Санкције и дозволе
Савјет
безбиједности УН био је порилично „запослен“ распадом СФРЈ тако да је у овом
времену донио серију резолуција. На предлог САД, Енглеске, Француске, Белгије,
Мађарске и Марока, 30. маја 1992. године усвојена је „Резолуција 757“ којом је
уведена економска изолација СРЈ. Настала је велика пометња у хуманитарном раду.
Ове ионако драстичне мјере ће до
апсурда заоштрити „Резолуција 820“ од 18. априла
1993. г. која се сматра
најоштријом у дотадашњој историји свјетске организације. Проблем је увећавала
чињеница да су уредбе тако срочене да су могле бити различито интерпретиране, што
је иначе у дипломатским надмудравањима веома често. Тако је у тексту је стајало
да се санкције не односе на хуманитарну помоћ у лијековима, храни и одјећи. Међутим, и за ову робу требала је писмена
сагласност Комитета за санкције УН!
Поступак око добијање дозволе је читава логистичка
операција. Овим је најприје требало овладати. Прошло је много времена у
неизвјесности, снисходљивом мољакању и потуцању од немила до недрага, по уредима и надлештвима док се трасирао прави
пут. Ко се овим није бавио, тај незна како, иначе по педантности познате њемачке „беамтен“ знају бити
малициозни. Било је разних непријатности, чак и дрског избацивања из једног
федералног уреда.1
Oлакшавајућа околност је била што су државне институције
СР Њемачке преко којих се одвијала коресподенција са УН биле у
Франкфурту. Али, требало је времена, стрпљења и велике упорности док се коначно
није маркирала стаза до Комитета у Њујорку. Захтјев за дозволу (А5а1) се предавао
државним надлештвима:
- ако је ријеч о храни онда уреду
„Bundesamt für Ernährung und Forstwirtschaft“ a
- лијекови, хигијенско-санитетске потрепштине, болничка
опрема, одјећа и обућа уреду “Bundesausfuhramt”.2
Обје установе су молбе
прослеђивале у Бон, министарствима, привреде, исхране и иностраних послова, која
су је даље достављале Њемачкој амбасади при УН у Њујорку. То што је Фонд „де факто“ српско хуманитарно друштво
било је ирелевантно, он је „де јуре” њемачко удружење. Рјешење се враћало аналогним
путем а вријеме трајања је било непредвидиво: од 3-4 седмице до неколико
мјесеци. Пракса је показала да
је то било у директној вези са политичком коњуктуром: дозволе су стизале брже
ако су Срби на фронтовима трпили неуспјехе. И обратно...
Овдје су Фонду својим
савјетима, инструкцијама и интервенцијама драгоцијену помоћ пружили супружници Irmgard &
David Hohl, освједочени пријатељи Срба и Југославије. Било је и необјашњивих застоја.
Тим поводом управа Фонда се обраћала Генералном секретару УН Бутросу Галији,
предсједнику Руске Федерације Борису Јелцину, министру иностраних послова
Јозефу Фишеру. У којој мјери и да ли уопште било какве вајде од наших
очајничких покушаја, то можемо само нагађати, али је чињеница да је током
санкција Српски хуманитарни фонд добио 320 дозвола! Обзиром на могућност
њихове злоупотребе, што би, сасвим извјесно, довело до несагледивих последица, дозволе су
распоређиване са највећом обазривошћу.3
На сопствени захтјев клубови, удружења
и друге заједнице су од Српског хуманитарног фонда добивали дозволе уз само
један услов: ни по коју цијену не смије бити злоупотребе. На сваком документу је
стајало да је пошиљалац „Српски хуманитарни фонд”, а прималац „Црвени крст Србије”. То
је био најједноставнији начин да се задовоље правне норме и обзири.
.......................................
1 Доста Бауер и
писац ових редова су буквално избачени из уреда када су, након неубједљивих
увјеравања о компликацијама, пребацили Нијемцима намјерно затезање и отежавање
зато што држе страну српским противницима ...
2 Само попуњавање захтјева
претпостављало је, поред владања њемачким и енглеским језиком и познавање
фармације, медицине те прехранбене, текстилне и друге терминологије.
3 Нарочито су се неки наши „бизнисмени“ мотали око
Фонда и вребали прилику да се дочепају дозволе. Неколико покушаја злоупотребе
је на вријеме осујећено.
Дозвола
Савјета безбједности УН
Нема коментара:
Постави коментар