СРБИ НА МАЈНИ: Односи и сарадња

Односи и сарадња

Фонду су се обраћале за савјете и логистичку помоћ разне хуманитарне институције, од Црвеног крста, црквених и световних каритативних организација, не само из Њемачке него и других земаља. Без обзира на уже опредјељење (српско, југословенско, вјерско, политичко, етничко...) сви су наилазили на широм отворена врата, разумијевање и подршку, без икакве материјалне надокнаде. Једини услов је био да се одиста ради о хуманитарној помоћи. Листајући по пожутјелим папирима ређају се имена: Њемачки црвени крст, Француски Црвени крст, разне хуманитарне установе, Италије, Словеније, Шведске...Каритас, Дијаконише верк, АДРА, јеврејске установе, парохије СПЦ, Фондација „Мајка Тереза“, затим бројни клубови, друштва и фондације. Све до увођења санкција нашој земљи сарадња између клубова и удружења са Фондом се одвијала углавном у размјени информација око што повољнијих транспортних услуга. Укидањем ваздушног саобраћаја са Београдом, авио пошиљке из свијета нису више биле могуће па су оне из САД и Аустралије путовале до европских аеродрома одакле су морале наставити друмским возилима. То је за Фонд било не само ужасно компликовано него и скупо, али није била ствар избора него нужде.¹ Пооштравање санкција УН су ову сарадњу интензивирале а почело је преузимањем једне пошиљке Црвеног крста Француске која је, у мају 1993. године враћена са југословенско-мађарске границе. Да се роба неби возила до Нанта, ускладиштена је у Франкфурту.² По добијању дозволе о трошку и старању Фонда отпремљена је за Београд. Доцније су и српске хуманитарне организације из Париза више пута користиле услуге Фонда.

Интересантна сарадња се одвијала са италијанским харитативним установама које су користиле словеначке превознике и нашу логистичку подршку! Тамо је дјеловала агилна добротворка, Вера Чекић де Бони у фондацијама за нас чудних назива: I.C.S-ARCI-NOVA ANCONA; -BERGAMO: „Pacifistički komitet za podršku izbeglicama ex SFRJ – Mir sada“; Porretta Vittorio;-ASSOCIAZIONE ITALO-SERBO PER KULTURA E BENEFICENCA TRIESTE, REGIONA MARCHE Comune di FOSSOMBRONE Comitato Internazionale di solidariteta CSL).

Од холандских хуманитарних установа у нашој архиви су оставили трага „Српско пријатељско друштво“, др Василије Рејгер и Вељко Илинчић.

Сарадња са швајцарским каритативним друштвима („Милан Тепић“, „Тромеђа“, „Вук Караџић“ и „Никола Тесла“) одвијала се углавном на размјени информација око дозвола и осталих уредби. Исто се односи и на шведску фондацију Serbian humanitarian Аid Fondation – Malme као и неке белгијске и британске установе.

У неколико наврата нам се у вези логистичких перипетија обраћала и „Српска заједница“ из Љубљане која је, уз потпору Словеначког Каритаса и Црвеног крста, слала помоћ у Р. Српску.

И једна мала али вриједна српска заједница „Видовдан – Одбор за хуманитарну помоћ“ из Луксенбурга, користила је логистичке услуге а веза је најчешће ишла преко Банета Бјелановића из Трира односно Симе Цвјетковића и Ружице Игњатовић.

Најинтензивнију сарадњу Фонд је имао са клубовима франкфуртског региона и „Југословенско-немачким медицинским друштвом“, а и чланство је у овим удружењима у доброј мјери – заједничко.

