СРБИ НА МАЈНИ: Настанак српске дијаспоре у Њемачкој

Настанак српске дијаспоре у Њемачкој

Сматра се да су први Срби, дошли у Њемачку као „гостујући радници“ поријеклом из Славоније. Стижу концем 19. вијека а крајња дестинација првог „тумарања“ била је околина Бремена. Након династичке промјене 1903. г. Србија се сврстала по много чему у најдемократскије европске државе, дајући примјер како и „мала земља може бити велика држава“. Од тада она постаје имиграционо подручје привлачећи саплеменике, али и многе друге, из окупираних крајева.¹ Послије десетогодишњег успона - стигла је велика несрећа: Први свјетски рат! Србија је доживјела голготска страдања - највеће губитке које историја ратова памти.² Несрећу је пратила и велика сеоба: читава војска се повукла ван своје земље, преко Албаније у Грчку.³ Више хиљада заробљених Срба су депортовани у Њемачку, Аустрију, Мађарску...Српски споменици по гробљима ових земаља из тог доба свједоче о њиховој трагичној судбини.⁴ Када се сагледају сви аспекти српског страдања у „Првој свјетској војни“, онда је утемељен закључак да се радило о етноциду са катастрофалним и дугорочним последицама.

Велики миграциони талас догодио се и у Другом свјетском рату. Након априлског слома, Нијемци су у Трећи рајх депортовали око 300.000 заробљених војника српске националности.⁵ Робље је распоређено по логорима и кориштено као пријеко потребна радна снага, по фабрикама и сеоским газдинствима, „ерзац“ за мобилисане њемачке раднике. Ноћи су проводили међу логорским жицама. И у Рајнско-мајнској области је било логора, нпр. Oflag 12 B Mainz, Stalag XII-A
” код Лимбурга или „Stalag X-D” код Трира. Број Срба–логораша у Њемачкој се током рата стално увећавао. Заробљене устанике (и партизане и четнике) који су избјегли ликвидацију, Нијемци су допремали у Рајх и тако попуњавали растуће потребе за радном снагом. Послије слома Њемачке већи дио заробљеника се вратио својим кућама, док је отприлике сваки четврти између живота у емиграцији или комунизму, изабрао ово прво и остао у Њемачкој.⁶ Ускоро су им се прикључили нови бродоломници: дијелови националних војних формација поражених у грађанском рату, који су имали среће да избјегну савезничку репатријацију.⁷

Неколико хиљада „четника“ и „збораша“ премјештено је 1947. године из италијанских сабирних логора у њемачки град Минстер. Процјењује се да се наредне 1948. године број Срба у Њемачкој стабилизовао на око стотину хиљада. Ради тешких економских прилика у ондашњој Њемачкој многи су одлазили преко „велике баре“, највише у САД, потом Аустралију, Канаду, Енглеску, све до Јужне Африке и Новог Зеланда.

Овако, отприлике, почиње „времеплов“ и постепено настајање српске дијаспоре у Њемачкој.

........................................................

¹У нашој „долини плача“ није постојала (а можда није ни могућа) идеална држава. Али, када трезвени људи имају могућност избора између два зла они се одлучују за мање. Историчари се још споре око српских одлука 1918. и 1945. године. Наше елите нису се увијек држале светосавских начела, сабирног договора, служења заједници, схватања државе као домаћинстве којег треба стално унапређивати. Грамзивост, похлепа, странчарење и политикантство су добили у динамици након стварања велике државе - Југославије.

² Посматрана у предкумановским границама Србија је изгубила 43 % становништва. Од 740.000 мобилисаних војника погинуло је 402.000. Страдао је највиталнији дио. Читава елита. Овдје леже главни узроци доцнијих посртања и тумарања, укључујући и 1941. г, па све до данас...

³Излазак српске војске у децембру 1915. год. изван своје земље (1915. г.) не може се смјестити у класичне миграције, јер је ријеч о ратној стратегији, изнуђеној али ограниченој и у времену и простору.

⁴ Ови споменици (Улм, Минден, Нирнберг...) су добро очувани, захваљујући Нијемцима и нашој старој емиграцији која се старала о обнављању натписа, списковима, писала надлештвима...

⁵Тридесет хиљада српских логораша није дочекало слободу, страдали су у логорима, чак и од савезничког бомбардовања....а један њемачки свештеник је оставио потресно свједочанство о понашању ослобођених Срба...

⁶ О броју заробљеника који су остали у изгнаништву може само нагађати. Кад је о официрима ријеч процјене иду и до 40 %. И судбина повратника није обрађена. Има индиција да је било масовних ликвидација оних које су нове власти сматрале неподобним. Само је мали број примљен на службу у ЈНА.

⁷ Сви пунољетни репатрирци побијени су од партизана око локалитета Кочевски рог у Словенији.

Аутор је слике добио од својих пријатеља логораша Драге Стевановића и Александра Филиповића из Бијељине, који су 1945.г. одбили да се врате у ДФРЈ

Краљ Петар 2. Обилази логорашке бараке у пратњи својих и савезничких официра

Краљ Петар у ослобођеном логору

Краљ Петар 2. говори ослобођеним логорашима у Оснабрику. Иза њега стоји епископ Николај (Велимировић)

Проповијед свештеника Фридриха Грисендорфа године 1945. у селу Евербургу крај Оснабрика, гдје се налазило хиљаде српских заробљеника:

"... Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби. Ми смо их раније само површно познавали. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Шиптари и Бугари и... Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да "ко се не освети - тај се не посвети", и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било? Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бонбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црној звали. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше - Србија! Та побједа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео... Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед".