Куриозитети
Подвожњак
Ако би се бирала најделикатнија акција у току постојања Српског хуманитарног фонда, конкуренција би била велика. Било је и таквих дешавања која ће још дуго сачекати прије него што буду извучена на „свјетлост дана“. У нормалним приликама тешко је и замислити какви нас све људи окружују. За најбројније би се могло рећи да су им способности просјечне а домети ограничени. То је варљив утисак, тек кад дође „стани-пани“, покаже се колико ко вриједи и шта може.
Један од наших најпоузданијих возача, Миливоје Суботић, озбиљан и провјерен човјек, кренуо је суботом, шлепером из Франкфурта у рутинскu акцију сакупљања хуманитарних добара. План је предвидио прво Касел, потом Хановер, Билефелд, па преко сабирних пунктова Дортмунда и Бона назад у Франкфурт гдје ће се возило допунити и оцаринити. У Каселу га је дочекао др Радован Стојановић са људима из удружења „Никола Тесла“ гдје је утоварена џиновска веш машина за болничку праоницу тешка 5 тона. Све се одвијало како је и планирано све до Веселинга, мањег насеља у Рурској области. Овдје је наш Миливоје за тренутак био неопрезан и превидио висину жељезничког подвожњака!!! Призор је био стравичан: роба са шлепера расута по улици....вреће, пакети, болничка помагала....на шлеперу је само стајала као аветиња горепоменута машина. Сад ил никад помоз' Боже јаднијем Србима!
Саобраћај је блокиран; за тили час се на мјесту незгоде створила посебна комисија жељезничке дирекције да испита евентуално оштећење подвожњака и угрожавање и жељезничког саобраћаја!
Субота вече. А таква хаварија би и у Франкфурту гдје живи маса Срба спремних да притекну у помоћ била равна катастрофи, а можда чак и у Србији. А онда се показало ко су Срби и шта могу! Када је обавијештен о несрећи наш члан Стево Гршић, угледни угоститељ из тог мјеста подигао је на ноге читав ланац својих пријатеља. Људи су оставили славску закуску и дошли на мјесто несреће са швајс-апаратима, разним алатом и другим чудима! Неколико сати су по киши и мраку радили да би се возило уклонило и саобраћај нормализовао. Како су у његов ресторан долазили угледни и утицајни Нијемци, Стево је „удесио“ да колос - дизалица подигне огромну веш-машину како би се поправила церада и „пеглали“ арњеви. Шлепер је склоњен са улице а за дан-два и церада је окрпљена па је пошиљка наставила своје несрећно путешествије и отпремљена за Б. Луку. А читава фактура насталих трошкова је била Стевина брига!
Данас је тешко и замислити шта је све ово за нас значило у оном тешком времену. И Стево Гршић и сви ови људи из његовог окружења, а којима чак ни име не знамо, припадају оном анонимном српском корпусу, истинској снази и богатству нашега народа! Док је таквих међу нама нисмо и нећемо пропасти. Ово је приређивачу књиге коју имаш у рукама поштовани Читаоче дословно потврдио и добро обавијештени Нијемац који је професионално пратио активност Срба у Њемачкој, на једном „информативном“ разговору, о чему ће још бити ријечи...
Ко је Србе клео...
После успјешно обављеног посла на састанку
представника клубова и добротвора у Бањалуци, учесници су се подијелили у
неколико група са циљем да обиђу што више овдашњих установа. Једни ће посјетити
испоставе Црвеног крста, други геријатријски дом, трећи болнице док се једна
група у којој се нашао и аутор одважила да обиђе војску на терену и руча са
ратницима, својим чуваркућама.. Након више телефонирања и вијећања Комадант
корпуса нам је предложио што је одмах и прихваћено да се посјети најближа
бригада. Дочекао нас је срдачно поздравио лично Комадант бригаде и увео у
просторију налик каквој сали за састанке. Након упознавања и слова о борачким
приликама и неприликама испало је да ће се ручак обавити ту, на лицу мјеста.