Редовни, скоро свакодневни контакти су се одвијали са удружењем - Serbisch-österreicher Verein für kulturelle und humanitäre Aktivittäten „HUMANITAS“ Wien. Ово друштво је у Аустрији имало улогу веома сличну Фонду у Њемачкој. Ради броја Срба у Њемачкој и централног географског положаја Франкфурта, код нас су активности биле обимније али како су сви транспорти ишли преко Мађарске, Беч и „Хуманитас“ су имали непроцјењиву важност. Многи наши са границе враћени транспорти задржавали су се у Бечу што је била велика уштеда и времена и трошкова. Када би Фонду понестале дозволе, а „Хуманитас“ их имао, возила су из Франкфурта одлазила у Беч са документом да је роба намијењена „Хуманитасу“ на располагање. Тамо је вршена нова логистичка обрада укључујући и царински поступак па је транспорт са другим „папирима“ настављао пут.³

Морамо се задржати и на једном бизарном детаљу. Никада и никоме у Франкфурту није пало на памет да у овако сложеним приликама, пружене братске руке, пребаци људима из „Хуманитаса” да се „ките туђим перјем“. Па ово је био једини могући начин да се пријеђе херметички затворена граница! Као што је у бечким УН дозволама увијек стајало да је „Хуманитас“ пошиљалац, исто тако је у франкфуртским стајало да је пошиљалац Српски хуманитарни фонд а прималац - Црвени крст Србије. Фонд је уступао дозволе УН само и искључиво на захтјев клубова и организација. Већина наших клубова није се ни сналазила у онаквом метежу нити је имала техничке и кадровске претпоставке за комуникацију са Комитетом за санкције у Њујорку. Ова пракса није сметала никоме, па ни реномираним страним хуманитарним друштвима. Свако добронамјеран је знао да је ријеч о формалном задовољавању правних норми и обзира. Колико је само пошиљки Српски хуманитарни фонд отпремио из свога складишта са папирима „Југословенско-њемачког медицинског друштва“ у периоду када је тако било најцјелисходније? Како је увијек крајњу дестинацију одређивао донатор, прималац помоћи је, без изузетка знао и од кога и шта му долази. Како би се иначе могли контролисати овако сложени токови? Сваки транспорт је имао своју предисторију, a најчешће су га пратили људи из удружења донатора који су надгледали примопредају а понекад и вршили читаву дистрибуцију. Медији су препуни информација који ово потврђују. Утолико су франкфуртски хуманитарци више изненађени ружном причом из Берлина (од иначе озбиљних и угледних људи којима то не приличи), како се Српски хуманитарни фонд „китио туђим перјем“. Тачно је да је и Друштво “Вук Караџић-Браћа Грим”, као и толики други, користило франкфуртске дозволе у којима није помињано њихово име, једино из разлога који су сваком добронамјернику познати.

...........................................

¹⁾ Фонд је платио транспортне трошкове једне пошиљке из САД до наше земље 5.000 ДМ !

²⁾Касније смо овакве случајеве рјешавали у Бечу.

³⁾ Нарочито се по добрим услугама памти „Хуманитасов“ оперативац Ранко Гордић. Он је прискакао у помоћ када би се на мађарској граници ствари искомпликовале. Тако су наши транспорти штедјели вријеме и трошкове они су у Бечу опремани новом документацијом, без враћања у Франкфурт.

Односи са дипломатијом

Након једне емисије београдске ТВ у којој је учествовао др Рундо, први предсједник СРЈ Добрица Ћосић послао му је поруку са жељом да се сусретну. У току разговора др Рундо је дао и неке сугестије за писмо које је Добрица припремао њемачком предсједнику фон Вајцсекеру. Доктор се вратио у Франкфурт са оптимистичким надањима у почетак неких нових односа између дијаспоре и Матице. Међутим, након Ћосићева одласка са функције, оптимизам је спласнуо а контакти Фонда са Београдом укључујући и сусрете са предсједницима Контићем, Булатовићем, Милошевићем па и Коштуницом били су протоколарно-рутински. Насупрот томе за односе са руководствима Р. Српске и РС Крајине може се рећи да су били на висини изазова времена што се понајбоље види из приложених материјала.

Што се тиче комуникација са нашим дипломатским представништвима, оне су овакве и онакве. Просјечан српски бирократа од општинског ћате до високорангираног дипломате не доживљава себе као народног службеника иако га и само име професије обавезује на служење. Напротив, понаша се тако као да народ постоји ради њега. И ово је једна од посебних српских бољки која је преживјела све системе и подсистеме, и монархистички и социјалистички и актуелни, а пипци су продрли у све народне институције.¹

Генерални конзулат СРЈ у Франкфурту излазио је у сусрет Фонду по свим радним предметима. А, да ли је сарадња могла бити плодоноснија? Свакако. Да ли је Конзулат могао учинити више у промовисању доброчинства и анимирању уснулих савјести? Несумњиво. Да ли је учинио све што је могао да обузда неке острашћене, тадашњим властима наклоњене сплеткароше којима су државни медији давали простор да пљују по најврједнијим Србима? Када су се догодили велики потреси и они смијењени, у оптицају су се нашле другачије приче које се своде на пребацивању одговорности на «оне који су одлучивали на вишем мјесту». Не искључујемо такву могућност, али сумња остаје. Обзиром да је у другим конзуларним подручјима било горе, можемо још бити задовољни франкфуртским стањем. Отворено треба рећи и ондашња дипломатија је имала свијетлих имена. Први амбасадор СРЈ у Бону, Зоран Јеремић може послужити као „прототип“ савјесног државног посланика, али су на жалост такви људи у нашој дипломатији права ријеткост: вриједан, рационалан, поуздане ријечи и држања, непосредан, отворен, сталожен и стрпљив. Оперативци из Фонда су имали његове приватне телефоне, у неприликама су га проналазили, буквално у свако доба укључујући викенде и празнике. Помагао је и више него што се то од њега очекивало. Интервенисао је код мађарских дипломата у Бону, код наше амбасаде у Будимпешти када су тамо опљачкани људи чекали на нове „папире“, давао корисне савјете, подстицао на добра дјела, смиривао наше распаљене страсти у честим гложењима и надгорњавањима око разних првенстава, балансирао између званичног Београда и „непослушних” клубова у Њемачкој итд.²

Нећемо се огријешити и о друге примјерене посленика попут Петра Бабића, Миодрага Зеца, др Животе Живковића, Воје Драгишића, Миодрага Марковића, Момира Ћајића и Васе Божовића. Драгишић и Ћајић су били и редовни чланови Фонда, без икаквих посебних услова. А оне који су свој посао отаљавали, брзо смо заборавили.

Овдје не би требало заобићи још један мали али не и неважан детаљ. Као и све остале револуције и „Српска петооктобарска“ је наговијестила нови почетак и прогрес на свим нивоима па и у дипломатији. Али, нису све промјене биле набоље. Неке су биле пресипања из шупљег у празно а неке – корак напред, два назад.²

.....................................................

¹⁾ Данас, из мемоара разних функционера, обавјештајаца, и архивског материјала сазнајемо фрапирајуће податке о југодипломатији: ко је све представљао нашу земљу у иностранству, каквих је ту дубиозних типова било, колико их је по истеку мандата остајало у иностранству бавећи се приватним бизнисом...у једном акту о персонално-кадровској политици југо-дипломатије помиње се „око 200 случајева разних нерегуларности, непотизма и других злоупотреба..“

