Из извјештаја са Прве годишње скупштине (1991.)...
У извјештају Управног одбора за
1991. годину стоји да је, од оснивања Фонда у јуну до краја децембра на текући
рачун пристигло 201.487 ДМ. Поред новца, сакупљена су и отпремљена разна
хуманитарна добра: опрема за болнице и амбуланте, санитетски материјал,
животне намирнице, школски прибор, детерџенти, хигијенски артикли, плинске
гријалице, петролејске лампе, свијеће, вреће за спавање, ћебад, одјећа, обућа и
тд. У архиви стоје подаци о набавци 7.500 пари гумених чизама, 6 тона
конзервиране хране купљене у Сремској Митровици, 3,5 тоне хране за
одојчад „Милупа“, (по пријему пошиљке из
Црвеног крста Србије су назвали захваливши се јер „никад нису добили
љепши поклон“) 2.500 ћебади, 9.500 вунених чарапа, 1.800 џемпера, 1.450
одијела, 1.600 панталона, боце са инфузионим растворима који замјењују крвну
плазму, стерилних кеса за трансфузију крви, специјалних лијекова за ВМА,
3.200 доза серума против тетануса (неопходан у рату а отпремљен је последњим
ЈАТ-овим авионом пред ембарго, Брана Црнчевић је преузео и отпремио пошиљку у
Крајину)... и тако редом, све према молбама које су стизале из ратом погођених
болница. О свакој набавци је одлучивано на састанцима сриједом, у присуству
двадесетак чланова Фонда. Пошиљке су упућиване или непосредно или преко Црвеног
крста, Цркве и Матице исељеника. Као крајње дестинације се најчешће помињу
локалитети по Крајини, Босни а у Србији поред Београда Шабац, Лозница и
прихватни избјеглички центри у Војводини.
Све до забране летова ЈАТ-у, мање
количине лијекова су транспортоване њиховим авионима, бесплатно, најчешће
серуми који су се морали држати у фрижидеру или посебним торбама за транспорт
лијекова са специјалним третманом. Оно што је производила „Галеника“ и друге
наше фармацеутске куће - куповало се у матици. А све остало набављано је
углавном у Антверпену (Белгија) у магацинима Уједињених нација. Било је и
поклона њемачких фармацеутских кућа, нарочито оних које су пословале са нашом
земљом.
Фонд је са 5.000 ДМ суфинансирао
транспортне трошкове једне пољске болнице из Америке до Бања Луке, поклон
тамошње организације „WE CARE“. Овај подухват носи печат академика Бранислава
Видића из Вашингтона. У истом контигенту су била и три операциона стола за
болнице у Требињу, Лозници и Београду. Избјегличкој дјеци смјештеној у Земуну
је посредством о. Филарета достављено 5.000 ДМ, а преко Кола српских сестара у
Бања Луци 3.000 ДМ. Право одушевљење Црвеног крста Србије је изазвала дјечија
храна, нарочито она за пријевремена рођене бебе, коју је Фонд купио код
„Милупе“, а која се није могла набавити у нашој земљи.
Тражена су била и санитетска возила за
превоз рањеника и болесника. Једно такво возило отпремљено је у октобру 1991.
г. за Црну Гору, а укупна вриједност пошиљке прелазила је 60.000 ДМ. У
Подгорици је дочекана са огромним публицитетом, а возачи су се вратили са
одликовањем – „Медаља за заслуге“! Завичајна група Црногораца сакупила је
20.000 ДМ, док је Фонд из општих средстава намирио остало. Друго санитетско
возило је упућено у Требиње, треће у Вуковар, а четврто Романији. Сва су
напуњена драгоцијеним лијековима. Година 1991. је завршена набавком петог
санитетског возила и пошиљке лијекова на Кордун укупне вриједности од 47 хиљада
марака које је донирао Г.Т. своме завичају.
Пошиљке смо достављали (кад год је
то било могуће) до крајњих одредишта кад год је то било могуће.. Ради ратних
дејстава и возачи и возила су били неријетко изложени непосредној опасности.
Наводимо примјер села Мирковци у Славонији које се, одмах по избијању ратног
пожара нашло у блокади, одсјечено од осталих српских енклава. Када је након
нечувених перипетија тамо стигла пошиљка из Франкфурта, настала је ерупција
одушевљења, а агрегат за струју је дочекан као небески дар.
