условима измјештен у просторије фирме „BAKARA“ власника Жарка Јаћимовића. У непосредној близини се налазила и путничка агенција Роберта Живковића са великим копир апаратом и другим помагалима које је Фонд могао користити.

Након спајања са ансамблом „Кола” изнајмљене су простране просторије у улици Mergenthalerstrasse. Уложено је много труда и средстава у њихово адаптирање јер је, поред канцеларије ријеч о вишенамјенској сали (вјежбања, састанци, закуске....).

....................................................... 

 ¹⁾ Срби воле да се приказују храбријим него што јесу...многи, по сопственом признању, никада нису крочили у овај биро плашећи се диверзије наших непријатеља...

²⁾  Исто се може рећи и за писца ових редова који је радио у градском техничком заводу а био је одговоран за рад канцеларије...

У канцеларији је често било као у кошници

Велики добротвор из Аустралије Бранко Тешановић у канцеларији 

Милан Маленовић

Г. Милисављевић

Доста Бауер         

Миленко Илић

Жарко Јаћимовић

Саво Ратић

 Габи Ајхенауер

Теодор Жикић

Лариса Видић

,

Аница Маћешић

Јенс Никлаус

Сретен Племић

Р. Танкосић  

Драго Тадић

Самодопринос  

Рат није само оружани сукоб наоружаног дијела народа него један из темеља поремећен поредак свих друштвених норми и конвенција са алтернативама:  Опстати или нестати. Једног дана Савезу српских удружења обратило се Министарство финансија Републике Српске са информацијом да је донесен Закон о самодоприносу.¹ Овим су Срби запослени у иностранству обавезани да, као државни порез мјесечно издвајају одређена средства. Надлежни моле да се размотри могућност прикупљања самодоприноса по клубовима.

После свестране анализе дошло се до рјешења да Министарство именује своје повјеренике са потребним овлашћењима а клубови би само благонаклоно пратили те деликатне послове. И Фонд се сагласио да у одређено вријеме повјереници министарства могу обављати своју дјелатност у бироу, обично један дан у недељи. Закон је грађанима остављао могућност да обавезу регулишу на граници, у својој општини или тамо гдје тренутно бораве. Како маса људи, ради ратних дејстава није одлазила кући, то је број уплата на граници и у општини био више него скроман. Тражио се начин како да се прилив пријеко потребних средстава повећа. Било је то вријеме опште беспарице и празних каса па је држави свака марка била драгоцијена.

Све ово је захтијевало посебну озбиљност јер Нијемци то нису толерисали ни својим штићеницима, а тек Србима. Иако је дјелатност повјереника Министарства финанција била потпуно одвојена од Фонда, посредно су ипак људи подстицани да испуњавају своје обавезе, тако да је франкфуртски биланс више него задовољавајући: Једна трећина свеукупних средстава самодоприноса прикупљеног у Њемачкој реализована је у просторијама Фонда.²

.........................................

¹⁾ Према одлуци Народне Скупштине Републике Српске („Службени гласник“ 3/92) уведен је Самодопринос за грађане запослене у иностранству. Самодопринос је за 1993. годину  износио по 100 ДМ мјесечно, за 1994. и прву половину 1995. године по 200 ДМ, а другу половину 1995. и 1996. годину по 150 ДМ. Дакле укупне обавезе су за грађанина Републике Српске током читавог рата износиле 7.330 ДМ.

²⁾ Неки велики градови са већом концентрацијом Срба од Франкфурта нису по овом питању урадили ништа, али то извјесне „критичаре“ није спречавало да малициозним коментарима пропрате додјелу признања Српском хуманитарном фонду...

Гордана Милисављевић у канцеларији