СРБИ НА МАЈНИ: Ратна сирочад

Ратна сирочад

Рат је, поред осталих изопачености темељно поремећен друштвени поредак у којем страда много невиних на рачун стварно кривих. Уз остале аномалије ту очеви сахрањују синове иза којих остаје нејач, на милост и савјест шире заједнице. Организовању помоћи ратној сирочади придавала се у Фонду највећа пажња. На почетку рата се сматрало да ће Црквена општина, ради свога угледа и статуса код њемачких власти моћи покрити ову деликатну област. Добро је почело, јавио се лијеп број доброчинитеља спремних да помогну. Али како се рат одужавао, број сирочади је драматично растао. Парохија је кубурила и са другим бригама па је преокупација ратном сирочади малаксала. Недостајали су јој и овом, у великој мјери бирократизованом послу вични и предани посленици. И за Цркву важи да се Срби нигдје и никада нису много отимали за дужности гдје се нешта озбиљно ради, без накнаде у "власти или части", али не презају да критикују... Тако су учестале и притужбе нестрпљивих донатора који нису уважавали чињеницу да наша Црква није имала свој „Каритас“, тј. професионалну дијаконију и да је и она затечена читавим хаосом који је изненада стигао. Број донатора умјесто да расте, почео је опадати.

Фонд је дуго избјегавао да се прихвати овог посла и ради очекивања да ће, у међувремену формираним женским добротворним удружењима и иницијативама у Франкфурту бити примјереније и лакше да се баве послом који не захтијева физичке напоре. Али како је код Срба и иначе све другачије од осталог свијета, било би право чудо да су се и овдје држали неких норми и обзира. Свако је радио све, активности су биле или паралелне, или су се укрштале, мимоилазиле, сукобљавале, преплитале...могло је свакако само не онако како је најцјелисходније и једино спасавајуће. Последице оваквог понашања су јасне. И конзуларне власти су из једне отишле у другу крајност. Раније су читав организовани друштвени рад држали под контролом а онда су окренули ћурак наопако. Тако није било никаквог ауторитета који би утицао да се активности бројних хуманитарних друштва хармонизују и успоставе неке нормалне комуникације. Дешавало се да се датуми одржавања хуманитарних приредби више франкфуртских удружења подударе. Тако би нпр. у исте фирме понекад навраћало, у једном дану по неколико трагача за прилозима за томболу. Број сакупљача помоћи се умножавао а донатора стагнирао или опадао.

У времену опште беспарице виспренији старатељи ратне сирочади у Р. Српској и Крајини обраћали су се на више адреса истовремено тражећи помоћ. Тако се дешавало да нека дјеца добију позитивне одговоре са неколико адреса док други нису добијали ниоткуд. Да је постојао централни регистар овакве аномалије би се избјегле. У контексту непријатних дешавања поменућемо и случајеве када донатор, ненајављен обиђе свога штићеника и незадовољан затеченим призором прекине помоћ.

Не узимајући у обзир донације домовима за сирочад које су биле повремене, број дјеце која су редовно добијала помоћ преко Српског хуманитарног фонда је осцилирао. У једном тренутку се примакао бројци од 400 али је брзо пао на 250-торо а онда се задржао на 107-оро.

Разлози за горепоменуте промјене су вишеструки. Неријетко су донатори одустајали без икаквих објашњења. Јасно да се финансијске прилике код људи мијењају, углавном нагоре. Свако је имао своје разлоге и у принципу се томе и нема шта приговорити, једино се од пристојног човјека очекивало да обавијести повјереника како би и њега и дијете поштедио непријатних сцена. Јер, читаоц може замислити како је то изгледало када медији најаве да су стигле стипендије, обрадована дјеца дођу на подјелу и доживе хладан туш: нема за њега! На велике промјене броја стипендија су утицали и други чиниоци попут исељавања породица у иностранство, нека дјеца су постајала пунољетна, завршавала школе и долазила у ситуацију да се сама о себи старају и сл. Било је сјајних примјера гдје је између донатора и штићеника успостављени контакт прерастао у трајне готово, фамилијарне односе, па је потпора трајала све до окончања студија или оснивања сопствене породице. Али било је, на жалост и случајева да, донатор револтиран неким ружним поступком свога штићеника прекине сваку комуникацију...

Фонд је имао срећу са избором повјереника за ратну сирочад у лику Душка Пијетловића. Одговоран, савјестан, вриједан и поуздан одрађивао је повјерени му посао на најбољи могући начин. Да поменемо само да је одржавао контакте са 170 донаторских породица. Прихватао је, нудио и одржавао сарадњу са осталим добротворним друштвима, попут фондације „Киндербрике“ из Манхајма све са циљем да се помоћ сирочади унапреди.

