Савез српских удружења

Савез српских удружења

Дезинтеграција СФРЈ захватила је и све ондашње југословенске заједнице, удружења и клубове у дијаспори. Паралелно са оснивањем српских клубова настала је и иницијатива и о њиховој кровној организацији. Идеја се подударала и са политиком првака „западних“ Срба који су правилно процјењивали значај организовања, а имали и повелик утицај у дијаспори.¹ Антисрпска харанга се захуктавала и наговјештавала црне слутње. Влада уједињене Њемачке је отворено подржавала сецесију западних југословенских република. Један од главних циљева замишљене кровне организације је био  гласније и одлучније информисање овдашње јавности да већина Срба не брани Југославију из љубави према комунизму - како су им то србофоби подметали - него ради тога што је већина српског корпуса живјела у њеним границама, а каква год да је била, за њих је представљала мање зло од „туђманије“ који су доживљавали као усташоидну опцију. То је покретало и потхрањивало народну енергију у матици и у дијаспори да се очува Југославија.

Скуп у Химелстиру

Група интелектуалаца у Њемачкој ² названа „Припремни одбор Савјета Срба“ је доста дуго радила на плану организовања Срба у неку заједницу која би нас са пуним легитимитетом и ауторитетом заступала  и пред њемачким и пред нашим институцијама. Према признању једног од главних протагониста поменуте радне групе, они су  превидјели да је то један дуготрајан, сложен и мучан процес, а не резултат одлуке већине присутних на неком скупу.

Све српске организације и удружења у Њемачкој били су позвани да се укључе у „разговор и договор“ на горе поменуту тему. Сматрало се да ће сабрана „српска памет“ бити чинилац од значаја и користи. Крајем априла 1991. године у Епархијском центру у Химелстиру окупили су се представници разних удружења и организација. За ту прилику су пристигли и принц Томислав Карађорђевић, Митрополит Амфилохије, Радован Караџић, Биљана Плавшић, Драган Драгојловић, Брана Црнчевић, Богдан Трифуновић и други познати и мање познати Срби, ријешени да учине помак у свом друштвеном организовању.

„Припремни одбор“ се трудио да се скуп организује у складу са демократским начелима, на начин примерен времену и простору. Сваком клубу, удружењу или организацији је остављена могућност да, по жељи и о своме трошку, позове и госте из отаџбине. „Одбор“ је позвао Радована Караџића, аутора идеје о формирању „Савјета Срба“ у БиХ.  „Српски културни форум“ је позвао Драгана Драгојловића, министра вјера у влади Србије, а Биљана Плавшић је била гост удружења „Никола Тесла“ из Синделфингена. Све је било транспарентно, само се није знало ко је позвао Богдана Трифуновића. Да будемо јасни, свакоме је било слободно да одлучи да ли ће и кога ће имати као свога госта. Позвати и угостити г. Трифуновића, високог функционера српске позиције – СПС-а и блиског сарадника Слободана Милошевића, било је легитимно, па је тим загонетније зашто конспирација. Управо је ово послужило као повод опонентима да у читавом пројекту виде – комунистичку ујдурму! Њима је сама појава „Милошевићевих људи" била кост у грлу. Деструктивни елементи, који под слободом говора подразумијевају да могу свакоме рећи да је лопов, издајник, криминалац, будала, комуњара...су тога дана својим недостојним понашањем и простачком халабуком опструирали сваки рад о договор.³ Сабор је, како-тако, окончан конституисањем неког провизорног Савјета на челу са принцом Томиславом и неколико особа које већина Срба није препознала као људе које треба слиједити. А када се показало да је важна улога у том Савјету предвиђена за повјереника СПС, овога пута у функцији - представника српских ратних заробљеника (!!!), скептике више нико није могао убиједити да није посриједи режимска подвала! ⁴

