СРБИ НА МАЈНИ: Срби изгнаници

Срби изгнаници

Аутор ове хронике није ни помишљао да ће доћи у прилику да описује људе и догађаје иначе би их пажљиво биљежио јер присјећања увијек имају своју мањкавост. Али, како су у међувремену табу теме нестале, позванији и вјештији су већ освијетлили многе замаглице. Ипак и поред објављених читавих томова и овакви мали прилози могу бити каменчићи да се употпуни мозаик тог несрећног времена. Јер, поратне генерације су се, до одласка у свијет наслушале прича оног побједничког дијела нашега располућеног народа, поражени су били или мртви или у емиграцији. Тако су само ријетки имали прилику да „из прве руке“ чују и другу страну: какви су били њихови мотиви, да ли су имали неке идеале или су одиста били ниткови и патолошки зликовци како су их пристрасни историчари представљали.

До првих додира Срба-политичких егзиланата и Срба „гастарбајтера“ долазило је у разним приликама: на радним мјестима, јавним надлештвима, храмовима, локалима, празничким закускама, славама и забавама. Дуго је трајало док се није уклонило подозрење настало услед познатих стереотипа оног времена.Први су у другима гледали потенцијалне „удбашке доушнике“ а неријетко уопштавали и све сврставали у „комунистичку багру“. Други опет, одрасли и школовани у систему политичке индоктринације, (нарочито под утицајем филмова Вељка Булајића) имали су представу о емигрантима као бившим „брадатим, вашљивим окупаторским слугама и издајницима окрвављених руку“ који си „пили ракију, јели гибанице, пљачкали и угњетавали сиромашне сељаке, радничку класу и поштену интелигенцију, мучки нападали оне који су голи и боси јели лишће и кору са дрвећа ослобађајући земљу“. Дуго су оба табора зазирала од било каквог дружења. А, општепозната је чињеница да је поред „редовних“, југословенска тајна полиција („Служба државне безбиједности“) имала и велики број „дописних“ чланова, потказивача, којима ништа није промицало. Своја запажања су достављали „тамо гдје треба“ па је било понајбоље клонити се сваког белаја.¹ Временом се ипак топио лед, углавном захваљујући рођачким и земљачким везама. Било је и емиграната који су то постали из превасходно „љубавних“ разлога. Наиме, радећи као заробљеници на имањима и фирмама са младим Њемицама настајале су и сентименталне везе. Углавном аполитични али доследни Срби ови људи су доприносили да се неповјерење међу сународницима умањи. А, када је оно потпуно исчезло, млади Срби су долазили до информација које су им дотада биле ускраћене.² На питање зашто је у емиграцији, српски емигранти су најчешће одговарали да су 1945. године имали алтернативу: или ван земље или под земљу! Последњa нада је исчезла 6. септембра 1944 г. када их је Краљ Петар II позвао да приђу НОП-у. ³Након 1945. године у избјеглиштву су се, поред Kраља нашле историјске личности: Eпископ Николај, Kнез Павле, Краљица Марија, Слободан Јовановић, Драгиша Цветковић, Момчило Ђујић, Радоје Кнежевић, Адам Прибићевић, Милан Гавриловић, Живко Топаловић, Богољуб Јефтић, Милош Црњански, Милан Стојадиновић, Лаза Костић, Слободан Драшковић, те још двадесетак елитних интелектуалаца, академика и професора чувених универзитета…⁴

..............................................................

¹⁾Према разним изворима, потказивање је код нашег свијета масовна занимација...Синтагма „Озна све дозна“ је превасходно последица комшијског достављања зарад неке вајдице...Један високопозиционирани иследник наводи како су денунцијанти стајали у реду а један је, долазећи сваки дан толико досадио да му је опалио шамар...

²⁾Аутор је одрастао у окружењу које је, у оба сукобљена табора имало своје активне учеснике. У дугим зимским ноћима наслушао се исповијести побједника. Сада му се пружила прилика да, из прве руке, чује и другу страну, њено виђење несреће у којој је ударио брат на брата и комшија на комшију...па и иначе подозриве Нијемце који су ратовали по Југославији, попут једног телеграфисте из „Десанта на Дрвар“, ратника са Неретве или заробљеника који је после рата обнављао рушевине по Југославији...