Каква гозба! Двије врсте меса, салате, прилози...ово
је више приличило солидном ресторану него војничком казану. Познато је да ће
Србин драгом госту понудити и више него што може макар сутра он јео проју али,
али...ово је ипак нештo друго...људи су у рововима, рат погибељ... Нажалост, нисмо имали
прилику провјерити шта једу обични војници на положају, мада смо управо то
жељели. А, када је конзумација богатог избора „ватрених вода“ поодмакла, пале
су у очи и друге пикантерије. Увијајући се око Комаnданта, атрактивна млада дама, по
нашем доласку представљена као „сирота
избјеглица“ сада је подсјећала на конкубину... у једном тренутку грудима је
изазовно „закачила“ свога шефа ословљавајући га дословно баш тим именом...
У повратку, најстарији међу нама, новосађанин из Франкфурта, гласно је запитао:
„Људи, где смо ми ово били.“. Како смо у овој групи од неколико људи само нас
тројица била из Франкфурта (један данас живи у Федерацији па ћу његово име
прећутати) договорили смо се да о овоме не ударамо на велика звона како не би
ширили апатију и дефетизам.
Данас са ове дистанце не осуђујем овог Комаnданта, знам да му је глава била у
торби и да га нико није поставио на тако одговорно мјесто без неких значајних
квалитета које је посједовао. Сваки ручак му је могао бити и последњи. Али,
настојим да вријеме и догађаје у којима сам учествовао опишем што вјерније.
„Бела ружа“
Кад смо већ код „Беле руже“ овдје се дуго памтио и препричавао један невјероватан „гаф“ Раше Смиљанића, лидера ове организације. Наиме, у току једног свога предавања у Франкфурту, Раша је, у емотивном заносу, на беспријекорном њемачком језику, позвао присутне Србе да - руше власт у Њемачкој!!! Овако неконтролисани изливи бијеса могли су од њемачких безбиједносних служби бити квалификовани као терористички акт са несагледивим последицама, а најмање повод за опсервације Срба од стране обавјештајних агенција. Јер, искључено је да је то будним и педантним Нијемцима промицало.
Петрови поласци
Сваком намјернику је било допуштено да у нашем
складишту напуни своје возило оним стварима које је народ сакупљао - за народ. Једини услов је
био да се донесе потврда да је роба предана хуманитарној организацији. Тако се
једнога дана појавио и Петар са својим камионом, а који је више личио на неку
стару, дотрајалу скаламерију. Право чудо како је оваква крнтија пролазила на
иначе строгом њемачком техничком прегледу! Петар је живио у околини Манхајма, а
ријетко је долазио у Франкфурт. Био је човјек чудних манира, скромног
образовања, особењак, наглашене индивидуалности, поприлично и дрзак према другима а
никад према писцу овога текста. Флаша му је увијек била на дохват руке. Није
подносио ред и организацију, сам је и сакупљао и возио за своје Пелагићево. То
је некима у Фонду поприличnо и сметало, па су га други укључујући и мене штитили: причао ми је
свој несретни живот, грозна дешавања...живот га није мазио а имао је у
себи и исконског добра..изазивао је
просто сажаљење...Није Петар стајао по страни док су људи у Завичају гинули
чувајући и његову кућу, него је чинио што је могао. При утовару помогло му је
неколико присутних људи при чему је он замолио једног од „радника“ у плавом мантилу да поради нешто
око камиона јер његове руке „нису навикле на прљаво уље“. Човјек му је без
ријечи помогао замазавши своје баш „до лаката“. Да је Петар знао да је дотични
обер-инжењер, шеф одјељења за пројектовање нуклеарног реактора у Сименсу
вјероватно би се ујео за језик и постидио... На крају стигли смо у биро на
обраду папира. Испоставило се да је Петар заборавио капут са новчаником и свим
документима на некој огради гдје се обавио утовар. Више од два сата требало је
нашем човјеку да га кроз највећу
градску вреву довезе до ограде на којој се
клатио његов дотрајали капут. Ништа није недостајало, а било је подоста, не
само његових пара. Дошли су у биро, урађени папири и све је по обичају
договорено. Петар је отпутовао кући возом на починак, а старт је био одређен за
7 часова сутрадан, са царинарнице. Када је секретарица око 9 часова дошла на
посао, на вратима канцеларије је затекла Петра који је, према утврђеном плану,
већ требао бити далеко на путу. Сједио је на својој торби и флашом у руци.