Книн је био међу најважнијим
дестинацијама за хуманитарне пошиљке Срба из свих крајева свијета, све до
колапса Републике Српске Краине. Тамошња болница, до рата установа локалног
значаја, изненада се нашла у немогућим условима. Да би како-тако одговорила
новим потребама, било је неопходна набавка дефицитарне опреме. Фонд је
одмах помогао, већ у септембру 1991. године послали смо комплетно
анестезиолошко одјељење са модерним респиратором.
Готово свакодневно је било разних, из данашње
перспективе ситних интервенција, али тада ништа није било безначајно. Листајући
по папирима наилазимо на мноштво података попут подршке опустошеном селу
Братишковци, негдје у далматинској забити, којем је са 3.000 ДМ плаћен поправак
порушеног далековода! Или пошиљке дефицитарних лијекова за ВМА у Београду
(једну је са 3.000 КМ финансирао Живко Бојковић).
Паралелно са наведеним подухватима Фонду су се
стално обраћали појединци у својој невољи и многима смо успјели колико-толико
помоћи.
Из Франкфурта је одлазила разноврсна помоћ, а
назад су стизале дирљива писма захвалног народа. Већ је напред поменуто прво
признање стигло из Црне Горе, а наредних година настаће читава колекција израза
захвалности.
Први избори за комунално представништво
странаца у Франкфурту одржани су 1. децембра те године. Задржаћемо пажњу
читаоца на овом по значају минорном догађају, али илустративном по општој клими
пред распад СФРЈ. Право гласа је имало је 123.000 странаца у Франкфурту, међу
којима и 24 хиљаде Југословена. У Франкфурту је живио отприлике подједнак број
Срба и Хрвата, па је у ово тијело изабрано по шесторо Срба и шесторо
Хрвата. „Мала“ разлика је у томе што су Хрвати наступили јединствено на листи
„Звонимир“, а Срби су се подијелили у три табора! Фонд је масивно подржао
„Српску листу“ и помогао да Гордана Поповић и Александар Ђорђевић буду изабрани
у градске структуре. Мирјана Врућкић и Драган Прибић су бирани на листи
„Интернационални социјалдемократи“, а Душанка Николић и Милан Шулић као
представници „Грађана из Југославије“.
--наставак о скупштинама 2.
Већ смо нагласили да су Скупштине биле прилике за
темељну ретроспекцију свеколике активности за минулу годину. Друга по реду
бавила се догађањима током 1992. године, а
која је упамћена по великим невољама. Све до 8. септембра њемачки суд није
одговарао на захтјев за регистрацију Фонда као општекорисног, добротворног и
непрофитног друштва када је, коначно донесена позитивна одлука.
Економске санкције које је Савјет безбиједности
УН увео СРЈ , до тада по оштрини незапамћене у свијету довеле су до колапса и
иначе крхког привредног система а донијеле
хуманитарцима у дијаспори велике главобоље.1 Ентузијазам који је међу нама владао од утемељења Фонда, није јењавао па је и ова година обиљежена великим радом и добрим резултатима. На конто Фонда су пристигле 662
уплате у висини од 400.000 ДМ. Материјална добра отпремљена у Отаџбину мјере се
стотинама тона! Она су сабрана као поклони од разних фирми, институција или
појединаца. Важило је правило да се, све што је могуће купује у нашој земљи, па је тако свака марка
двоструко вриједила. Највише се куповало по Војводини: конзерве, брашно,
акумулатори, улошци за батеријске лампе, свијеће, ћебад, плинске боце и тд.
