СРБИ НА МАЈНИ: Крајње дестинације наше помоћи

Крајње дестинације наше помоћи

Око двије стотине сачуваних захвалница могу бити, за читаоца истина непотпуна, али ипак довољно јасна представа о раду Фонда. У крајње дестинације спадају разне установе и организације од Црвеног крста, преко домова здравља, болница, дјечијих установа, центара за рехабилитацију, кампова за избјеглице, геронтолошких центара, црквених установа, кола српских сестара, манастира, удружења инвалида, спортских друштава, школа до унесрећених појединаца...

Кад је о помоћи војним установама ријеч ради се превасходно о санитетским одјељењима, болницама и апотекама које су биле под ингеренцијом војске. О овоме је било више пута ријечи приликом информативних разговора са њемачким безбиједносним органима, а који су пажљиво пратили активност странаца у својој земљи, па наравно и Срба. У грађанским ратовима, по правилу, је веома тешко повући границу између војног и цивилног сектора. Нијемци су, раније као и данас, са себи својственом доследношћу пратили понашања странаца у својој земљи, па нема сумње да су на Србе гледали кроз посебну диоптрију. Како иза Српске војске у Р. Српској и РС Крајини није стајала организована и уређена држава са регулисаним снабдијевањем, војска је била упућена на сопствену сналажљивост и куцала на сва врата. Управни одбор Фонда је био доследан у ставу да је свака помоћ војсци била лична ствар појединаца или завичајних група и да се мора одвијати мимо званичних токова, жиро рачуна и сл. Наравно, такве донације нису могле бити узимане у обзир код регулисања пореза, нити су обухваћане годишњим извјештајима. Званично, оне у Фонду "нису ни постојале". На овоме деликатном питању су се заглибили неки наши клубови и појединци, допадали суда и добијали драконске казне. У Франкфурту се знало за ову невољу! Због тога се толико пажње поклањало превентиви! Да би се сачувао хуманитарни статус друштва, морало се клонути од сваке недозвољене радње! Кад год би од војске стизала нека молба за помоћ она је прослеђивана чланству и клубовима. Свакоме је препуштано да, на сопствену одговорност, сналажљивост и савјест уради колико може. Фонд је фаворизовао одласке у земљу тако што би се утврдио датум и одредиште гдје су донатори долазили или слали личне прилоге по особама свога повјерења.¹ Овакав метод се показао и из других разлога као добро рјешење! Било је међу нама и наметљивих и разметљивих појединаца, који су се препоручивали као посредници око предаје средстава. Такви би обично тамо „на терену“ пред медијима играли недоличне улоге. У великим поплавама, каже се, на површину испливају и разне гадости, али провјерено је и потврђено да сваки прави патриота нађе своје мјесто и начин да учини оно што је до њега.

Нећемо овдје заобићи и нека чудна понашања значајног дијела официрског кора, нарочито покретање разврставања „Ко је за Младића, а ко за Караџића“. У сред рата!!! Многи хуманитарци су били веома изненађени таквим дешавањима и враћали се у Њемачку са обесхрабрујућим вијестима. Без обзира да ли је такво понашање наших официра било изнуђено платама које су им стизале из Београда или су идеолошки обзири били главни узрок онакве политизације војске, то је, нарочито у нашим конзервативним круговима, потстицало сумње да се „комунизам само маскирао и вреба своју прилику“... а то по хуманитарни ангажман дијаспоре није дјеловало подстицајно... напротив...

......................................................

¹Коресподенцију са војним установама укључујући и захвалнице склањали смо да не доспију њемачким властима у руке, тако да највећи број није ни сачуван...