СРБИ НА МАЈНИ: Демонстрације и протести

Демонстрације и протести

Било је ријечи о првом српском протестном скупу у центру Франкфурта, поред споменика жртвама нацистичких логора, код цркве св. Павла када се окупило једва пар десетина Срба. (Циници су причали да их је више задовољавало своју радозналост посматрајући догађај скривени иза ћошкова...) У више наврата Срби су у Њемачкој излазили на протестна окупљања у великим градовима, укључујући и престонице Бон, односно Берлин. Протествовали су против њемачке политике према српском народу. Нажалост, по масовности ове демонстрације нису никада биле ни приближно сразмјерне броју овдашњих Срба, нити нашим објективним могућностима. На страну то да ли би оставило значајније посљедице и да су сви Срби изашли на улице, ова чињеница је ипак поуздан показатељ стања свијести нашег човјека. Просјечан Србин великодушно препушта другоме да учини оно што би могао и требао он да учини. Та „рајетинска“ инерција има своје узроке у вјековном робовању, погибељи у честим ратовима, страху од репресалија, идеолошкој индоктринацији итд. У последњих неколико вијекова Срби су једва десетак година живјели у нормалној држави. Све остало су биле овакве или онакве пара-државне скаламерије, деспотије, или протекторати у којима је главна преокупација плебса била - довијање како да се преживи. Тако се и моделирала накарадна свијест у којој је хипокризија начин живота. Како рече велики патријарх Павле, код нас није нимало безначајан број људи који види само оно што он жели да види. Распредају о правима, манама и грешкама свих осталих - изузев себе, а да су им дужности и обавезе према заједници последња брига. Тезу како смо ми „државотворан народ“ тешко је аргументовано бранити. Један берлински Нијемац, познавалац наших (не)прилика, иначе добронамјеран, тврди да је тек сваки двадесети Србин у Берлину излазио на протестне скупове. Готово идентично је било и у другим срединама. У исто вријеме, хрватским протестима присуствовало је и по неколико хиљада демонстраната. Исти аналитичар тврди да се сваки други Хрват одазивао позивима на протестне демонстрације!! А, у првим редовима су били њихови свештеници у мантијама. Упркос томе, у свијету је створена слика о СПЦ као националистчкој јазбини. Било је довољно да се неки наш припити поп слика са војском – и ето драгоцјеног материјала увијек будним „пиаровцима“ и критичарима.

Уважавамо чињеницу да је неумјесно поређење са Хрватима, јер су се они са разлогом у Њемачкој осјећали као свој међу својима. Ипак, оваква индоленција и недопустиво мали интерес Срба за судбину своје земље, могао је бити неки сигнал за „велике играче“ који су кројили своје планове. Нажалост, велика апстиненција се није огледала само на демонстрацијама. Односи се и на хуманитарну помоћ. И овдје ћемо поновити: Ко је хтио нештo помоћи, налазио је пут и начин да то и учини. Ко није хтио - налазио је стотину оправдања! Након дуготрајног замајавања илузијама и опсјенама, лагаријама и безбригама, пристигли су нам рачуни у облику великих поплава. А у поплавама бујица избаци на површину свега и свачега, па и оне који, не само да су остали равнодушни на страдање ближњих, него су се понашали као праве народне штеточине, увећавајући несрећу! О овим феноменима пишу позванији и стручнији. Дејан Медаковић дијели народне штеточине на „класичне будале“ и оне који заслужују нарочит презир, јер су „одњеговане, плаћене будале“. Али и по питању одзива протестним окупљањима франкфуртски хуманитарци су били активнији од осталих наших организација. Они су се одазивали сваком позиву и свуда стизали, не стидећи се наших народних обиљежја, која су увијек носили са собом и истицали их. Организовали су и многобројне протесте у Франкфурту.