³⁾ Помињали су паролу "Ми за Краља, Краљ за Тита, куда ћемо, Бог те пита". Временом је већина емиграната опростила „Краљеву ескападу“ сматрајући је изнуђеном од лукавих Енглеза, али је било и остало критичких опаски према „Петру II Дезертеровићу“, како су га понеки називали...

⁴⁾ Само је Удружење српских писаца и умјетника у иностранству бројало је 107 чланова...

Уз свe разумијевање тешког положаја и дужно поштовање труда и резултата наше емиграције око националног и црквеног самоодржања, (најбољи свједоци су подигнути храмови), морају бити дозвољене и критичке опсервације. Како то да живот у уређеним и организованим државама, носталгија за завичајем, стална опасност од свемоћне Удбе, жеља да се помогне Отаџбини није битније утицало да се отарасе мана и порока који су их саплитали? Очигледно је се и овдје превиђао сопствени удио за народну судбину. Свеприсутна сујета и фатални инаџијски менталитет. За све неуспјехе свако је налазио разлоге изван себе и упирао прст у другога. Велике самообмане и заблуде. На сложену стварност се гледало упрошћено, надајући се апстрацијама, правди, доброти и милости Запада. И у штампи и на разним саборовањима су доминирали паролаштво, „наздравичарско“ србовање, јеремијаде, вербални антикомунизам, халабука и статистичка пребројавања српских жртава. Такав јалови активизам је умањивао ионако распрострањену индоленцију, неспремност и неспособност за озбиљну акцију и окупљање око једног заједничког програма. И међу Србима у емиграцији су најбројнији они што очекују да неко други уради и оно што би он могао. Старе и нове идеолошке подјеле су дивеле до, првог у историји црквеног раскола.⁴Осврћући се на своје сусрете и искуство са нашим емигрантима које датира још од 1955. г. Владета Јеротић каже да их је доживио као „разбијене душе“. Наши бродоломници су се у интерпретацијама догађаја у којима су учествовали и слагали и сучељавали а и разилазили. Имали су само једну заједничку особину: презир тоталитарних идеологија које су опустошиле 20. вијек. Када је стигао талас „гастарбајтера“ неки од горе поменутих нису били међу живима, али је било још доста њихових савременика, сапутника и сапатника. Није могуће стећи објективну слику о великом удесу нашег народа у Другом свјетском рату без дијалога са свим сукобљеним странама. Писац ових редова је сретао учеснике мартовског преврата, априлског слома, почетка устанка, његовог прерастања у братоубилачко сатирање, завршетка рата, кочевског масакра, голоотачких страдалника, ратних комаданата, историчара, бизнисмена, аристократије, интелекуалаца разних профила и политичких увјерења: од припадника Народноослободилачког и Равногорског покрета до тзв. Збораша. Исповијести о њиховој мотивацији и крвави догађаји последње деценије минулог вијека намећу закључак да су све српске стране губитничке, а жртве биле узалудне! Једни су изгубили рат, други су изгубили мир! Да трагедија буде потпуна, за разлику од срећнијих народа, наши и „четници“ и „партизани“ и „збораши“ су наставили свој рат све до наших дана, а сви су изгледи да ће га водити и све до смрти последње двојице!

Активнији и политички образованији емигранти добивали су од својих пријатеља из САД и других земаља гдје су нашли уточиште, разне публикације. У њима је било свачега, од озбиљне мемоарске грађе, мериторних анализа, синтеза и запажања људи који су стварали историју, до илузионистичких представа, простачке галаме, декларативних начертанија, међусобних тужакања, препуцавања, опањкавања, јаловог прангијања и опсесивне мржње. Ипак су у овим емигрантским издањима, као и у непосредним контактима млађи Срби по први пут долазили до нових сазнања. Примера ради, никада до тада нису ни чули ни прочитали да је „вјековна тежња југословенских народа уједињењу“ просто напросто обична фикција јер, изузев Србије и српске дијаспоре, није забиљежена никаква озбиљна и заједничка акција Јужних Словена! Никада Хрвати нису упамћени као добровољци у ослободилачким ратовима Србије. Напротив, током Првог свјетског рата словеначке и хрватске регименте у саставу аустро-угарске армије биле су по свирепости најбруталније и починиле по Србији стравичне злочине. Након ослобођења, 1918. г. око двије хиљаде "дужносника и часника" ове злочиначке армаде преведено је у војску нове државе – Краљевине СХС! Они ће листом у априлу 1941. починити масовну издају и чинити језгро усташке солдатеске.⁴

..................................................................