Када се данас прелистава архива сва та догађања изгледају помало нестварно, као
да су се догодила у некој далекој земљи, тамо неким непознатим људима. Данас
није могуће ни замислити какву су употребну вриједност у опустошеним насељима,
без струје, воде, телефона, горива, саобраћаја имале - обичне свијеће. Пратиоци
хуманитарних пошиљки би просто испразнили – покуповали све залихе ове „робе“,
по црквама, продавницама и свуда гдје се
могла наћи. А, највећу драгоцијеност су представљали агрегати за производњу струје.2 Вапаји су стизали одасвуд,
поред болница јављала су се избјегличка прихватилишта, дјечији домови, Црвени
крст, ортопедски заводи, Кола српских сестара, парохије и свештеници... Поред
агрегата, најтраженији је био хируршки материјал, потом анестетици, аналгетици,
вакцина против тровања крви, санитетска возила, детерџенти, ћебад, постељина, разна санитетска помагала, храна,
посебно дјечија храна, чизме, кабанице, средства против комараца, најлонске
фолије за демолирана врата и прозоре, пластични прекривачи ..... 3
Наш свијет у
дијаспори, затечен и неприпремљен за овакав сценарио, реаговао је на разне
начине: од небриге и равнодушности до величанствених примјера саосјећања
и солидарности. Добро је да се све то прибиљежи јер оно што се не запише – није
се ни догодило. Нека остане као свједочанство о једном несрећном времену. Никада и нико неће
сазнати колико је живота сачувано само захваљујући доброти и
племенитости наших медицинских сестара и осталог особља запослених по разним болницама. Било је правих
подвига који ће, ради своје деликатности и могућих последица по њихове
протагонисте заувијек остати непознати широј јавности....
Година 1992. је
почела је до тада невиђеним подухватом Шабачко-ваљевског епископа Г. Лаврентија
у Франкфурту и ширем простору Њемачке. Његова акција се завршила
набавком два пријеко потребна санитетска возила. Како су се по
избијању рата највише тражили дефицитарни анестетици кратког дејства, десило се да
их је баш тих дана у Фонду било довољно, па смо и њима напунили та возила. Владику су
пратили љекари шабачке болнице као и новинар Драган Филиповић.
Потом су се
редале пошиљке: за Вуковар (ћебад, чизме, детерџенти); Книн (детерџенти);
Херцег Нови (дјечији дом и Кола српских сестара); Мирковци (храна и одјећа);
Книн, Војнић и Вуковар (хируршки материјал, лијекови, санитетски материјал и
дјечија храна). У марту је Црвеном крсту Србије достављена вакцина против тетануса,
разни лијекови, санитетски материјал,
одјећа и обућа у неколико наврата. Избјегличким центрима у Вајској и Даљу упућена је храна,
одјећа и обућа. Слиједио је наново транспорт лијекова и детерџената вуковарској
болници. Отпремљена је „Милупина“ дјечија храна Београду, Бањалуци и другим
дестинацијама по Републици Српској. Баварски Црвени крст је отпремио, а уз нашу
логистичку подршку, конвој од 4 камиона
у пратњи осморице Нијемаца, са лијековима, санитетским материјалом и храном, а све је испоручено
Црвеном крсту Србије на даљњу дистрибуцију. Славица и Карл Фридрајх су
најзаслужнији за реализацију ове акције, а медији су је пратили са великом
пажњом. Том приликом је и Лозница добила један бус лијекова. Рањеницима,
стационираним по војвођанским болницама и прихватилиштима подијељена су 320
пакета. Неколико локалних болница по Крајини тада су добиле наручене лијекове, а забиљежено је
да им је додијељено и 13.200 ДМ готовине.
.......................................
1
Савјет
безбиједности УН увео је, 30.05.1992 („Резолуција 757“) на приједлог Француске,
САД, Британије, Марока и Мађарске а 18.04 1993. пооштрио („Резолуција 820“) економске санкције нашој
земљи које су довеле до пада Националног дохотка са 3.000 на 273 $ и краха
ионако слабачке привреде (укупни губици од последица ембарга процјењују се на
150 милијарди $).
2) Посредством
Мирка Јовића из Берлина набављено је неколико робусних агрегата за струју из
резерви некадашње војске ЊДР и допремљено у ратом захваћене Крајине.
3) У оваквим конфузијама додатне неприлике
стварају и људи својим ирационалним понашањем, нпр. вртоглаво расте потрошња
цигарета, па велики новац одлази на некорисно...
Ембарго. Потрага за складиштем
Дванаести јуни
1992. године је датум који франкфуртски хуманитарци памте по великом злу.
Испред наше цркве у Франкфурту испраћен је конвој од 3 возила са 290 пакета
лијекова 35 инвалидских колица, неколико тона хране, детерџената, болничких
помагала, постељине, кревета, одјеће, обуће и разних других потрепштина.