²⁾ „Пост-петооктобарске” власти су у дипломатској „чистки” повукле Зорана Јеремића...исто се догодило са франкфуртским генералним конзулом др Живковићем. Он је замијењен дипломатом који је годинама уживао све благодети високог официра али је конвертовао на вријеме а свог дотадашњег шефа промовисао у “крвавог комаданта”... Иако су му чланови управе новог друштва „Фонд-Коло“ често долазили на канабе, није било озбиљних напора да се настали неспоразуми превазиђу, страсти смире а усијане главе охладе. У мандату новог Конзула кулминирали су и неспоразуми у црквеној општини са последицом – губитка 1,500.000 ДМ – народних пара, датих за куповину грађевинског земљишта за подизање храма у Франкфурту. Не тврдимо да је Конзул допринио поменутим проблемима али стоји чињеница да је својим ауторитетом могао учинити више да се спасе што се евентуално могло спасти. Неко је саркастично примијетио да је код Срба „Црква одвојена од Државе, а они од памети“. Њемачки публициста Јирген Елзесер је о нашем вајном конзулу јавно изнио шокантне квалификације које ћемо овдје радије изоставити.

Конзул Јазбиншек и министар Драган Драгојловић

М. Видичевић и конзул В. Драгишић

Клаус Хартман, предсједник друштва Deutsche Freidenkerverband са фондашима

Конзул Марковић

П. Бабић

Предсједник САНУ Д. Медаковић,

З. Јеремић

Сарадња са Црвеним крстом

Интензивнију сарадњу Српски хуманитарни фонд је имао са Црвеним крстом Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине. Штавише, франкфуртски хуманитарци су се осјећали дијелом Црвеног крста и суштински - то је тако и било. Ријеч је о дневној комуникацији са канцеларијама у Београду, Палама и Бања Луци. Репрезентанти Црвеног крста др Слободанка Груден, др Раде Дубајић, др Љиљана Зелен Караџић, др Бранислав Љиљак, Радмила Цветковић, Недељко Милијевић, др Момир Пушац, Слободан Калезић, а посебно оперативци Драгица Кљајић, Срето Јанковић, Сванимир Ђокић, Милица Владић, Мирослав Ђекић, †Мира Крунић, Гордана Радић, Боро Брборовић, Милош Шестић, Раде Кујунџић и други, радили су свој посао професионално и у складу са конвенцијама Црвеног крста у свијету. Без њихове логистичке подршке рад Фонда би био немогућ! Пропусти нису гурани „под тепих” него је, са потребном озбиљношћу на њих указивано. Као примјер наводимо пошиљку донатора Вукана Дивљана која је, умјесто у Пазову грешком у Београду отишла у Приједор. Разочарани велики донатор је - резигнирао. У случајевима када спецификација у попратним документима није одговарала фактичком стању, Београд је одмах реаговао.

Сем Црвеног крста Фонд је сарађивао и са разним установама Српске православне цркве, Матице Српске, те разним здравственим и другим установама, што се види из материјала у прилогу.

Милица Владић

Црвени крст Републике Српске

Како је главна оператива Црвеног крста Р. Српске била на Палама то се непосредна сарадња одвијала на терену, са општинским структурама. Предсједница Организације је била др Љиљана Зелен-Караџић, супруга предсједника Републике а њена функција се углавном ограничавала на репрезентацију док је оперативу добро водио Сванимир Ђокић, генерални секретар. Обоје памтимо као часне и поуздане особе.

Мирослав Ђекић је био шеф канцеларије Црвеног крста Бањалучке регије. Овдје се одвијала координација активности општинских организација овог подручја са најбројнијом популацијом у Српској. Способан оперативац, радишан, човјек са господским манирима. У нашим хуманитарним установама ријеткост су независни и тако самопоуздани људи. Ђекић је у опхођењу са партнерима налазио увијек одмјерену и култивисану ријеч, без данас тако раширеног замајавања и калкулисања. Тако се понашају јаке и суверене личности. Нажалост, они други су много бројнији; и у Црвеном крсту је било малограђана и ћифта а и фолираната који су ту пронашли згодну завјетрину како би избјегли друге ратне обавезе. Неки су отворено подгријавали регионалне анимозитете, ниподаштавали „Пале“, што је, како се доцније показало имало политичку позадину....