⁴⁾ Политичко наслеђе Д. Михајловића баштинило је неколико супротстављених равногорских групација. У једној прилици аутор овог записа је упитао Манета Пешута, уредника „Белог орла“, у рату истакнутог руководиоца Равногорског покрета у Лици нешто у вези Момчила Ђујића; испоставило се да они нису ни комуницирали...

“Гастарбајтери” су слушали и разне друге пикантерије, попут оне како Нијемци 1941. г. нису окупирали све југословенске народе; слом Југославије Хрвати су доживјели као ослобођење од „штетног утицаја српског православља и бизантизма на хрватски народ“ чиме је „уклоњен сам извор и затрпана каљужа одакле је долазило морално распадање“! Загреб је њемачке тенкове дочекао овацијама, цвијећем и слаткишима.⁵ Диверзије, саботаже и напади постројби хрватске паравојске - класичне фаланге предвођене фратрима, а организоване и припремљене на полигонима у Мађарској и Италији, крчили су пут Нијемцима и убрзавали слом Југославије. Несрпски припадници југословенске војске су масовно дезертирали и издали своју државу. Павелићу су масовно пришли официри југословенске војске хрватске националности: 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана 417 поручника и хиљаде подофицира. Према свједочанствима српских емиграната усташки покрет није био збор неке занијете мањине него већине хрватског народа. За неколико дана успостављена је Независна држава Хрватска. Она је имала већи проценат мобилисаних војника и од Њемачке! Када се формирала легија за борбу против Русије, хрватских драговољаца се јавило три пута више од предвиђеног броја. Пословично педантни Нијемци водили су прецизне статистичке податке о странцима-добровољцима у СС јединицама; од европских народа у том табору једино нису забиљежени Срби и Грци! А раме уз раме са Хрватима су били „наши“ Муслимани који су дали „Фиреру“ читаву дивизију бораца, тзв. „СС Ханџар“ дивизија. Своју прилику су једва дочекали и косметски Шиптари, па су устројили комплетну СС дивизију „Скендеберг“.

Краљевина Југославија је за одбрану земље мобилисала око 600 хиљада војника од чега су половина били Срби. Док су припадници осталих народа преведени у квинслишке војске, Срби су депортовани у њемачке логоре у којима ће њих тридесетак хиљада окончати своје животе од глади, тортуре и туге за својом земљом и породицом. Мала група официра избјегла је заробљавање, није прихватила капитулацију, већ се повукла на Равну Гору. Тако је настао нуклеус „Покрета отпора”, (тзв. „четници”; а званично је то била „Југословенска војска у Отаџбини”).

..................................................................................

⁵⁾ Према хрватском првосвештенику Степинцу овим је „одзвонило масонерији, жидовству, комунизму, југосоколству и другим либералним споразумашким скупинама“, које су „у Београду имале најчвршћу подлогу, а које су својим безвјерјем и материјалистичким назором на свијет ћудоредно разарале хрватски народ“...а Независна држава Хрватска је „предзиђе“ о које се разбијају „валови ортодоксног кршћанства“ па ће "Италија бити поштеђена"!

⁶⁾ Главнокомандујући аустроугарске агресије на Србију био је Словенац Оскар Поћорек, а у његовој војсци су били многи зликовци попут Славка Кватерника, Миле Будака али и доцнији велики играчи Владко Мачек и Јосип Броз...

⁷⁾ Преко „радио постаје“ упућен је апел грађанима: „Искитите прозоре на својим кућама, жене и дјевојке цвијећем у рукама дочекајте савезничку војску, будите јој при руци у сваком моменту. Хрватски народ диљем Хрватске нека се одмах обрати на жупске уреде, гдје ће добити упуте шта ће даље радити!“. Тако је и било. Према њемачким извјештајима дочек је само у фиреровом завичају Линцу био свечанији од Загреба. Ово неће остати заборављено, па се Нијемци 1945 г. за разлику од Београда из Загреба, повлаче без минирања и рушења града, а генерал Гајгер је записао: „Не желим да ме Загрепчани упамте као злочинца...“ Лист „Хрватска смотра“ описије окупацију: „Слом смо поспјешили изнутра тако да у току борбе ништа није било у реду, ништа није било на мјесту и у право вријеме, ништа спремно и отпремљено у прави час, ништа пуцало у праве циљеве, ништа ишло камо треба и ништа извјештавало како треба, то је била она велика значајна и одговорна улога Хрвата у слому балканске фронте. Хрвати су активном борбом одострага, а Нијемци сприједа ломили и коначно сломили Југославију. Хрвати могу бити поносни да су своју улогу у слому балканске фронте извели у духу традиције хрватских војничких подвига.“

