Гастарбајтери

Гастарбајтери

Економску експанзију Запада, посебно тзв. „њемачко привредно чудо“ пратила је велика несташица радне снаге. Истовремено се криза у СФРЈ регенерисала, друштвене напетости расле а конфликти умножавали.¹  Све бучно најављене реформе и стабилизације биле су - пресипање из шупљег у празно. „Тржишна привреда“ упркос свим својим манама и мањкавостима се показала супериорнијом од свих модела „планске економије“. И „самоуправни социјализам“ је био илузионистичка фикција. Формално, радништву је била дата нека привидна власт, са много приче и мало рада. Али развој друштва не тече по жељи амбициозних теоретичара. Творевина је тако уређена да су дефинисане животне законитости и нужности. Не може се неограничено живјети од позајмица, „на вересију“ нити трошити више него што се ствара. У хроничној кризи југословенски режим се досјетио спасоносног рјешења: отворене су државне границе. Тако је дио „радничке класе“, којој се најављивани  долазак  срећније будућности отегао, узео судбину и кофер у своје руке и нашао се на Западу, у масама које су стизале из Анадолије, Сицилије и Сјеверне Африке. Да је неко после Другог свјетског рата рекао југословенским побједницима гдје ће непријатељи безбрижно љетовати а њихови синови радити био би жигосан као највећи провокатор.

Из данашње перспективе је очигледно да је ова мјера само одгодила агонију земље. Седамдесетих година СФРЈ је напустило око 700 хиљада младих и здравих радника.  Најмање  је отишло из љубави према Нијемцима и њиховој култури, ма како она била велика. Привукле су их веће наднице и нада да ће тако лакше ријешити своје социјалне проблеме и дилеме. Свакако, било је и политичких мотивација, немирења са постојећим стањем у својој земљи а понеке је водила и радозналост, по оној „иди, види, научи и врати се“. Један број је дошао и посредством југословенских фирми. Разне „ингре“, „инекси“ и „генекси“, представљани су у југословенској јавности као успјешни „ОУР-и“ који изводе сложене радове у иностранству. Пажљивијим аналитичарима не може промаћи да је ријеч о посебној форми модерне трговине „бијелим робљем“ чије ће се коначне последице осјетити много година доцније.² Статус оних „гастарбајтера“, који су долазили посредством „Завода за запошљавање“, познаника и рођака, а радили директно код њемачких послодаваца, био је идентичан домаћим послопримцима. Било како било, у њемачкој привреди се постепено обрео и велики број „Југоса“.  Нико никада није утврдио тачан број Срба, али је неспорно да су поред Хрвата, били најбројнији. За прагматичне послодавце важно је било да су били млади, здрави и радишни. Нико није могао добити „папире“ без систематског љекарског прегледа, налик ономе при регрутацији.

И прије доласка „гостујућих“ радника СР Њемачка је била већ потпуно консолидована држава, опорављена од тешких ратних разарања. Интеграција десетак милиона прогнаних Нијемаца из  Пољске, Чехословачке, Југославије и СССР-а, обављена је успјешно. „Југосима“, стасалим у своме „метиљавом“ друштву, поремећених вриједности и лажних представа о себи и другима, Њемачка је личила на џиновску фабрику у којој је све уређено, регулисано, организовано. Рад, ред и дисциплина су начин њемачког живота. Свако је имао и знао своје обавезе, све прописано се доследно поштовало. Уређени и чисти паркови, тротоари, тргови и улице. Зна се куда иду пјешаци, куда бициклисти а куда аутомобили и гдје се паркирају. Путеви без „ударних“ рупа, фасаде без шкработина, зграде окречене, улази и степеништа чисти, освијетљени, врата и лифтови исправни, а смеће се одлагало само у постављене контејнере. Сједала у трамвајима и аутобусима чиста и читава.³  Изузев странаца, нико на улици не галами! Псовка у њемачком језику и не постоји, поготово се Бог и мајка не помињу у лошем контексту!. Свуда на улазу, у трамвај, биоскоп, болницу, такси, пошту и другдје грађани спонтано стају у ред, без икакве гужве...све супротно нашим навикама. И писцу ових редова је било несхватљиво због чега Нијемац у пола ноћи стрпљиво чека да се упали зелено свјетло, како би  прешао улицу и када нигдје нема ниједног возила! А право је изненађење тек дочекало дјецу која су промијенила школски амбијент! Нови учитељи нису им причали да предсједника државе треба више вољети него своју мајку, чак се он могао и критиковати, без посљедица. О Цркви нико не говори поспрдно. Дјеца, не само да се нису стидјела и скривала своју вјеру, него је вјеронаука била школски предмет. Васкрс и Божић обиљежавани су као државни празници. Ако би се неки учитељ изјаснио као комуниста, без обзира на његове стручне квалификације био би одстрањен из просвјете и државне службе уопште. Медији нису извјештавали само о генијалностима политичара, преносили конгресе и фудбалске утакмице него су чак критиковали своју власт.  За младе Србе - чудна држава, још чуднијe правно-нормативне регуле и обичаји.