Овакав Савјет је био недоношче и никада није заживио. Лијепо се каже да „Срби не пропуштају прилику - да пропусте прилику“ а и да „атакују на земљаке радије него на иноплеменике и иновјернике“ и овај покушај сабирања око минимума заједничких интереса, конституисања неког легитимног и репрезентативног тијела које би евентуално имало извјесну специфичну тежину и у Београду и код наших моћних домаћина, неповратно је отишао у хронику пропуштених могућности. Срби су толико пута сносили, сносе и још ће дуго сносити последице неодговорности, незнања, несташлука, па и нитковлука појединаца и група из сопствених редова. Камо пусте среће да је само Јосип Броз крив за наш суноврат! Требало би мало чешће уперити телескоп и у сопствено двориште, али ми нерадо узимао огледало у своје руке, иако би то требали урадити!  Недостатак реализма, осјећаја за мјеру, за стварно, за објективне пропорције између пожељног, корисног, могућег и нужног...то није само нека српска карактеристика, нити је новијег поријекла.⁵

^{..................................................}

¹⁾ Р. Караџић је заступао идеју о конституисању једног консултативно-савјетодавног тијела од најкомпетентнијих Срба укључујући и  најугледније људе из дијаспоре.   

²⁾ Сматра се да је иницијатива ове политички хетерогене групе потекла из окружења часописа „Наша реч“ из Лондона, а у Франкфурту су најангажованији били Александар Ђорђевић и Милан Маленовић.

³⁾ Поклицима “Вуче, Вуче“ наши „антикомунисти бољшевичких навика“ стварали су велику ларму и пометњу. Сталожени и одмјерени Митрополит Амфилохије безуспјешно је покушавао смирити распаљене страсти...Очигледно је да су саботери били добро инструисани и припремљени.

⁴⁾ Гастроном Миша Филиповић, ветеран - ратни заробљеник, неочекивано наступа овдје у улози "човјека са јаком политичком референцом“! Како се показало, све ћорци...Овакве догађања само су увећавала фрустрације и јадиковке против неслоге, без покушаја да се утврди одакле неслога долази...

⁵⁾ Јован Цвијић је још 1914. г. писао како „код нас још није довољно развијено осећање мере” и то приписивао нашем културном дефициту. Прије Цвијића, књижевник Јаков Игњатовић је констатовао да је „у Срба тиха конверзација ретка ствар и брзо прелази у инат”...

Радован Караџић на скупу у Химелстиру...

Оснивање Савеза

Представници тринаест српских клубова, регистрованих у њемачкој покрајини Баден-Витенбергу, састали су се без икакве медијске пaжње 13.12.1992. г. у Улму на „Оснивачку скупштину Савеза српских удружења у Њемачкој“. У присуству министра иностраних послова Р. Српске Алексе Бухе пао је договор о устројству кровне организације. У складу са прописима о организовању странаца усвојен је Статут и изабрано руководство. У оснивачком протоколу стоји да су оснивачи Савеза клупски представници: Мићо Ћетковић, Мирко Вељовић, Божо Продан, Бранко Шмитран, Владимир Ивковић, Љубомир Станковић и Раде Бабић. Савез је артикулисан као „заједница која ће окупљати прегаоце и градиоце слоге и солидарности међу Србима и бити мост сарадње са Нијемцима“, а оптимисти су чак очекивали да он постане и копље и штит у свакодневној борби Срба за опстанак на овој вјетрометини. Њемачке власти су потврдиле ваљаност усвојених одлука и то унијеле у судски регистар. У Статуту стоји дословно да Савез „окупља Србе из свих српских земаља укључујући и Републику Српску Крајину и Републику Српску“! Право је чудо да је ово одобрио њемачки суд приликом регистрације. За кратко вријеме Савез ће и постати значајан чинилац, а о његовој снази најбоље говори материјална и друга помоћ упућена Р.Српској и РС Крајини. На каснијем савјетовању првака Савеза 23. априла 1994. године у Франкфурту, устројено је неколико радних група: за хуманитарну, информативну, привредну и културну активност. У овим тијелима се нашло више способних личности које су својим угледом будиле наде.