Заборавио је синоћ искључити неки прекидач, па се испразнио акумулатор и није било могуће покренути мотор! Ушао
је у биро и распаковао своју велику торбу са храном и ракијом, која је била припремљена у количини као да
креће на пут око свијета! Пристигли су још неки људи, а док су они гозбарили наши људи су напунили
акумулатотр и друштво се касно у ноћ разишло.
Петар је „под гасом“ отпутовао својој кући уз обећање да ће сутра у 7 часова бити на царини. Секретарица га је сутрадан опет затекла са флашом пред вратима, већ
поприлично опуштеног. Овај пут Петар је
заборавио код куће - кључеве од камиона! Опет се окупило неко друштванце
па је велика торба наново испражњена.
Навечер је Петар, опет у своме елементу отишао возом за Манхајм. Увидјевши о чему се
ради, пронашли смо Петру сапутника, који је преузео старање о транспорту. Према
његовој причи просто је невјероватно колико је „несташлука“ Петар направио
током пута.. Издржао је до Београда а када је товар у тамошњој луци снабдјевен новим документима
пратилац му је како каже окренуо леђа, за сва времена! Петар је наставио сам у
свој завичај.
Нешто касније нам је стигла вијест да се наш необични
Петар - упокојио!
Нека ових неколико ријечи буду умјесто воштанице на
Његовом гробу од земљака кога је Он толико величао а у телефонским разговорима
са супругом дијелио и њој комплименте као великој мудрици јер је изабрала
„најљепшег и најспособнијег Србина
каквога нема ни у каталагу Ото-ферзанда“...Хвала и Збогом Петре мој...
Како
настају инсинуације?
На једном скупу
бирала се радна група за неке посебне послове. За столом су сједили људи
ангажовани у разним удружењима. Неко је предложио и локалног свештеника, који
иначе није присуствовао састанку. Као опарен одмах је реаговао јунак ове приче,
извјесни Б. иначе активиста једног
другог франкфуртског друштва, гдје је важио као човјек од акције. Он је у даху
објаснио разлоге свога опонирања: Предложени свештеник је неприхватљив јер је
ријеч о страстном коцкару, редовном госту чувене коцкарнице у Бад Хомбургу.
Појаснио је да је лично он свједок јер и сам тамо одлази и посматра па види шта
се дешава. Тај нови одбор би био у самом старту компромитован. Наравно да је
овако утемељена примједба уважена. Коцка је велики порок, не препоручује никога
а свештеника напросто дисквалификује за било какав народни посао.
Пар мјесеци
доцније, неколико људи међу којима и Б. ћаска на улици, очекујући да се ту
саберу па да заједнички иду на неки договорени посао. Случај је удесио да
управо тада другом страном улице наиђе горе поменути Свештеник. Препознавши га
издалека, др Рундо полугласно прозбори о дубини наше моралне провалије када су нам
духовници тако ниско пали да се коцкају. Када се свештеник сасвим приближио, Б.
се огласи: „Ох, па то није тај човјек. Ја сам га замијенио“.
Како је о.
Градимир Милуновић био тада једини духовник СПЦ на подручју читавог Хесена,
Рајнланд-Пфалца, Сарланда и дијела Француске – Елзаса потпуно је искључено да
га је Б. могао замијенити. Б. Као и толики други напредни и еманциповани Срби
није никада био у франкфуртском храму нити је уопште познавао пароха. То га
међутим није спречавало да о њему има мишљење. Износио га је јавно, без икаквих
скрупула! Млађи читаоци данас тешко могу замислити да је „во времја она“ у
српским ТВ серијама поп редовно
приказиван као похлепни блудник и ждероња масне браде, препун и разних других порока.
