„Крајина Хилфе“

„Крајина Хилфе“

Запаљива и милитантна реторика нових хрватских власти алармирала је крајишке Србе и пробудила страх, забринутост и пометњу. Сабор Хрватске демократске заједнице одржан почетком 1990. г. у Загребу окупио је чудно, велико и шарено друштво. Једни поред других стајали су млади и стари реакционари. Посебна пажња и јавно признање је поклоњено типовима које су Срби памтили као зликовце.¹ Таква и слична догађања су подгријавала напетости  и вербалне конфронтације које ће брзо изазвати грађанску непослушност Срба. А, након бруталних акција хрватске полиције долази до српског општенародног отпора, бунта и отвореног сукоба. Хаос се разбуктавао и преносио са рубних општина да би брзо захватио читаву Крајину.  До Срба у Њемачкој су стизале штуре и контраверзне вијести. Крајем јуна 1991. г. обрео се у Франкфурту необичан гост. ²  Ево, по сјећању његових ријечи: „Петнаест дана нисам скинуо обућу. Послали су ме да вас обавијестим о размјерама наше несреће. Нова, проусташка власт је ријешена да нас подчини. Из емиграције се враћају усташки доглавници. Ми нећемо дозволити репризу 1941. године. Одупиремо се и бранимо свој животни простор. Имамо мртвих и рањених. ЈНА нема никакву концепцију, непредвидиви су и превртљиви. Потребна нам је помоћ сваке врсте а првенствено санитетски материјал и лијекови. Србија се понаша – ни вруће ни хладно. Рекох да спасем своју душу а ви чините по својој савјести шта вам је воља“.³ Послали су га крајишки прваци да обиђе српске колоније по З. Европи и информише сународнике о истинским дешавањима и димензијама тамошњег проблема. Страхујући од рецидива 1941. г. Крајишки Срби су, у својим енклавама предузимали мјере које су сматрали адекватним. Отказали су послушност новом режиму и формирали аутономну управу. Тако су успостављени паралелни системи власти –хрватски и српски, који једни друге сматрају илегалним. Покушај Хрватске полиције да их подчини силом изазвао је оружани отпор.⁴

Наш Гост је имао списак франкфуртских Срба за које се у Книну претпостављало да су поуздани патриоти.⁵

Порадили су телефони и већ сутрадан  је одржан састанак у црквеним просторијама на Бетовен-плацу у Франкфурту. Одазвало се двадесетак Срба: Александар Ђорђевић, др Михаило Рундо, Рајко Танкосић, Душан Петровић, Ђуро Грубач, Гојко Судар, Михаило Ковачевић, Драга Крстић, Нада Карапанџић, Драган Исаиловић, Гордана Поповић, Ратко Петровић, Миленко Илић, Анђа и Милован Милорадов, Мићо Којић и вјероватно још понеко чије се име заборавило јер тада нико није ништа биљежио. Гост је саслушан са пажњом, а постигнут је и договор шта да се ради. Одмах су прикупљена и прва средства да он настави своје путешествије. Присутни су се обавезали да свако у своме окружењу поради на ширењу примљених информација. Отаџбина се може бранити и доброчинством, свуда и у свако вријеме. Али право је мајсторство усмјерити и подстицати људе да раде најцјелисходније: организовано. Наш човјек има своје критеријуме, отуда и она узрочица: „два Србина – три мишљења“.

Брзо се показало да је у Франкфурту било Срба од интегритета и памети, свјесних да солидарност мора бити организована иначе ће ефекти бити веома ограничени. Зановијетала позната по  „акоће, мождаће, некоће, свакоће...“ брзо су се изгубила. Импровизован је један одбор (27.07.1991) а акција је артикулисана као „Крајина хилфе“. Нико тада није ни сањао куда ће ићи догађаји. Како се радило о помоћи у лијековима, као сабирно мјесто и координациони пункт одређена је апотека „Булевар“, власнице Драге Крстић у центру Франкфурта. На предлог др Рунда одлучено је да се под хитно, на његов ризик наруче лијекови за 10.000 ДМ. Ако се новац не сакупи, он ће сам платити!