У Београду, чиниоци навикли да друштвено организовање дијаспоре контролишу и усмјеравају према својој мјери и потребама процијенили су да ово организовање није баш безопасно по реализацију њиховог, већ припремљеног сценарија.  Али, времена су се мијењала. Када се испоставило да људи у новом Савезу нису спремни само слушати, већ имају сопствене погледе, ставове и критеријуме, почели су неспоразуми. Потрошило се много ионако оскудне енергије у одупирању анахроном понашању ондашњих  власти. Пометњу су стално подстицали и наши медији. Док су једни били заокупљени протежирањем режимских интереса, другима је била драгоцјена свака сензација која би могла увећати тираж и профит. Са разних страна су подстицане вербалне диверзије, опструкције и деструкције, у времену када је требало радити супротно. Медијски простор су добијали деструктивни елементи. На „милановићевој“ телевизији, као и у „Политици“ или „Новостима“ могла је последња хуља, без икаквих последица, попљувати и најугледнијег прегаоца и подметнути му нечасно дјело.¹

Илустративан примјер је покушај да се под патронатом „Министарства за Србе изван Србије“ као кровна организација устоличи нови „Савез српских и југословенских организација“. То је осујећено уз велике напоре и отпоре српских активиста демократске провенијенције. За лидера тог фантомског „Српско-југословенског савеза“ устоличен је, до тада међу Србима мало познати лик. А, за удружења у његовом окружењу гдје су га људи најбоље познавали, био је неприхватљив из најмање два разлога: сва његова дотадашња друштвена активност и понашање нису га препоручивали као личност са којом би се озбиљни Срби идентификовали и кога би слиједили, а имао је  и „имиџ“ туђег гудала. Вријеме наметаних вођа је истицало.²

............................

¹⁾ Све док се не отворе тајни архиви службе ДБ, може се само нагађати ко је вукао конце и потпиривао омразе како би се обесчастили људи који нису били по режимском укусу...

²⁾  Вјеровало се да је иза ове ујдурме стајао тадашњи министар за Србе изван Србије.

Успон ССУН

Како се број удружења која су пришла легално регистрованом Савезу српских удружења перманентно увећавао, требало је све подићи на један виши ниво. Дошло је и до измјене Статута, а након тога конституисано је ново предсједништво. У његовом саставу су се нашли  представници најутицајнијих удружења: др инж. Милоје Ж. Милићевић, из берлинског Српско-њемачког друштва  „Вук Караџић-браћа Грим“; др Михаило П. Рундо,  из франкфуртског Српског хуманитарног фонда; др Вјера Бојић, из Српског удружења „Вук Караџић“ из Бона и проф. Милорад Лојовић, из Српског културног удружења „Просвјета“ Карлсруе. Како је дотадашњи предсједник Мићо Ћетковић именован представником, у овој земљи непризнате Републике Српске, сматрало се да би му и ово мјесто могло увећати ауторитет и заштиту пред њемачким властима, па и какав-такав легитимитет. Он је иначе био предсједник удружења „Никола Тесла“ из Зинделфингена. Секретарске послове је обављао Драган Крчмар, способан и одговоран оперативац. У разним радним групама су се нашли др др Љиљана Вернер, др Зорица Којић-Бекер, Александар Ђорђевић, Радмила Нинић, Владимир Лебурић, Драган Аврамовић, Петар Даничић, Славица Јокић, Милован Јовић, Томислав Ђуричић, Зорица Живковић, Мирослава Чинчурак, Милица Срдић, Душан Покрајац, Јово Лазаревић, Видомир Којић, Владимир Крстановић и други. Конституисан је и „Суд части“ на челу са протом Томом Марковићем. За савјетнике Предсједништва су одабрани угледни Нијемци: Петер Бекер, Давид Хол и Хилдегард Кеслер.

Почетак је доста обећавао. Прва велика и успјешна акција Савеза била је отпремање 2.127  по стандардима УН типизираних породичних пакета а учествовало је 17 клубова. Исто се може рећи и за широку акцију набавке дијелова за протезе. Њу су медијском подршком свесрдно подупирале "Вечерње новости".  Брзо су сакупљена средства за први контигент. У извјештајима са годишњих скупштина Савеза стоји да је више од једне хиљаде ратне сирочади добивало помоћ у облику стипендија!!