Транспорт је предводио Нијемац Михаел Цајс. Он се прихватио да својим камионима
бесплатно одради овај велики посао. Одређено је да конвој прати Раде Ћајић са
путничким возилом (његов лични поклон Републици Српској), у коме се налазила
скупа вакцина а која је захтијевала нарочит режим транспорта (посебно паковање
и одређена температура). Ово је била саборна акција Срба са ширег подручја
Њемачке: апелу Фонда су се одазвали хуманитарци из Трира, Билефелда, Ахена,
Вецлара, Ханауа, Реклингсхаузена, Манхајма, Штадталендорфа, Касела, Бремена,
Хамбурга, Офенбаха, Хановера... Током читаве седмице у Франкфурт су стизале пошиљке из разних
крајева. Како Фонд тада није имао никаквог складишта, роба је прихватана
најприје у црквеним просторијама, потом по приватним гаражама и кућама. На крају
је потпуно закрчен и наос -молитвени простор у самом храму! Све дупке пуно. Позиву за утовар одазвало се
педесетак људи. Радило се у неколико група, а пакети су се скидали са тавана у
„ланцу“, човјек до човјека, распоређени дуж кружних степеница...призор за
памћење... Возила су испраћена на опште задовољство свих присутних.
А, онда - шок.
Цајс се јавио са граничног прелаза Субен и саопштио да га је њемачка царинска
служба упозорила о ступању на снагу Резолуције 757 Савјета безбиједности УН којом су уведене
санкције СР Југославији. Иако се ембарго (према медијским извјештајима и
интерпретацијама) није односио на хуманитарну помоћ (храну, лијекове, одјећу) као и Босну и
Херцеговину којој је у суштини била намијењена, за сваку пошиљку је била
неопходна сагласност Комитета за санкције УН са сједиштем у Њујорку. Никакве
интервенције и молбе нису помагале. Камиони су враћени, једино се Раде са
вакцином некако провукао и стигао на Пале....
Читалац не може
ни претпоставити каква је пометња настала у Франкфурту. Гдје истоварити и
ускладиштити толику робу. У храм више није долазило у обзир јер је сваке недеље
и
празника Богослужење. Неколико приватних гаража није значило ништа за толику
робу. Медији
су догађају посветили велику пажњу и обавјештавали јавност о новонасталој
ситуацији. Сви донатори су позвани да дођу по своју робу у Франкфурт и да је
преузму. Занемарљив број се одазвао, свега двоје-троје људи, углавном са путничким аутомобилима, пробрали би оно
што им је било најважније а за остало су „великодушно“ давали Фонду одријешене
руке да ради шта и како зна. Многи као Јован Гајић из Трира, мада позвани
телефоном да дођу уопште се нису ни
јављали. Као и други хуманитарци и Гајић је користио повољну прилику да,
бесплатно превезе своју пошиљку (један комби разних добара) завичајној Лозници
и ни по чему се није разликовао од двадесетак других учесника. Али, само ће
овај „случај“ добити невјероватан ток када његову „експлоатацију“ преузме један
зао новинар. Права прилика за подвале и инсинуације. Притом је и сам Гајић, свјесно
или несвјесно, одиграо, за савјесног и пристојног човјека његових година
недостојну улогу. О овоме ће бити ријечи на другом мјесту.
У Франкфурту је
почела права потрага за складиштем гдје би се истоварила роба и ослободили
камиони. Прошла су 2-3 дана обијања свих могућих прагова. Све је покренуто:
Конзулат, Црква, остали клубови.... Њемачки Црвени крст је хладно саопштио да
ће прихватити робу уз услов да се више не интересујемо за њену судбину! То је
практично значило да
све поклонимо ионако пребогатим Нијемцима. А камионе Михаела Цајса су чекале
друге обавезе. И када се помишљало да је цијела ствар пропала, да је Њемачки
Црвени крст једино рјешење, јавио се Слободан Петковић са сензационалном
вијешћу: Славиша Лукић је прихватио да без услова и на неодређено вријеме стави
Фонду на располагање своју пространу халу намијењену за друге послове! Сви су одахнули.
Локација се налазила на готово идеалном мјесту, надомак Франкфурта (Бухшлаг) са
комотним простором за прилаз и утовар. Задовољни што онолики труд није пропао,
на истовару се окупио велики број Срба. Виолентни и бучни каквим их је Бог створио
створили су поприличну ларму и скренули пажњу околних сусједа. Нијемцима ништа не
промиче, ни у „ситне сате“. Стигла је
полицијска патрола а онда су се, као из земље изникли, појавили забринути и
сумњичави сусједи. Својим циничним упадицама и коментарима пратили су разговор
Срба и полиције.1 Све се
завршило полицијским упозорењем о безусловном миру након 22 часа.