Тако се код атеиста створила и задржала тако накарадна слика, све до наших
дана. Да ли је опскурна прича намјерна или ненамјерна по последице лансиране
клевете је свеједно. Она је отишла у народ да се препричава и умножава.
Био је то последњи
заједнички посао Српског хуманитарног фонда са Б. Он се никада више није
појавио у нашој близини. У међувремену је починио и нека друга неваљалства у
свом приватном животу која немају везе са народним пословима па нису ни предмет
нашег интерересовања.
А, када би нашег
„јунака“ неко упитао зашто га нема међу хуманитарцима, подастирао је причу како
њему, „часном и поштеном Србину“ није мјесто међу муљаторима. Ово је
парадигматичан примјер како настају подвале и дезинформације. Кваран човјек све
мјери и оцјењује према себи. По апостолу Павлу прљавима све прљаво.
Људи који питају
зашто Лозница као крајња дестинација превиђају да је њена локација близу БиХ која је била у пламену..
Бордел
Једнога дана у биро
упада атрактивна, млада жена. Одмах и без околишавања започе: „Да се разумемо,
долазим из бордела. Ако вам не смета, ја бих као Српкиња помогла свом народу”.
Дежурни се брзо прибрао и пронашао
праве ријечи „разумијевања“.. Њено занимање је
њена приватна ствар, а у тешким искушењима по страни стоји само онај Србин који
сам тако одлучи.
Млада жена је још неколико пута
навраћала и остављала свој прилог.
Да у овом контексту поменемо још једну
пошалицу. Улази у биро млада, одњегована дама. Само што је сјела на столицу,
представи се као новинарка неке агенције, а одмах потом саопшти забезекнутом
фондашу да је морала сјести јер - има менструацију!
Приједорчанка
У
таласу избјеглица на почетку рата у биро долази једна Муслиманка из Приједора.
Мајка је четворо дјеце и
носи гомилу папира за превођење. Наши
преводиоци су свима преводили бесплатно
и без икаквих услова, а један од присутних је упита
откуда она међу Србима, када је толико институција у граду које се старају о
Муслиманима. После ових ријечи несрећна жена је бризнула у плач, проклињући
онога ко је завадио и супротставио комшије. Ова дирљива сцена ганула је све
присутне и дуго се о њој говорило у граду.
Удаја умјесто самоубиства
Једна дјевојка дошла
је из Крајине са надом да ће је овдје прихватити једна рођака и помоћи да
стане на своје ноге. Испало је другачије, рођака је имала пречега посла. Несрећна
дјевојка, без друге својте и познанства у Њемачкој, у своме очају је ријешила
да кад потроши последњих 20 марака оконча свој живот скоком у Мајну.!!! Неко је ово дојавио
др Рунду у болницу и она се обрела у канцеларији. Неколико
дана је спавала у бироу гдје је постојао импровизовани лежај, кухињица,
санитарије...помогло је ово многим нашим бродоломницима. Била је веома
вриједна, ове просторије су тих дана сијале од чистоће. А онда се и њој пружила
прилика: добри људи су је прихватили,
обезбиједили и стан и посао. Послије неког времена
је упознала пристојног Нијемца, удовца, удала се и данас је
то сретна породица, а за свога кума на вјенчању узела је предсједника Фонда.
Добри зет
Ево још једне љубавне
приче. Млади Нијемац, одушевљен Србима на готово један ирационалан начин.
Зидови његове момачке собе су били од плафона до пода украшени српским ратним
вођама! Стално се препоручивао за пратиоца неког хуманитарног конвоја да и он види како то
изгледа прави рат. Није то било безопасно, и многи Срби су
се клонили. А онда му се жеља остварила: путовао је све до Пала.