Социолошка слика придошлица из Југославије у Њемачку углавном одговара оној у матици. Највећи број, око 70 процената, био је без икаквих квалификација. Углавном су стизали из запуштених, државним реформама запостављених сеоских забити, нека врста „пролетерских паора“. Другу групу, отприлике 25 % су чинили индустријски и стручни радници. Високообразованих је било испод 5 процената.⁴     

Када је ријеч о раду наших људи у њемачким фирмама, треба рећи да су њихова искуства веома различита. Иако је законска регулатива високо вредновала социјалну сигурност и достојанство радника, ипак је у пракси било свега и свачега, од послодаваца који су радника уважавали као свога партнера до дерикожа и лихвара  које је највјерније описао публициста Гинтер Валраф, у својим бестселерима. Ко се намјерио на ове друге, црно му се писало.  

Највише Срба ће свој боравак сматрати привременим, све ће подредити заради и штедњи, па ће тако дуго остати у добровољној самоизолацији, гетоизирани и изопштени из јавног и културног живота. Као и други „гастарбајтери“ и они ће у широком кругу заобилазати културне центре, не само опере и позоришта, него и галерије, библиотеке, музеје, па и биоскопе. Жељезничке станице и земљачке крчме постали су мјеста за сусрете и изласке, али се нимало безначајан број наших људи није нелагодно осјећао ни у борделима, коцкарницама и другим градским рупама.⁵ Културни живот се сводио углавном на спорадично окупљање поводом значајнијих државних празника, када су дијаспору посјећивали одабрани естрадни умјетници.⁶ Временом ће живот у новим условима довести до значајних  социо-психолошких промјена. Ми смо и иначе веома пријемчиви за разне пороке, олако их прихватамо и од других народа, док смо за оне боље стране прилично резистентни. Неки ће прихватити живот по начелу старих Латина: „Ubi bene, ibi patria”.⁷ Велики проценат придошлица брзо ће усвојити култ стицања и потрошње, те главне одлике потрошачког друштва. Живот у заједничким преноћиштима (тзв. „хајму“) и изолованости, под утицајем ТВ серијала и рекламних спотова продубиће ионако обездуховљену свијест, снобовштину и малограђанштину. Након неколико мјесеци живота у оваквом амбијенту „гастарбајтер“ добија допуст и одлази у завичај. Тамо себи даје одушка! Демонстрирајући свој нови статус, он се разбацује сваким неукусом. Тако је настао тај клише о разметљивом, опуштеном, безбрижном и „пребогатом“ „Југошваби“. Он ће постати чест предмет исмијавања у разним хумористичким серијама. Отпочеће и нека врста неформалне трке у надметању статусним симболима нових снобова: кућеринама, лимузинама,  гробницама, оградама, гозбама, свадбама и сахранама...права потрошачка похлепа и расипништво. Власти и закони, дакле држава, ће све то толерисати. Свако је могао да подиже и фараонску пирамиду, само ако се не мијеша у политику...

..................................................

¹   Активне су биле и миграције унутар СФРЈ: Срби су се из Хрватске, Босне и КиМ стално исељавали  у „ужу“ Србију.

²  Градилишта су вођена фиктивно, а фактуре штимоване према радним сатима - изнајмљених радника. Бескрупулозност самоуправљачких „махера” није била ничим ограничена. Након истека мандата, ријетко су се враћали у Југославију, оснивали су у Њемачкој своје - приватне фирме, а изврдавајући прописе били у сталном конфликту са законом. Њихови наивни поданици ће, много година доцније, уочити превару: пензија ће бити мала јер су били пријављени на законски минимум, а неријетко радни стаж уопште није био евидентиран! Овакви „привредници“ приказивани у југо-медијима као успјешни „бизнисмени“, „патриоти“, велики донатори, чак и угледни стручњаци! Када је отпочео процес приватизације у Југи, они ће, уз ратне профитере, „успјешне“ криминалце, активне и ислужене „удбаше,“ нагомилани капитал уложити у легалне послове, дочепати се „друштвене“ својине...и тако је настао нови друштвени слој – „тајкуни“...

³ Када је број странаца порастао на неколико милиона, ова слика ће изгледати нештo другачија...а име  „Гастарбајтер“ ће постепено бити подругљиво - „Канаке“ (бубашвабе у Њемачкој), односно „Чуш“ (у Аустрији)...

⁴   Миграције су имале и ружних пратећих догађања! Тако се у Франкфурту  концентрисала „секција“ југо-подземља, (најчешће београдско-новопазарског поријекла). О размјерама овог феномена понајбоље говори чињеница да је франкфуртска полиција имала аташман за сузбијање „југо-мафије“! Ћаскајући са шефом франкфуртске полиције (приликом лијечења у клиници) др Рундо се изненадио да овај зна напамет имена наших „жестоких момака“ из криминалног миљеа!

⁵  Показатељ културних навика „гастарбајтера“ је и запуштена библиотека „Вук и Гете“ у просторијама ЗУЈГ у Франкфурту. Неколико хиљада наслова прекривала је дебела прашина. Од књига Срби највише цијене штедну књижицу, телефонске именике и јеловнике.

⁶   Познате су турнеје умјетника из свих крајева Југославије који су наступали под именом -„Звуци родног краја“ и сл.

⁷  Описујући гастарбајтерске ликове у свом окружењу академик Драган Недељковић примјећује како код дјеце из „социјалних низина“, и када стекну одређено образовање, културне потребе једва превазилазе оне које имају полуписмени родитељи. Одрастајући у релативном изобиљу коју су им приуштили радишни и штедљиви родитељи, дјеца нису стицала и ону њихову виталност па неријетко долази не само до неспоразума и посртања него и суноврата...

Слике: њемачки чланци о обрачунима у југо-подземљу, Љ. Земунац....