Предсједништво Савеза обраћало се на разне адресе указујући на неправду која се чинила Србима. Када је вријеме трајања додјеле дозвола УН за хуманитарне транспорте продужено са 6 недјеља на неодређено вријеме, обратили су се Генералном секретару УН Бутросу Галију. Пред посјету предсједника Руске Федерације Бориса Јелцина Њемачкој Предсједништво га је у писменој форми замолило да у својим контактима са домаћинима, а и са другим свјетским моћницима не заборави Србе.

Неспоразуми

Срби се по правилу брзо загрију, а још брже охладе и малаксају. Општа сагласност око великих циљева и намјера траје док не дође на ред њихово спровођење и они практични, прозаични, свакодневни, радни и „ситни“ послови. Онда почињу неспоразуми. Ма шта ми мислили о себи и упркос сваког поштовања достојних појединаца, ми смо народ слабе друштвене кохезије и  још слабије самодисциплине и солидарности. Упркос респектабилним резултатима у хуманитарној, информативној, па и културној области, Савез је пружио мање од очекивања, а и објективних могућности. Ни код срећнијих народа није лако задржати на окупу индивидуалце разних политичких увјерења и опредјељења, а са увијек неопходном мјером самодисциплине, али је то код нас Срба - немогуће. Неспоразуми су стално добијали на замаху. Предсједнику Савеза су подметани разни бизарни деликти па је полиција вршила преметачине стана и канцеларије! Када је организовано прикупљање новчаног самодоприноса за Републику Српску, одмах су се нашли потказивачи и пријавили полицији! На једном судском процесу Јавни тужилац је махао оригиналном књижицом у којој су евидентиране пореске уплате! Многе акције Савеза, мада су их пратиле најбоље намјере, нису дале и жељене ефекте. Удружења су водили аматери, без изузетка волонтери, великог патриотизма, али мале вјештине у народним пословима. Огромна међусобна удаљеност између појединих центара, скромна материјална база (а и она се морала са муком стварати)  и разни други чиниоци отежавали су рад. Колекција наших великих и малих распри, сукоба и неспоразума је богата. Неке је креирао сам живот, то је неизбјежно свуда гдје се нешто ради. Али било је и оних, субјективно условљених, па и до данас необјашњивих. Дубље разматрање овог феномена упућује на закључак да су вјеште мутиводе својим сплеткарењема убацивали и распиривали неповјерење и раздоре међу Србима, нарочито онима који су били катализатори окупљања и покретања људи. Није могуће на други начин објаснити анимозитете водећих личности у српским организацијама, мада је давно примијећено да велики стручњаци, бизнисмени или умјетници нису без мана и безусловно и људи за углед у народним пословима, јер углавном су у питању два мишљења: моје и погрешно. Жалосна је чињеница да се овдје радило о особама од интелектуалног формата, родољубима часних намјера, истих циљева па и сличних политичких убјеђења, али у практичним акцијама су слиједили неке ирационалне нагоне и атавизме. Све више су до изражаја долазили погубни пороци, сујета и суревњивост, сумњичавост, неповјерење, па чак и зазирање од намјера другог. И овдје се показало да су, када је ријеч о организованости, солидарности, тимском раду и дисциплини српски интелектуалци у дијаспори на туђем терену, упркос томе што имају пред очима примјере како се понаша успјешни свијет. Размимоилажења прерастају у личне нетрпељивости. Аутор је лично познавао водеће личности, високо их је цијенио, чак сматра да је свако и био понечему у праву. Али та погубна неспремност на компромис као темељ живота сваке заједнице све више је паралисала конструктивне акције и подгријавала фрустрације. Др Рундо је улагао велике напоре да се у Предсједништву одржи минимум толеранције. Толеранција и компромис нису слога и љубав, али нешто ипак јесу. Узалуд. Кулминација је достигнута повлачењем Вјере Бојић из Предсједиштва, а са њоме и снажне групе окупљене у Одбору за информативни дјелатност. Њихова је главна аргументација била да су неки чланови Предсједништва под контролом С. Милошевића! То просто-напросто није одговарало истини.  У јавност се огласила нова групација - Светски сабор Срба . Ово је био почетак краја Савеза.

