(Транспарент у Београду, 1999.г.
----------------------------------------------------------------------
Зашто сањати о великим делима а стално пропуштати мале послове које нам Бог свакодневно шаље да их обавимо: да некоме помогнемо, да некога утешимо, да према људима са којима се у животу срећемо покажемо знаке добре воље и љубави...
(Еп. Хризостом)
----------------------------------------------------------------------
(Рајко П. Ного)
У В О Д
Живот народних заједница је непрестана борба са изазовима и недаћама. Провјерено
је и потврђено да су, поред спољних чинилаца, лакомисленост, унутрашњи неред, превиђање,
самодеструкција и пометња главни узроци многих катастрофалних дешавања и кобних
последица. Записано је да ће опстати и трајати они народи чије је дјеловање
утемељено на реализму и разуму. Само трезвеност, мудрост, слога, марљивост и
одлучност могу умањити мањкавости које су последица историјског наслеђа,
геостратешког положаја, немаштине, слабе народне кохезије и сл.
Број Срба који живе „расијани“ у 159 држава никада није прецизно
утврђен. Никакво чудо ако се зна да је ријеч о народу који није урадио ни своје
много важније послове. Још мање је чудо што је безмало безначајан утицај овако велике
дијаспоре на друштвене токове у матици, укључујући и трансфер знања и савремених
технологија.
О животу наше дијаспоре, тој опширној и захтијевној теми, много је и
писано и говорено. Према подацима Савезног завода за миграције 1997. године у
свијету је дјеловало 836 заједница, клубова, удружења и друштава, одакле на
Њемачку отпада 230. Ови статистички подаци су релативни. Када би одиста било
све овако, Срби би били чудо од снаге. Нажалост стварност је другачија. У,
после Београда „највећем српском граду“, у вријеме нечувене сатанизације нашег народа, на протесте против тамошњег
листа који нас је, у једној опскурној репортажи представио као свиње окупила се
шачица Срба! Слична слика је виђена и на протесту пред зградом франкфуртског
дневника, који је објавио
серију србофобских памфлета, у граду гдје живи неколико
хиљада наших сународника.
Срби су били и остали слабо организовани. Много и често говоримо о слози
али наша народна перцепција не подразумијева дисциплину, компромис и
организацију као претпоставке слоге. Догађало се да се састане неколико људи,
промовишу окупљање као „свесрпско“ и најаве ни мање ни више него – Српски
национални програм! Одмах израчунају колика су средства ако сваки сународник
приложи само по 1 долар. Нажалост, није ријеч о декласираним људима, напротив,
често се ради о ученим родољубима најбољих намјера. Али дефицит осјећања за
стварно и могуће, недостатак реализма и рационалне орјентације у времену и
простору водио је у „акционе и мисаоне ћорсокаке“. Ово нису мале мане. Оне
саплићу свако заједништво. А, у данашњем свијету неорганизовани људи не значе
много. Иако је колектив смислио вашаре, карневале, балове, дернеке и свадбе, а
све генијалне проналаске индивидуалци, организација је та која сабире и
цјелисходно усмјерава народне потенцијале. У добрим организацијама просјечни
чланови остварују надпросјечне резултате. Србе карактерише супротно: ради слабе
организованости и натпросјечно способни - подбацују.
Аутор је провео године у градским
заводима, у свакодневном додиру са фирмама и људима из разних народа који су
радили за метрополу. Наш свијет је углавном на грубим и слабо плаћеним
пословима. Али, то не утиче да се ослобађамо својих погрешних представа о себи
и другима. Велики је број наших површних свезналица који уображавају како су
предодређени за неку важну мисију, али су неправедно запостављени. Организовати
и водити такав свијет је изузетно компликовано...