Као класична герила, без организованог снабдијевања били су препуштени сопственој сналажљивости. Герилски вођа, пуковник Драгољуб Михајловић, унапређен је од легалне владе у Лондону у генерала и постављен за Министра одбране. О његовом „имиџу” код Нијемаца говори уцјена на 100.000 марака у злату.⁶⁾  Предсједник САД Труман посмртно га је одликовао 1948. г. високим орденом. Наши емигранти су спорадичну колаборацију са окупатором правдали нужном тактичком мјером како би се избјегле стравичне њемачке репресалије. Окупаторске одмазде су изазвале велику пометњу и колебање устаника око начина оружане борбе. Револуционарни авантуристи, који су се након дебакла у Шпанији склонили у Србију, нападом Њемачке 22. јуна на СССР и тек након позива Коминтерне, процијенили су да је настао повољан амбијент и за њихове планове. За српске емигранте партизани су били фанатизована идеолошка војска, наоружани чланови Комунистичке партије који су српску побуну против окупатора и усташке страховладе претворили у сурови грађански рат. Долазак Црвене армије, а која је ослободила Београд, створио је повољне услове за пост-ратовска дешавања. Побједници су ликвидирали све оне које су сматрали идеолошким противницима. Потом су о њима стварали и одржавали слику као кољачкој руљи која је провела рат у оргијама, пљачки и злочину. Стварајући причу о „четницима“ по својој мјери и потреби, побједници су прећутали сопствена злодјела или су и њих приписали противницима како би их као издајнике дисквалификовали. Аналогно оваквом понашању, партизани су својим заслугама у борби против фашизма придодали и неке четничке заслуге. Свуда у свијету герилски покрети су имали разних скретања и деформација, па ту ни српски, не могу бити никакви изузеци. И „ројалистички“ и „комунистички“ орјентисани су у својим редовима имали сурових и безобзирних људи. Али, нема сумње да су „равногорци“ окупили широк фронт људи патриотских осјећања и демократских увјерења, и не само Срба. Поред Социјалистичке и свих грађанско-демократских партија, ту су били и независни интелектуалци попут Драгише Васића, Слободана Јовановића или Стевана Мољевића. Конгресу у селу Ба у Србији на Савиндан 1944. г. предсједавао је др Живко Топаловић, лидер југословенских социјалиста, а учешће су узели Владимир Предавец из Загреба, Антон Крејчин из Марибора, Мустафа Мулалић из Ливна и други. Историјски пораз није био само последица супериорности супарничког НОП-а, него сплета историјских околности - долазак Црвене армије, подјела интересних сфера, итд.
Међу нашим емигрантима на посебан начин су се издвајали припадници „Југословенског добровољачког покрета - Збор“. У њиховом табору је било веома учених и побожних људи. На минуле догађаје гледали су кроз посебну диоптрију. Милана Недића су сматрали спасиоцем Срба а протекторат на чијем се челу нашао (и на молбу најугледнијих ондашњих интелектуалаца А. Белића, М. Миланковића, П. Мицића, С. Пандуровића, М. Кашанина, П. Коњевића....) као оазу спаса и уточиште за стотине хиљада Срба протјераних из Независне државе Хрватске и других терору изложених подручја.⁷⁾  Са пијететом су истицали заслужне људе и њихове жртве попут др Петра Зеца, предсједник Ц. Крста Србије или Томе Максимовића, комесара за избјеглице...

................................................................
⁶⁾  Главни Хитлеров заповједник Балкана Зигфрид Каше каже да су партизанско-четнички обрачуни корисни јер се „јако слабе обје стране, штеди њемачка крв, а пролива непријатељска“, а начелник генералштаба Алфред Јодл записао је да је Фирер и 1944. г. сматрао четничку војску опаснијом од комунистичке...