...............................................
1) Одмах су се чули коментари о страху од нових уљеза, који ће се одсада
овдје окупљати, насртати на њихову дјецу и имовину...будни сусједи, под утиском
медијске антисрпске харанге су се више пута, жалили полицији како им се ремети
празнични мир и упозаравали на потребу да се провјери шта то ту Срби „муте“.
Прва
дозвола
У Фонду су одмах
предузете мјере да се добију дозволе. Нико није знао о каквом се поступку ради,
понајмање преко којих уреда се морало обраћати Њујорку. Прикупљање свих информација
и чекање дозволе потрајало је недељама. После увођења санкција - ништа више
није било исто као раније. Папирологија је постала веома значајна ставка у раду
Фонда и одузимала велико вријеме.
Прва дозвола
стигла је након готово два мјесеца. Очекивана је са великим нестрпљењем и одмах
је отпремљен камион са 3 тоне лијекова намијењених Бањалуци, Книну и Теслићу.
Возач је био Андреас Хазенбах са
супругом Даринком, Книњанком. Слиједила је читава серија пошиљки за Крајину.
Посебно је помена вриједна она за Сански Мост у којој су се, између осталог,
налазила и два робусна агрегата за струју. Главни терет акције поднијела је
завичајна група Сањана на челу са Илијом Вуксаном. Славица и Карл Фридрајх,
Зорица Хец и Милан Видичевић одвезли су камион и 3 буса лијекова и детерџената
у Крајину; Ратко Петровић лијекове и храну за Калесију, а Радисав Којић у
Шековиће. Слиједили су Лозница-Вучета Павићевић; Котор/Рисан – др Мишо Рундо;
Добој - Мирослав Љубичић; Романија - Раде Ћајић и Раденко Шупић, (о овој
пошиљци је снимљена ТВ емисија јер се радило о 3,5 тоне лијекова и санитетског
материјала велике вриједности, а било је и 10.000 ДМ готовине); Требиње,
Невесиње, Билећа - Драган Миладиновић; Книн, - Ђуро Грубач итд. Није било ни
једног викенда а да из Фондовог складишта није отпремљена нека пошиљка. Уз то,
ко год је приватно ишао у завичај, могао је доћи у складиште и напунити свој
ауто, једини услов је био да донесе потвду од Црвеног крста да је то и предао,
у складу са договором.
Фонд је током те године развио
активност која до тада није забиљежена у некој аматерској заједници. Радило се
готово професионално, а то су потврђивали сви обавијештени људи који су
посјећивали Франкфурт, а који се одиста нису разбацивали комплиментима.1
После једног
гостовања на београдској ТВ, др Михаила Рунда је позвао тадашњи предсједник СРЈ
Добрица Ћосић на разговор. Замолио га је да се у његово име захвали свим људима
који помажу да се последице катастрофе ублаже. Како је то било пред Ћосићев
сусрет са предсједником Њемачке фон Вајцсекером, било је ријечи и о другим
темама, укључујући разне појединости из живота наше овдашње дијаспоре.
Фондаши су били у
првим редовима на свим демонстрацијама у Бону и Франкфурту, писали су петиције,
посјећивали трибине и сл. Око помоћи огромном броју избјеглица, а
који су се нашли у Франкфурту „без игдје икога“
биће ријечи на једном другом мјесту у овој књизи.
..............................
1) Овдје мислимо прије свега на тако реномирана имена као предсједника
САНУ Дејана Медаковића, или Црвеног крста Србије др Слободанке Груден...
Уведене санкције нису поколебале Србе на Мајни. Поред свих препрека и
понижења, они су у 1993. години чак и појачали своју активност. Санкције су
додатно мотивисале људе па је ова година по оствареним резултатима била
плоднија од претходних. Банка је регистровала 1.411 уплате у укупном износу од
543.000 ДМ. Отпремљене су 257 пошиљке хуманитарне помоћи. Половина њих су
реализоване у Франкфурту, а друга половина од партнерских удружења широм
Њемачке. Фонд их је помагао логистичком подршком. Ради умањења транспортних
трошкова унапређена је сарадња између наших удружења што је омогућило чешће
ангажовање возила велике запремине и носивости. Четири добротворне приредбе
донијеле су 105.000 ДМ чистог прихода.