На овом мјесту ћемо цитирати ријечи Предсједника др М. Рунда 24.01.1998 г. на састанку Савеза Савеза српских удружења (архивски стенограм) који одсликава тадашње прилике :

.....Никоме од нас ни у земљи нити овдје није успјело сабрати и обрадити податке о дјечијим стипендијама. Комплетне податке нема нико, једне има Црвени крст, друге Црква, треће Савез бораца, четврте Центри за социјални рад, пете Домови за дјецу без родитеља....комуникације међу њима су слабе или никакве, наша бирократија је тужна прича.... За сада знамо да имамо 486 најтежих инвалида...Неке процјене које се могу узети као реалне баратају са бројем од 20.000 дјеце-ратне сирочади...а број донатора стално опада. Најчешће људи обуставе уплате без икаква објашњења. Лијепо је што ми у свечаним приликама помињемо и памтимо наше погинуле борце, али наш однос према њиховој дјеци, то је права мјера родољубља и доброчинства. То је и питање части. Кажем прво себи па онда вама гласно и јасно: „Ко је Србин и српскога рода“ како пјесник каже, тај би морао да се стара бар о једном ратном сирочету. Да успостави са њиме контакт, да га помаже, да му буде потпора и ослонац. Неби смјело бити нити једног Србина кога је, из било ког разлога мимоишла војна обавеза а да се данас равнодушно односи према дјеци наше браће који су пали на бранику Отаџбине. Нема ту филозофирања и разводњавања, позивања на Милошевића или Шешеља или Вука, овога или онога. Ово није питање дневне политике и политиканства... Ово је питање чојства и оно је изнад свих питања.

......Наравно да објективне тешкоће не можемо игнорисати, људи без посла, криза у породицама, незадовољство политичким приликама у матици...све то подстиче резигнацију

....Али погледајмо колико је наших љекара или пословних људи по страни, нико их и ништа не интересује.

......Погледајмо кафане и локале, шта се тамо викендом дешава, каква раскалашеност, расипништво, разврат, оних који имају пара...

.....Нико од нас више није у стању организовати успјешну хуманитарну приредбу јер скоројевићи стално нешта прослављају, доводе најпопуларније пјеваче у термине када се клубови и друштва довијају да нешто зараде.....

На крају поменемо најприљежније донаторе ратне сирочади: Надежда Радовић, Донка & dr. Stefan Bellwinkel, dr. Lothar Tetzner, др Михаило Рундо, др Радован Стојановић, др Барбара Мишић, др Драгослав Мишић, Љубица & др Станимир Косанић, Доста Бауер, Gabriela & Georg Kaiser, Ковиљка & Милан Личина, легат „Ђорђе Давидовић“, Милина & Радомир Марић, Renate & Josef Vollmanshäuser, Вера & Миленко Сеферин, Даринка & Видомир Којић, Драгана Anuzzo, Драгица & Васо Вулетић, Перса & Миливоје Врањешевић, др Мирјана & Аца Ђорђевић, Зорка & Божо Барбарић, Драгица Которач, Миланка Риљић, Костадин Јелић, Даница Муњиза, Боро Пекез, Михаило Миоковић, Слободанка Лончар, Мирјана Борић, Иван Ц. Милутин, Маринко Матић, Ристо Рундо, Радованка & Јањићије Мијаиловић, Марица Славујевић-Калкан, Драгиша Сејменовић, Брана & Dieter Mörtl, Сњежана & Горан Ђукић, Јелена & Jürgen Rück, Анка & Момир Бајић, Сњежана Пијетловић, Милан Крстановић, Нада & Ратко Микић, Вера & Славка Schöchlin, Слободанка & Жарко Јаћимовић, Марко Јелић, Бранислава & Gerd Burkey, Bony & Herbert Löschelder, Љиљана Радошевић, Снежана Средојевић, Ружица Огњенов, Иван Ч. Милутин, Василије Мицић, Birgit & Jacob Ooink, Гордана Павелец, Monika Gundlach, Јела & Фуад Капетановић, Звездана Марковић, Sybille Strametz, Genort Brümmerstedt, Милан Станковић, Петра Ђекић, Милорад Мицаковић, Анђа & Славко Ђукић, Бисерка & Јörg Reissig, Мирјана Борић, Светлана Frölich, Mohamad Hossiny, Lieselotte Hilliges, Марица Славујевић, Зорица Нинков-Roth, Memet Solak, Љиљана Обрадовић, Слава Гуљашевић, Славиша Јардашевић, Весна Павловић, Bartelheim Herta, Сока Прибић, Милан Јањић, Фам. Стојановски Касел, Његош Клачар, Ђука & Никола Рајић, Петра & Момчило Ђурђевић, Лидија Бркић, Petra Bauer, Jose Manuel-Pires Manique, Драгица Булатовић, Bremsen Bernhardt, Gerhard Schymick, Papakonstantinou Konstantin, Dirck Bötge, Зоран Костић, Али Полат-Тимо, Gabriele Eichenauer, Мирослав Модић, Славка & Милош Шуркић, Георге Спасов, Hermina Давидовић, Аница Маћешић-Viehl, др Борислав Бјеличић, Неђо Берат, Ralf Ehinger, Марица Трлин, Doris & Gustav Roesch, Heike Berger, Bernhard Frerichs, Rita & Heinz Jürgen Schmidt, Миливоје Стефановић, Илинка & Ранко Теофиловић, Мара Маврак, Michael Klein, Јованка & Душан Деспић, Ружица Спајић, Ђорђе Бојанић, Reinhard & Georgeta Zarth, Милан Видичевић, Мирјана Чекић, др Љубица Рундо, Илона Драгић-Курек, Maria & Wolf Kiesling, Жељко Мармат, Милан Шулић, Helmut Herklotz, Ingrid Stanic, Круна & Жарко Петричевић, Стеван Стојаковић, Михаило Виденовић, Paula Lenhart, Василије Мићић, Радојка Мишковић, Олгица Бунош, Heinrich Apel Jun., dr Jasna Scheuer, Смиља & Јован Јанковић, Душан Гороња, Најдан Фуртунић, Пелка Будаковић, Љубинка Стојковић, Михаило Стевановић, Недељка & Синиша Симић, Душко Симић, Госпава Ђукић, Бошко Симић, Живко Савић, Миливоје Грабовац, др Василије Мирић, Вида & Ђуро Ђукић, Радмила Eschenauer, фам. Бојчић, Здравко Лукић, Мирослав Мићић, Зденка & Драги Лазаревић, Звонко Лазаревић, Михајло Виденовић, Дане Радовић, Милан Чуковић, Вера Ковачевић, Дана & Чедо Михајловић, Душанка Цветковић, Драган (Томислав) Томашевић, Чедо Веселиновић, Владо Лебурић, Стојан Пешкир, Nada & Winfried Heider, Недељко Сандић, Зорка Јозић, Жива Маринковић, Б. П. Edit Konrad, Милан Крстановић, Herta Göbel, Evica Reuter, Ђорђе Ћирић и Душанка Рашета.