Посјета Београду

Колико су односи Савеза са Републиком Српском били нормални и функционални, како и приличи озбиљним људима у озбиљном времену, толико су релације са Београдом  пратиле сталне недоумице, подозрења и ирационалности. Осјећала се потреба да се неке ствари освијетле и појасне на највишем мјесту. Прилика се указала када је Ђуро Мајсторовић, предсједник Савезног координационог одбора за хуманитарну помоћ, сазвао Сабор хуманитараца у Београду и тим поводом позвао и Савез српских удружења. Делегација у саставу: Мићо Ћетковић, др Милоје Милићевић, др Зорица Бекер, др Дејан Ћоровић и приређиувач ове хронике  боравила је у Београду неколико дана. Имала је сусрете и разговоре са утицајним факторима: предсједником Савезне владе Радојем Контићем, патријархом Павлом, разним министарствима, институцијама и установама СРЈ, Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине.  

Пажњу читаоца ћемо задржати на неколико детаља. Аудијенција код Патријарха Павла трајала је знатно дуже од протоколом  предвиђеног времена. Био је то разговор забринуте дјеце са својим брижним оцем. Велики духовник је, искрено и дубоко саосјећао са несрећом што се обрушила на његов народ. Проблеми су се сваким даном умножавали, један није бивао разријешен, а отварала су се нова два. Нису јењавали ни сукоби унутар црквених општина у дијаспори, неки су личили на праве мале расколе. Срби су тражили правду пред страним судовима и властима. Распре и парничења, трвења и гложења  између „легалних“ и „илегалних“ парохијских управа упућивали су на црне слутње. Др Милоје Милићевић је одмјереном аргументацијом предлагао Његовој Светости да се цјелокупна имовина, покретна и непокретна  наших црквених општина у дијаспори укњижи и пренесе директно на Патријаршију. Писцу ових редова су се трајно урезале у сјећање сузне очи, дрхтави глас и очинска молба смјерног Старца да „свако уради што је до њега како би нас Свети Сава препознао и признао за своје...“   

Делегација је посјетила сједиште Социјалистичке партије Србије у „Палати федерације“ гдје их је примио „генсек“ Зоран Анђелковић  са својим сарадницима. Гости су без увијања изнијели своје увјерење да  најзначајнија партија има према Савезу, без икаквог разлога, подозрив став. Дошли су са намјером да покушају отклонити могуће узроке. Као супериоран професионалац Анђелковић је своје излагање тако усмјеравао да су посјетиоци отишли задовољни, иако се фактички није чуло ништа сушаствено. Ни поуке, ни поруке, ни препоруке, или како би један савремени шерет рекао - „мање од голе, више од аута“.

Делегација је присуствовала и четрдесетом засиједању Скупштине Републике Српске у Брчком. У току рада Скупштине град је гранатиран., па се се гости непосредно увјерили шта је рат.

Представници Црвеног крста Југославије примили су госте из Њемачке на највишем нивоу (др  Радомир Мијановић, др Раде Дубајић, др Бане Љиљак и Радмила Цветковић...) Овдје се разговарало о актуелним хуманитарним проблемима.

           На крају су обављени су разговори са Гојком Ђогом, у својству предсједника Удружења Срба из БиХ,  капетаном Драганом, тада челником истоимене хуманитарне организације и његовим сарадницима, а главна тема је била ефикаснија дистрибуција хуманитарних добара.

Последњег дана боравка у Београду представници Савеза су приредили „радну“ вечеру. У атмосфери међусобног уважавања окупили су се митрополит др Амфилохије, владике Лаврентије и Дамаскин,  проте Тома Марковић и Радомир Ракић, министри Алекса Буха, Слободан Јарчевић, Драган Драгојловић и Славко Веиновић, те угледни посленици и професори Будимир Кошутић, Драган Недељковић, Веселин Ђуретић и књижевник Данко Поповић.