Притом се догодило: упознао је младу удовицу са двоје дјеце. Родила се велика
љубав! Шта је све учинио док није савладао бројне перипетије са визама и
дозволама! Настала је једна сретна породица. Мајка младог
Нијемца није била баш превише одушевљена
оваквим расплетом па је на
питање шта код њих има новог одговарала како јој је син оженио – читаву фамилију!
Порушена рампа
Писмо чудног садржаја
приспјело је од
аустријске царине. Препоручним писмом нас обавјештавају да је Фондов возач
Станиша Симановић, на поменутом граничном терминалу - одвалио рампу! Испоставили су и фактуру о насталој штети
коју треба платити. Камион је
припадао породици Дерцбах из Ашафенбурга и они су одмах обавијештени. Ови
честити људи су поштедили Фонд даљњих перипетија и сами поравнали насталу штету.
Подвала 1
У једном телефонском
позиву наш у Њемачкој јавности експонирани земљак се интересује
да ли Фонд
има потребе за санитетским материјалом.2 Како је за таквом
робом била хронична потражња, пао је договор да се одмах
пође камионом. Стигосмо пред његову кућу камионом
и комби-бусом са
четворицом фондаша. Домаћин
нас упозорава да нико ништа не говори, све
треба препустити њему... А онда кренусмо,
пратимо џип, пентрамо се серпентинама
на врх неког брда опасаног густом шумом
док се на видику не указа комплекс чудних зграда опасаних
високом бодљикавом жицом. Стојимо пред рампом и униформисаним људима! Ноћ,
али је ограда по читавој дужини освијетљена. Наш
домаћин одлази на порту и након кратког разговора рампа
се подиже. Улазимо и
возимо уским улицама до једног магацина. Човјек
у униформи који нас прати од капије отвара складиште.
Виљушкаром товаримо велике пакете на камион. Потом попуњавамо
мањим пакетићима читав слободан простор у комбију. Треба искористити овакву
прилику. При растанку Униформисани нам скреће
пажњу да сва роба не остане у Загребу(!!)
јер њему је „добро познато какве су потребе на терену“!!!
Остали смо и без текста и без даха!! Прибрали
смо се тек када смо
се поприлично удаљили од ове јазбине.
...........................................
2) Читалац ће разумјети зашто име главног актера ове приче не помињемо...
Умјесто вијенаца-помоћ сиротињи
Након смрти др Ђоке Слијепчевића, познатог историчара
и националног прегаоца, једног од најугледнијих Срба у Њемачкој, на конто Фонда
стигао је прилог од ДМ 800,- уз образложење да је ријеч о средствима које су
умјесто цвијећа и вијенаца приложили његови пријатељи и саборци. По њиховој
жељи новац је уручен ратној сирочади. Није нам познато да ли је идеја потекла
од његове кћерке др Љеље, познате Самарићанке или часописа “Искра“ у коме је истакнути интелектуалац објављивао своје
историјске чланке. Наше захвално писмо часопис „Искра“ је објавио као факсимил. Млађе читаоце треба подсјетити да је ријеч о људима
које је југословенска власт клеветала и третирала као народне непријатеље!
Њемачка прецизност
За вријеме коришћења складишта у Бухшлагу било је
најпрактичније обавити царињење у сусједном Лангену. Редован поступак је био
такав да цариник дође до возила, отвори цераду, упореди стварни садржај са
поднесеним списком, наређује отварање сумњивих паковања и ако је све у реду –пломбира
цераду. Једном приликом возачи су поставили шлепер на терминал и предали
спецификацију утоварене робе. Треба рећи да су се и Срби мало извјештили па су
знали када је најповољније вријеме за царињење. И њемачки цариници су људи,
понекад и пожуре да посао обаве што прије. Управо се то догодило и овај пута па
је „беамте“, рекао да сада нема времена за контролу, одмах ће ставити пломбу;
„Ако сте нешто подвалили – платићете велику цијену на граници гдје вас
чекају УН
контролори који за превару конфискују и
возило и робу“! Ставио је пломбу и – срећан пут! На мађарско-српској граници
папире узима Белгијанац, УН контролор и овако коментарише: „Е, ово долази из
Њемачке. Нема потребе ништа прегледати, јер Нијемцима ништа не промиче.