Из штампе:

- Манхајмско удружење „Киндербрике“ стипендирало је педесеторо дјеце и то преко београдске организације „Хлеб живота“ и десеторо преко Црвеног крста Републике Српске.

-Највећи дјечији добротвор у оквиру Српског хуманитарног фонда (а добро обавијештени су тврдили и у читавој дијаспори) је била Надежда Радовић. Она је неколико година, у најтежем времену редовно помагала двадесеторо ратне сирочади...

Незахвално је правити неку љествицу код дјечијих донатара мада не треба превиђати неке чињенице. Одмах уз Надежду требало би ставити примаријуса др Штефана Белвинкела и његову супругу Донку, а ту су и др Лотар Тецнер, Боро Пекез, Снјежана и Горан Ђукић, Зорица и др Михаило Рундо, Габријела и Доста Бауер, Перса и Миливоје Вранешевић, Даница Муњиза,

-ЧЕТВОРО дјеце добивала су стипендије из легата почившег Ђорђа Давидовића

-ТРОЈЕ: Радован Стојановић-Касел, Ковиљка & Милан Личина-Карлсруе, Милина & Радомир Марић- Кобленц, Даница Муњиза-Франкфурт. Др Радован Стојановић, Ристо Рундо-Флорида УСА,

ДВОЈЕ: Ренате & Јозеф Фолмансхојзер-Времен, Вера & Миленко Сеферин-Франкфурт, Драгана Ануцо-Висбаден, Даринка & Видомир Којић-Франкфурт, Драгица & Васо Вулетић-Франкфурт; Драгиша Сејменовић-Франкфурт, Мохамад Хосини & Слободанка Лончар-Фрајбург, Мирјана Борић-Милхајм, Иван -Чутуковић-Фридрихсдорф, Миланка Риљић-Бон, Костадин Јелић-Келн,

ЈЕДНО: Ружица Огњанов-Висбаден, Александар Ђорђевић-Франкфурт, Радованка & Јанићије Мијаиловић-Кронберг, Зорка & Божо Барбарић-Бад Швалбах, Марица Славујевић-Калкан-Франкфурта, Михаило Миоковић-Карлсруе, др Борислав Бјеличић-Франкфурт, Маринко Матић -Мајнца,

-Примјер једнократна помоћи ратној сирочади: „Лизелоте-Нипелт Штифтунг“-Лајпцига 12.000 ДЕМ.

-Број стипендија је у једном тренутку достигао 400 да би наставио силазном линијом до броја 105