Друштвено организовање Југословена у Њемачкој

Друштвено организовање Југословена у Њемачкој

Настајање клубова: Већ је било ријечи о општем увјерењу како ће боравак наших људи на Западу бити само кратка епизода. Али, како то понекад бива, догађаји су кренули другим током. Један мудри Нијемац је овако коментарисао прве неприлике са странцима: „Ми смо тражили радну снагу, а стигли су нам људи“. То је велика истина! Чињеница је да су новодошли „послопримци“ донијели собом, поред спремности за рад и зараду, своје људске потребе: културне, социјалне, духовне, спортске, забавне и друге. Њемачке установе, прије свега Цркве и Синдикати, пружали су им, преко својих савјетовалишта (Каритас, Дијаконише Верк, Арбајтерволфарт...) драгоцијену помоћ како би амортизовали потенцијалну опасност од асоцијалног понашања. У туђини је, ради носталгије, нарочито изражена људска потреба за дружењем, комуникацијом са себи сличноме и одржавањем веза са својом матицом. А у идеолошким системима попут југословенског било је и специфичних разлога, битних за друштвено организовање. Како су власти боравак својих поданика на Западу сматрале привременим, док се не превазиђу економске неприлике и консолидује привреда, тражио се најефикаснији начин да се минимизира могућност индоктринације туђим политичким идејама. Свакако, било је и других чинилаца који су утицали да се друштвеном организовању посвети велика пажња. Слободно вријеме проведено у клубовима, ма какви они били, куд и камо је цјелисходније од тумарања по биртијама, борделима, коцкарницама, улицама...Број Југословена у Њемачкој растао је перманентно и са  226.000 у  1969. години се попео на 800.000 пред распад земље!

Тако долази до оснивања клубова,  културно умјетничких друштава, спортских удружења и сл. У Франкфурту већ 1969 године настаје фудбалски клуб „Прогрес“ који се уздигао до њемачке треће лиге. Овом успјеху су, на овај или онај начин, допринијела прворазредна имена као Фахрудин Јусуфи, Драгослав Степановић, Бране Миљуш, Војкан Ђукић и други асови, док су пословни људи ствaрали материјалне претпоставке. Нажалост, „Прогрес“ је неславно завршио, истина на нешто другачији начин од осталих клубова и удружења југословенске провенијенције. За релативно кратко вријеме, само на франкфуртском конзуларном подручју, настало је четрдесетак клубова, савеза и удружења, са преко стотину спортских секција и „малих школа“ за предшколску дјецу. Посебно треба истаћи Културно-умјетничко друштво „Оро“ основано далеке 1973. године, које се са успјехом одржало све до наших дана. То што је стотине дјеце продефиловало кроз овај ансамбл, научило понешто из културног наслеђа земље својих родитеља, а нарочито што их је проведено вријеме на вјежбама и наступима удаљило од улице и њених негативних утицаја, много је важније од чињенице да су у њему наступале звијезде попут Анице Добре или Љубе Кемиша. У позитивни контекст клупске дјелатности треба ставити и успоравање асимилиције друге и треће генерације „гастарбајтера“.¹

Не постоје истраживања нити поуздане процјене о броју Југословена организованих у клубове, али добро информисани сматрају да тај број не прелази десетак процената а посвуда су већину представљали Срби. Увјерљива је и процјена да већина Хрвата није никада ни крочила у неки југоклуб, иако се националној припадности није придавао никакав значај. Људи су се окупљали, дружили, разговарали, приређивале су се забаве, давали филмови, издавале књиге, играо шах, организована разна предавања, савјетовања, едукација, пружана помоћ и сл. Организовани су квизови знања, фестивали дјечијег стваралаштва, смотре фолклора, одласци на радне акције у матицу, изложбе женских ручних радова, књижевне вечери....Највећа пажња је посвећивана обиљежавању значајних догађаја из историје Социјалистичке Југославије и њеног доживотног предсједника. Свечане бесједе су биле копије оних у матици: апотеозе Титу, братству-јединству, самоуправљању, несврстаном покрету и друге мамилице за лаковјерни свијет. Као и у матици и овдје је политичка индоктринација била основна потка, не само у акцијама попут „Путевима револуције“, „Једна младост-једна домовина“, етц. Слободоумниjи грађани су остајали изван оваквог друштвеног организовања.

У широком спектру друштвених активности југословенских грађана треба посебно истаћи допунско и ванредно образовање. Наиме, добрa сарадњa њемачких и југословенских просвјетних установа отворила је могућност ванредног школовања. Захваљујући овој чињеници хиљаде Југословена је употпунило и унапредило своја стручна знања и квалификације, а они најупорнији су успјешно завршили туристичке, односно машинске студије. У Франкфурту су викендом и празницима боравили професори из Београда и Загреба. Велики број наших људи су трајно захвални онима који су осмислили и професионално водили овај пројект као супружници Мирјана и Здравко Вац, а нарочито Милан Шулић.

.........................

¹ Треба разликовати пратеће појаве сваке дијаспоре асимилацију од интеграције; прва преумљује  („мелтинг пот“) и узрокује дефинитивни губитак за матицу из које долазе а друга је пожељна и за домицилно грађанство и за имигранте.