Довиђења!“
„Хрватски
конзулат“
Кратко
времена након отварања хрватског конзулата у Франкфурту у канцеларију Фонда је
ушло четворо људи. Учтиво су поздравили и несигурно запитали да ли се налазе у
хрватском конзулату! Није се радило о провокацији, дошли су из далека, али их
је нека шаљивчина на улици насамарио! Не
искључујемо да је био баш - Србин! Када су схватили гдје се налазе, људи су се престравили,
извинили неколико пута и у највећој журби нестали...
Подвала 2
У биро су дошле двије озбиљне жене које су повремено
доносиле покоју кутију лијекова, углавном измољених од апотека у свом
сусједству. Овај пут су нам донијеле радосну вијест - дошле су до велике количине лијекова. Већ
прве наредне суботе комби је довукао и у наш биро истоварено је око 200 кг. разних лијекова. Такве
пошиљке су се одмах истресале на под канцеларије па би то присутни одмах
сортирали; оне кутије којима није лако
дешифровати рок употребе одвајане су и чекале неког од љекара. У овом случају
је све било јасно као дан: није било ни једног лијека да му није истекао вијек
трајања. Када је „донаторкама“ ово саопштено, жене су занијемиле. Шта се
десило? Нека хрватска „удруга“ знајући
да су оне Српкиње и да сакупљају лијекове, подметнули су им свој отпад. Женама
је било толико непријатно да се никада више нису појавиле у Фонду.
„Дуле“
Пратиоци хуманитарних пошиљки су имали утисак да се,
послије сваке неуспјешне хрватско-муслиманске офанзивне акције УН контролори
још више узјогуне. Најдрастчнији случај је имао Милош Кусмук који се послије 3
дана чекања морао вратити са мађарско-југословенске границе до Беча гдје је
снабдјевен новим документима. Контролори
напросто смисле неку зачкољицу, нареде да се возило склони на помоћни паркинг и
да се чекају инструкције из Њујорка!
У таквој једној прилици Раде Ћајић је стајао два дана
чекајући неке провјере. Исфрустриран од
дуге неизвијесности, Раде је пјешке
прешао на српску страну. Своју муку испричао је нашим цариницима. Како граничне постаје нису превише удаљене наши
службеници су знали да су тих дана на дужности били Словенци у улози УН
контролора. Према Радетовом опису, један наш цариник је препознао извјесног
Душана са којим је службовао у заједничкој држави. Посавјетовао га је да се
врати, вреба прилику, приђе човјеку, ослови га именом, каже да га познаје са
Шентиља...и замоли јер није лош човјек... Раде послуша, врати се и у повољном
тренутку приђе контролору. На ријеч „Ма јеси ли то ти Душане“ овај се трже и
упита откуда се познају. Раде заигра на све па у даху изручи: „Дуле, брате,
како бих тебе заборавио, па познајем те са Шентиља...“ Контролор гледа
нетремице, одмјерава, па пита гдје му стоји возило... Раде мисли да је упалило,
све поскакује и показује на недалеко паркирани камиончић. „Пали и следи
ме.“ Дуле оком, Раде скоком. Очас окрену
возило па за џипом са ознаком „UN“. Како кренуше супротно од граничног прелаза, Раде
помисли да ће на неки споредни, помоћни, какви се користе кад су велике гужве,
а чуо је и за неке шверцерске прелазе...На крају километарске колоне која је
чекала на улаз, Дуле заустави, приђе Радету и у маниру овијаног циника
проциједи: „Сад назад одакле си дошао“.
Нема коментара:
Постави коментар