СРБИ НА МАЈНИ: Складишта

Складишта

Увођењем санкција настале су за све српске хуманитарне заједнице у дијаспори битно другачије околности. Како се дозволе нису издавале паушално требало је уз, сваки захтјев унијети спецификацију робе за коју се тражило одобрење. Практично је то изгледало да је прво требало сабрати разврстати, препаковати и евидентирати помоћ па онда на основу тих података подносити захтјев. Други битан разлог за неопходност складишта је начин превоза. Што је већи капацитет транспортног возила, то је јефтинији превоз. Транспорт 22 тоне хуманитарних добара Франкфурт – Книн тегљачем (шлепером) коштао је 4.000 ДМ. То је неупоредиво јефтиније од превоза мањим возилима. А, логистички послови („папирологија“) су идентични, било да се ради о само стотину килограма или 22 хиљаде.

Кад је о складишту ријеч, почело је кориштењем нус просторија Екуменског центра на Бетовен-плацу. Био је то неуслован простор али у времену када није било другог избора – драгоцјен. Овдје су се и доцније, до краја рата а и дуго послије рата прихватале мање количине добара (одјећа, обућа, хигијенски артикли, конзерве, лијекови, играчке...) које су недељом доносили наши парохијани приликом посјета литургији.

Велико и пространо складиште са свим другим претпоставкама (волумен, прилаз шлеперима, локација...) пронађено је надомак Франкфурта у предграђу Новог Изенбурга – Бухшлагу. Радило се о трошној згради чији је власник био Славиша Лукић. Било је довољно простора па је суботом, недељом и празницима ту радило по неколико група. Одавде је испраћено веома много разних возила свакојаке робе коју је, наравно, прво требало сакупити.

Франкфуртски Грци, су показали колико држе до својих сусједа тиме што су у своме храму (Гринебург-парк, тада још у изградњи) импровизовали прихватни простор гдје су њихови вјерници недељом одлагали своје дарове.

У Рингхајму покрај Ашафенбурга Фонд је посредовањем Карла Фридрајха користио складиште фирме „Милер”.

У Вецлару су читаво вријеме кориштени складишни капацитети грађевинске фирме власника Мирослава Модића.

Момир Бајић је пронашао веома повољан „лагер“ готово у самом центру Франкфурта, (Остхафен). Непосредно покрај складишта налазила се Бајићева фирма са разним грађевинским машинама што је код претовара робе било од велике користи. Двориште фирме пружало је и друге погодности па се овдје приликом организовања закуски окретало и по десетак одојака. Надомак складишта налазио се ресторан †Уроша Туцкешића гдје смо се након напорног рада освјежавали, пунили батерије и „бистрили политику“ .

Почетак изградње колосалног центра ЕЦБ значио је рушење читавог комплекса старих грађевина па смо опет остали без лагера. Овдје су интервенисали Жарко Јаћимовић и Миле Стефановић. Јаћимовић је био власник фирме „Бакара“ чије су се просторије налазиле у центру града. Жарко је са синовима Данијелом и Далибором сносио све трошкове бироа и складишта а по потреби су прискакали у помоћ и непосредним радом и својим возилима.. Спрат изнад бироа налазила се авио-агенција Роберта Живковића која је исто тако давала несебично своје услуге.

Складиште Милета Стефановића у Милхајму код Офенбаха је последња адреса и кориштено је до гашења Фонда.

Према приликама и потребама Фонд је посредством Драгана Шокчевић-Дерцбах и Зорице Хец користио и складишта хуманитарних организација у Ашафенбургу и Милтенбергу.

Краткорочно и привремено прихватање роба повремено се одвијало у кућама, гаражама и другим објектима Миодрага Видића, Раде Ћајића, Новака Јанковића, Ђуре Грубача, Николе Рајића, Нике Бојанића, Петра Јојића, Драгана Петковића, Карла Фридрајха, Александра Јовића, Милета Видића, Слободанке Зрнић и других добрих људи. А, посебна прича је пространи и хладни подрум породице др Рунда покрај болнице „Св. Духа“. Био је то, ради климатских услова идеалан простор за прихватање и сортирање лијекова. Викендом је улаз у зграду у најстрожијем центру града личио на какву фармацеутску установу: вреће препуне пакетића разних лијекова, мали и велики картони, неки отворени, неки упаковани, неки растурени, по ходнику ортопедска помагала, шлауфи....Све ово а нарочито ларму присутних Срба, често и у касној ноћи, стрпљиво су подносили докторови доброћудни сусједи. Није без значаја и чињеница да се у близини налазила болница, па се проблем са „посебним отпадом“, („ентзоргунг“ неупотребљивих лијекова) иначе на другим мјестима веома озбиљан овдје није постојао.