Договорено-учињено. Након два дана пошиљка је комплетирана и ЈАТ-овим авионом отпремљена за Београд. Тамо су је прихватили Крајишници и прослиједили за Книн. Акцију су пропратили и медији а одјек је био велики. Почињу се одазивати људи широм Њемачке. Код једне реномиране банке отворен је конто и почињу пристизати уплате. Први донатори су били Тихомир (Жика) Ђелић, др Михаило Рундо и др Борислав Станиславац са по 1.000 ДМ. Следили су Милетије Ђорђевић, Мирко & Бранка Ђерић, Драгослав Степановић, др Есад Плавић, Никола Марковић, др Мирољуб Ћировић, др Милорад Црнчевић, Радо Сојић, др Миомир Митровић, Митар Крајшић, Срето Стокић, Милутин Чутуковић, Милан Дувњак, Миливоје Остојић, Лазар Матић, Мићо Којић, Раде Танкосић, Новак Јанковић, др Томић, др Јовановић, др Душан Милашиновић, Миладин Раичевић, Саво Ђекић…итд.

Планирана средства су брзо прикупљена. Ни највећи песимисти нису очекивали да ће се наша земља распасти у потоцима крви, а ми сво своје слободно вријеме, у току једне деценије провести батргајући се по складиштима и шлеперима, чистећи Њемачку од свакојаког отпада. Сви смо очекивали да ће здрав разум превладати и доћи до неког компромиса као темеља живота сваке заједнице. Прави је парадокс да се Југославија расточила у времену интеграције Европе и свијета. Вјеровало се како ће одлучност и готовост Срба да бране своју земљу свим средствима и по сваку цијену поколебати и одвратити растураче у њиховим приземним намјерама. Каква наивност! Све је било спремно за прљави рат у коме ће, сви народи бити и жртве и агресори а посвуда у несрећним подручјима ће доживјети неправду, бол, патњу и страдање они који су ту били слабији и малобројнији.

............................................

¹ Високи дужносници НДХ (Динко Шакић, Иво Ројница, Винко Николић...) постају „персоне грата“...префект Дубровника именован је за конзула; доглавник и главни идеолог Миле Будак добија споменик; управник  Јасеновца изјављује да је „поносан на све што је урадио за Хрватску“; језичке промјене „бојна, здруг, куна, стожер...“, нови називи улица, локала, новорођенчади...довољно за српску перцепцију како се дух усташтва повампирио...

²⁾ Два цитата из 1941. г. Хрватски министар др Милован Жанић, 2. јуна 41: „...Ово има бити земља Хрвата и никога другога....То је политика ове државе и кад то извршимо, извршили смо што пише у усташким начелима!“. Стожерник Виктор Гутић:  „Нема више српске војске! Нема више Србије и гегула наших крвопија....код нас ће ускоро друмови пожелити Срба, али Срба бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово економско уништење, а слиједиће нове, за њихово потпуно истријебљење...уништавајте их гђе год стигнете...Срби нека се не надају ничему. Нека их нестане из наших крајева и наше домовине!“

³⁾ У Загребу је полиција провалила у стан породице Зец, убила и супружнике Михајла и Марију и дијете Александру...

⁴⁾ Фрањо Туђман је у обраћању народу 15. јануара 1992. г. : „Хрватска је хтјела овај рат  јер без њега никада неби били међународно признати као неовисна и суверена држава на цијелом нашем повијесном простору“. А када су наступили велики свјетски играчи, онда су се догађаји развијали онако како су и планирани.

⁵⁾  Приликом хапшења Јове Опачића у Франкфурту је организована помоћ за његову одбрану и ангажовање адвоката.