Ђекић је знао колико су важни тзв. „фронтмени“, тј. особе које непосредно контактирају са странцима па се окружио компентентним сарадницима. Договор са овим човјеком није остављао мјесто за било какву недореченост, иначе тако честу код наших рефератџија, који су, на разним саборима и симпозијумима нарочито пред камерама само обећавали а у пракси све чинили да испадне другачије.

М. Ђекић и М. Крунић

† Мира Крунић је радила у оперативи Црвеног крста Бањалучке регије гдје је са двоје малољетне дјеце избјегла након пада Санског Моста. Била је од аутентичних „црвенокрсташа“ по мјери његовог утемељивача Анри Динана. Одмјерена, радишна, скромна, осјетљива на свачију патњу, зналац свога посла и друштвених конвенција. Како у рату није функционисао платни промет било је посебно компликовано достављати дјечије стипендије по нашим забитима и избама гдје се несрећни свијет склонио. Мири је све успијевало. Све док су јој дозвољавале физичке могућности, радила је свој посао савјесно и одговорно. У дугој погребној поворци која ју је испратила на вјечни починак било је и петоро претставника Српског хуманитарног фонда из Франкфурта.

М. Ђекић и М. Крунић

Светска српска заједница

Почетком 1993. године дошло је до контакта челних људи нашега Фонда са др Мишом Милошевићем из Женеве. Медији су Милошевића представљали као нашега човјека који је успио у великом свијету. Каријеру је направио у Уједињеним нацијама и „догурао“ до повјереника Високог комесара за избјеглице у Сомалији. У ондашњим женевским преговорима припадао је преговарачком тиму босанских и крајишких Срба. Према озбиљним изворима био је човјек од повјерења Синода СПЦ. Др Милошевић је дошао у Франкфурт и представио се као Генерални секретар Свјетске српске заједнице са сједиштем у Женеви. Према његовим ријечима Заједница је окупљала умне и уважене главе: Бећковић, Маглић, Медаковић, Исаковић, Крестић, Павић, Милић од Мачве... Плановима које је, око организовања Срба у дијасори наговјештавао др Милошевић ниједан трезвен Србин нема шта приговорити, мада се на опоненте није требало дуго чекати. Они су брзо лансирали неколико теорија које су се међусобно искључивале: Једни су га оптирали као „Слобиног пиона“, други као „страног шпијуна“, трећи као „амбициозног политиканта“... Фонд је имао коректну сарадњу са ССЗ и др Милошевићем. На „Саветовању српских патриотских организација Европе“ одржаног у организацији ССЗ 12/13 јуна 1993. године у Франкфурту Фонд је предвиђен за координатора хуманитарне помоћи. Она се углавном огледала у пружању логистичке помоћи након „Резолуције Савјета безбиједности 820“ и увођења ембарга СР Југославији. Изузев помоћи око техничке организације овога скупа коме су присуствовали Срби из 13 земаља, све остало је било у ингеренцији др Милошевића. Потоњи догађаји нису ишли у корак са прокламованим начелима и најављеним циљевима ССЗ.И овдје је политизација узела свој данак. Покушаји организовања „Партије Срба Света“ инаугурациојом Мише Милошевића за њеног предсједника јачали су постојеће вируленције и одвели ССЗ у ћорсокак.

На крају ове приче о институционалној сарадњи било би неодмјерено и претјерано личне везе и добре односе појединих „Фондаша“ са академицима Дејаном Медаковићем, Антонијем Исаковићем, Добрицом Ћосићем и Василијем Крестићем уздизати на ниво институционалне сарадње Фонда и САНУ али их не треба ни прећутати.

Др М. Милошевић

Сарадња са медијима

О раду Фонда афирмативно су извјештавали српски медији: Радио-телевизија Србије, Радио Београд, „Политика“, „Вечерње новости“, „Вести“, те новинари Павле Павловић, Милијан Пајић, Зоран Бојовић, Миша Павловић, Зоран Чадеж, Небојша Поповић, Ранко Лукић, Бранко Миличић...