Хроника коју читалац има у својим
рукама је и покушај скромног свједока минулих турбулентних догађаја на прелазу
вијекова да допринесе реалнијем сагледавању живота српског расијања. Ово је и
вријеме великог фолирања. Нема озбиљног истраживања па само нагађамо колико је
Срба који никога нису помогли (иако живе сасвим комотно и ни у чему не
оскудијевају) а говоре о доброчинству? Јапајаковићи и мизантропи тлапе о слози,
чинећи све да до ње не дође. Дезертери мудрују о патриотизму. Лицемјери о
поштењу. Зановијетала причају о ратној сирочади а да ниједно нису помогли. Неки
аутори публикација о дијаспори пишу о људима и догађајима на основу необавезних
ћаскања приликом својих краткотрајних посјета, туђих опсервација, из извора
„причао ми познаник мога познаника“. Отуда обиље нетачних података и
информација. У потрази за профитом, квотама, тиражима и донацијама за штампање
својих издања алхемичари претварају „брежуљке у високе планине“. При томе се
многи вриједни, честити, помена и памћења достојни прегаоци заобилазе или се
њихове заслуге приписују другима. А посебно је понижавајуће за свакога ко је
испуњавао своје обавезе према отачаству кад је било „бити или не бити“, да
данас слуша моралисање разних превараната, опскураната и других фолираната.
Аутору су познати примјери како
су у велике добротворе промовисани и појединци безначајног дјела, који су,
једино задужилили своје биографе па им се тако одужују. Стицајем разних
околности током дугог врзмања по свијету налазио се у приликама за сусрете и
познанства са необичним личностима: народним трибунима, црквеним
великодостојницима, државницима, академицима, научницима, умјетницима,
књижевницима, преживјелим логорашима, ратним ветеранима разних војски па и
разним пустоловима које је судбина водила по пустахијама Балкана, Европе,
Русије, Африке...Радозналог духа, био им је скроман сабесједник, понекад и
свједок интересантних дешавања. Памти наше парничаре, мегданџије и рефератџије
са бројних сабора код којих је све и остало на нивоу стерилних мудровања и
ламентација. Провео је пуних десет година на оперативним пословима у Српском
хуманитарном фонду. Како је само сјећање на људе и догађаје непоуздано користио
се документима и биљешкама из богате архиве Фонда. Тако ће се и продужити вијек
трајања оног најважнијег у раду заједнице која је била копија у сличним
приликама раније виђених одговора српске дијаспоре на изазове и страдања своје
Матице. Српски хуманитарни фонд је био подстицај и инспирација другима да се
организују и учине оно што је до њих.
На разним саборима хуманитараца
се чуло како су на апеле за помоћ најчешће реаговали обични, „мали“ људи. Ближе
је истини да се одазивао отприлике подједнак проценат из свих социјалних
слојева.
Али, онај ко мало има, и када мало
даје, он је велики добротвор. Тим, малим добрим људима у времену великих
искушења аутор и посвећује овај зборник.
РЕПУБЛИКА СРПСКА
КАБИНЕТ ПОТПРЕДСЈЕДНИКА
Бр:
02-78/99
23. септ. 1999
23. септ. 1999
Српски
хуманитарни фонд Франкфурт
Поштовани
Пријатељи, драга Браћо и Сестре,
Почаствован сам Вашим позивом да присуствујем Крсној слави Вашег Фонда,
али због новонасталих обавеза нисам у могућности одазвати се позиву те из тих
разлога овлашћујем свога савјетника, господина Ранка Нинковића да у моје име
присуствује Вашој Слави и уручи одликовање Вашим члановима.
Искрено жалим што нећу бити у могућности сусрести се са Вашим члановима
и лично Вам уручим ово Одликовање али користим ову прилику да Вам се захвалим
на свему што сте учинули и што чините за Републику Српску. Показана солидарност
и брига за тешкоће кроз које пролази српски народ је доказ јединства Срба у
дијаспори и матици. Вашим хуманитарним радом и личним залагањем представљали
сте наше амбасадоре добре воље, ширили сте истину о Србима и градили мостове
пријатељства са њемачким народом. Нашој жељи и опредјелењу да у скоријој
будућности изградимо што чвршће и свеобухватније односе са Њемачком несумњиво
доприноси и Ваш рад. То је сматрамо један од битних сегмената повезивање
Репеблике Српске у европске и свјетске интеграције и отварање према свијету....
Још једном Вам честитам Крсу славу желим свима личну срећу и успјех у животу са надом у
скоро виђење у Републици Српској.
Искрено, Ваш
Мирко Шаровић, потпредсједник Р. Српске
(ПС. Било је то вријеме великих притисака „Међународне заједнице“ на Р.
Српску када је уклоњен и њен предсједник Никола Поплашен па је ту дужност
обављао потпредсједник Шаровић)
Нема коментара:
Постави коментар