⁷⁾  Недићеве ријечи „Срби треба да узму јединствено и слободно учешће у будућем мирном изграђивању нове Европе, заједничке домовине, која има да пружи сваком народу широке могућности за слободан развој његових снага на добро целине“ постаће након неколико деценија водиља српске политике..

„Збораши" су отворено говорили и о фаталним дешавањима, у којима су и они били активни учесници, као што је нпр. Крагујевачка трагедија.8 „Седмојулски устанак“ у Србији држали су за класичан терористички акт.⁹⁾Били су потпуно увјерени да је њихова колаборација са Нијемцима спријечила још веће геноцидно сатирање српског народа.¹⁰⁾ Од њих се могло чути како Срби нису страдали само од Нијемаца, а Београд је имао више жртава од „савезничког“ бомбардовања на Васкрс 1944. г. него од њемачког априла 1941. г.!¹¹⁾ Исти „савезници” нису никада бомбардовали Нијемце у хрватским, већ искључиво српским насељима, иако је Хрватска још 14. децембра 1941. године објавила рат САД и Енглеској. Фрапантне су биле и приче о страдању најстарије институције српског народа - Српске православне цркве у грађанском рату.¹²⁾
Према нашим емигрантима, када се назирао крај Другог свјетског рата, словеначки и хрватски прваци су тражили и пронашли платформу за широко окупљање. Читаве квислиншке јединице су пришле партизанима! Српски комунисти су поступали другачије: немилосрдно су се светили свима који су им се нашли на путу или су претпоставили да би им могли сметати у консолидацији власти и реализацији својих идеолошких представа... Емигранти су српске комунисте држали за бадаваџије и лијенштине који отимају другима - па поклањају себи, уз мото: „свакоме према потребама“ а они одређују какве су потребе...Овакве исповијести остављале су подијељене утиске. Највише младих Срба су све ово држали за неодмјерена преувеличавања ратних губитника. Тек након друштвених промјена и слободе говора показало се да су стари емигранти углавном говорили истину....¹³⁾

..............................................................................

8) По казивању “Збораша” овом злочину претходила је акција “шумаца”, (тако су звали партизане и четнике). У близини Крагујевца у засједи је убијено 10 а рањено 26 Нијемаца. Да би заплашили Нијемце, унаказили су лешеве (главе, уши, носеве, гениталије ...од пререзаног људског трупца направили знак “V”-viktoria и побјегли. Када Нијемци нису пронашли починиоце, извели су нечувену одмазду. Њемачка казнена експедиција је за 1 убијеног Нијемца стријељала по 100, за рањеног 50 Срба! Да би намирили „квоту“ покупили су и побили школску дјецу

9) Емигрантска верзија трагичног догађаја 7. јула 1941. г.: Илијиндан-пазарни дан у селу Бела Црква близу Ваљева. На пијаци се окупило по обичају много свијета. Долази група наоружаних људи и почиње политичку агитацију. Прилазе им два жандара и, по правилу своје службе, упозоравају да се разиђу. Агитатори одбијају, они позивају жандаре да одложе оружје. Полицајци реагују пуцњима у ваздух...Жикица Јовановић, (попут данашњих муџахедина-пустолов - герилац из Шпаније гдје је ратовао међу људима који нису ни њему ни његовом народу чинили зло) потеже пиштољ и убија једног жандара, Богдана Лончара, избјеглог са женом и тек рођеним дјететом од усташа из Лике, док извјесни Цветин Солдатовић, хладнокрвно, са стране и из непосредне близине, убија другог, Миленка Браковића... Ова трагедија је промовисана у – почетак устанка народа Србије, а према антологијској изјави ЈБ Тита локални чланови КПЈ су „наш план претворили у дјело и стопроцентно га извршили.“ Др Мишо Рундо је упознао у бањи Игало мајку Жикице Јовановића и од ње чуо да су јој сина доцније „ликвидирали његови“ а за гроб му се ни данас не зна...

10) Поређење српско-њемачких жртава 41-45 у YU: Према њемачким изворима они су имали укупно 2.920 погинула (највише на „ Сремском фронту“) у јесен 1944. г. ...Током 1941. су у окршајима са српским устаницима (партизанима & четницима) изгубили 200 војника, док су српске жртве достигле 37.000! Око Ужица у новембру 1941. г. Нијемци су имали 11 погинулих и 35 рањених; док је изгинуло 1.026, устаника, 389 су стријељани а 718 заробљени...А на Кадињачи погинула су 2 Нијемца и 572 партизана... наше филмаџије дају изопачену слику велике српске трагедије.

11) Од савезничког бомбардовања 1944. г. погинуло је 16 Нијемаца и 1.160 Срба...

12) У извјештају за прво поратно засиједање Архијерејског сабора СПЦ од 41-45 г. су страдала 544 свештеника СПЦ: Од савезничког бомбардовања -7 „недићеваца & љотићеваца“- 4; Италијана-8; Бугара-11; четника-14; балиста-5; Мађара-17; Нијемаца-89; усташа-171 и партизана-219 !!!

13) Кад је ријеч о Ј. Б. Титу, наши емигранти су га презирали до те мјере да су му порицали било какве способности. Сматрали су га и злочинцем и хохштаплером и плагијатором, тврдећи да је чак и појмове “Радничко самоуправљање” и “Друштвено власништво” преузео од – Мусолинија! Позивали су се на Де Гола, а нарочито Аденауера који га је држао за „обичног пробисвјета и разбојника“.

Прве организације у расијању: Српска народна одбрана (СНО)

Страдање матице 1941. г. а посебно злочини над Србима у Независној држави Хрватској брзо су се прочули међу исељеништвом у Канади и САД. Револт и саосјећање покренули су људе. Судбина је хтјела да из Мадрида гдје га је рат затекао у дипломатској служби, стигне у Америку пјесник, дипломата и нада све патриота Јован Дучић. Мудри интелектуалац је знао да од јеремијада над злом судбином нема вајде па је ступио у акцију. Почело је окупљање савјесних људи и организовање ширих слојева, јер се само тако могу урадити велике ствари. Неорганизовани људи не значе много. Амерички Срби нису заборавили како су у сличним (не)приликама радили њихови старији, попут Михаила Пупина. Тако још 1941. године долази до Оснивачких скупштина „Српске народне одбране“.¹Усваја се статут, програм и план рада. Организација се брзо шири а подршку јој дају најугледније личности као епископ Дионисије, Константин Фотић, Јован Дучић, доцније и владика Николај и многи други. Под паролом „Све за Српство и Отаџбину“ и „Срби на окуп“ настаје прави покрет у коме се истичу Вукала Вукотић, Урош Сеферовић, Рајко Томовић, Томица Иванчевић, Милутин Бајчетић, Бора Драгашевић и многи други. За челнике се бирају ауторитети попут индустријалца Михаила Дучића у САД или солунског ратника-добровољца Саве Марковића у Канади. Приоритет свих приоритета је била помоћ „Трећем Српском устанку“, свим средствима. Ратни расплет 1945. године довео је до новог стања. Порушеном Европом тумарале су хиљаде српских бродоломника. За њихово пребацивање у прекоморске земље гдје су постојали бољи животни услови, најзаслужнија је управо Српска народна одбрана стварајући материјалне претпоставке и давањем потребних гаранција („афидевит“) без којих усељавање у Америку није било могуће.

Временом се дјелатност СНО проширила и на Европу, а настајале су и друге организације: Српски народни савез, Српска братска помоћ, Удружење Краљевске југословенске војске „Дража Михајловић“, Српски четници „Равна Гора“, Српски културни клуб „Св. Сава“, Удружење ратних ветерана, Удружење српских писаца у иностранству, Савез „Ослобођење“, Фонд ђенерала Николајевића, Српски ослободилачки покрет „Отаџбина“ (СОПО)....²

..............................

¹⁾ СНО је настала након анексије БиХ, 1908 године. Окупљала је најугледније Србе. У једном обраћању чланству Јован Цвијић је поред осталог рекао: „На сваком мјесту и у свакој прилици треба сваки Србин да брани своју земљу од неистине и да најенергичније заступа интересе и тежње своје земље и свога народа“. Током 1. Св. рата СНО је мобилисала преко 20.000 печалбара-добровољаца за Солунски фронт.

²⁾ Са изузетком СОПО свака поменута организација била је легализована код надлежних институција земаља-домаћина и имала третман као и сличне творевине других народа.Око СОПО постоје разне контраверзе и трајаће све док се не проуче архиве тајних полиција и расвијетле неке милитантне акције (минирања конзулата, отмица авиона, убиства, етц). Најпознатији припадник СОПО Никола Каваја је суђен на 65 г. робије а у америчким медијима рангиран је уз Бин Ладена и Карлоса!

Организовање српских егзиланата у Њемачкој

У Минхену је 1. марта 1953. године формирана „Српска народна одбрана“ са циљем да окупља „све Србе и Српкиње изузев комунистичких, фашистичких и криминалних елемената“. „Пионирски“ посао су одрадили Момчило Вуковић-Бирчанин, Миливоје Петровић, Велимир Ђурђиновић, Драган Чаировић, Петар Цемовић, Јефтимије Николић, Драган Чаировић, Александар Маринковић, Слободан Јефтић, Драгомир Тагић, Александар Миљковић, Крсто Арежина и други. Покренут је и информативни билтен „Бели Орао“. Организација се брзо ширила и достигла тридесетак секција широм Њемачке. У Централном одбору као највишем управном тијелу нашли су се угледни српски емигранти: Божидар Костић, Душан Седлар, Милош Иванић, Власта Вујановић, Мане Пешут, Радоман Томовић, Никола Јоксимовић, Светислав Видојевић, Здравко Маслар, Зоран Кавајин....

Помоћ и самопомоћ, посредовања и коресподенција са њемачким надлештвима за избјеглице, Високим комесаријатом УН и разне друге активности укључујући и старање о споменицима српских логораша и интернираца по гробљима широм Њемачке, обнављање изблиједелих имена и сл. резултирали су високом угледу СНО. Није забиљежено да се неки члан ове организације огријешио о закон или бавио криминалним радњама све до деведесетих година.¹ А када привредна рецесија и засићеност тржишта радне снаге изнуде рестриктивне мјере за боравак странаца, неки Срби ће у СНО препознати кључ за отварање врата која воде до спасоносних „папира“. Наиме, за добијање боравишне дозволе нису више акцептирани економски него само политички мотивисани разлози. У оваквој ситуацији подршка и препорука СНО значила је намјернику готово извјесно легализовање и регулисање „азила“.² Ово су вјешто користили и југословенски криминалци али и Служба државне безбиједности за инфилтрацију својих агената. То је у једном тренутку запријетило компромитацијом читаве СНО! У којој мјери су српски криминални елементи као сарадници СДБ умијешани у ликвидације политичких емиграната попут предсједника СНО Душана Седлара убијеног у Дизелдорфу 16. априла 1980 г. моћи ће се расвијетлити тек кад се проуче београдски удбашки архиви.²

............................................

¹⁾На једном конгресу СНО у Њемачкој 1985 г. чуло се да ова организација за 40 година свога постојања није имала никаквих конфликата са њемачким правосуђем, све до доласка Срба васпитаних у Титовој Југославији!

²⁾ Подсјећамо читаоца да у том времену на Запад пристижу београдски „жестоки момци“...„Аркан“, „Земунац“, „Гишка“, „Ћента“...

³⁾Југословенској тајној полицији (СДБ) приписује се више убистава истакнутих српских егзиланата као предсједника СНО Душана Седлара, лидера СДП „Збор“ Јакова Љотића, првог човјека „СОПО“ Андрије Лончаревића...читава једна серија ликвидација: Сава Чубриловић, Михаило Наумовић, Бора Благојевић, Урош Милићевић, Синиша Оцокољић Пазарац, Богдан Мамула, Петар Велић, Ратко Обрадовић, Миодраг Бошковић... а по бестијалности је непревазиђен злочин 19. јуна 1977. г. када су масакрирани Драгиша Кашиковић (64 убода бодежом) и његова десетогодишња поћерка Иванка.

Радован Бећировић Требјешки, др Радоман Томовић, прота Томо Марковић...

Краљ Петар II и Еп. Николај

Прото Душан Колунџић служи помен српским логорашима у Oflag XIII-A, Нирнбергу. Међу Србима су и министри Драгојловић и Радуловић. У овом логору је био заточен легендарни комадант одбране Београда, мајор Драгутин Гавриловић