У архивским материјалима често се понављају исте адресе прималаца хуманитарне
помоћи. Може се рећи да су све ратне године биле веома сличне једна другој.
Зато ћемо се у даљњем тексту задржавати само на оним интересантнијим
дешавањима.
Круг сарадника се проширивао, чак и на нека страна друштва као што су
Удружење Арамејаца, Грчке заједнице, разне њемачке установе итд.
Као посебно вриједну донацију у току ове године наводимо прилог једног
Крајишника чије име данас нећемо помињати да повратнику у Хрватску не загорчамо
живот. Он је своју пошиљку, санитетско возило напуњено лијековима, платио
47.000 ДМ! Вриједан је помена и подухват Мирослава Модића који је набавио 12
апарата за дијализу крви код обољелих бубрега.
Поред оволико од странаца наметнутих препрека и тешкоћа, било је и оних
домаћег поријекла, субјективних, које су последица српско-српских заврзлама.
Односи међу Србима са обје стране Дрине никад нису били онакви какви су требали
бити унутар истог народа изложеног колосалним искушењима јер су београдске
власти стално нешто експериментисале. Честе промјене уредби и поред најбоље
артикулисаних намјера нису биле увијек промјене на боље. Било је доста
контрадикторности између јавних прокламација и практичног живота. Стално је
наглашавано да је најбоље доносити новац и у Србији куповати оне потрепштине
које се тамо производе. Али у пракси смо имали веома непријатних дешавања. Дођу
људи са парама да купе већу количини брашна и уља. После више дана тумарања по Војводини, врате се
необављеног посла са образложењем да су тамошње власти ограничиле „извоз“ хране
у Републику Српску! Ово је стварало незадовољство, пометњу па и револт. Људи су
се морали сналазити и довијати гдје да купе оно што се иначе производи у Србији
и после неколико изгубљених дана враћати се у Њемачку или Мађарску да би
набавили брашно. Ко једном буде насамарен, тога је било више тешко разувјерити
да Србију воде домаћини а не неодговорни занесењаци.
Трећој по реду Скупштини СХФ присуствовало је делагација Црвеног крста
Југославије, Србије, Црне Горе и Републике Српске: др Бранислав Љиљак, Биљана
Теодоровић, Слободан Калезић, Сванимир Ђокић, Недељко Милијевић, др Васо
Лежајић, тадашњи владика Дамаскин, прота Тома Марковић, Генерални секретар
Светске српске заједнице др Миша Милошевић и други проминентни гости
Све наредне редовне и ванредне, као и оне
претходне Скупштине разликују се само у нијансама. Ради тога ћемо избјећи
досадна понављања и задржавати пажњу читаоца на најважнијем. Уведене санкције
нису поколебале Србе на Мајни. Шта више, поред свих препрека и понижења, они су
и појачали своју активност. Санкције су их додатно мотивисале па је 1994.-та година
по оствареним резултатима била чак и плоднија од претходне. Банка је регистровала
1.411 уплате у укупном износу од 543.000 ДМ. Отпремљене су 257 пошиљке
хуманитарне помоћи. Половина њих су реализоване у Франкфурту, а друга половина
од партнерских удружења широм Њемачке уз логистичку подршку Фонда. Сарадња
између удружења и клубова на хуманитарном пољу омогућила је чешће ангажовање
возила велике запремине и носивости што се позитивно одразило на трошкове.
Четири добротворне приредбе
донијеле су 105.000 ДМ чистог прихода.
У документацији се понављају исте адресе крајњих дестинација хуманитарне
помоћи па ћемо се у даљњим текстовима задржавати само на оним интересантнијим дешавањима уз већи простор медијским информацијама.
Синхронизоване војне акција НАТО-а, Републике Хрватске и Армије БиХ, тзв. „Бљесак“ и „Олуја“, нешта доцније произвеле су егзодус
Срба из Крајине. Истовремено је и Република Српска изгубила велике територије и
била суочена са сопственим таласом прогнаника.
Осврћући се на нововонастале прилике председник нашег Фонда је на
Годишњој скупштини подсјетио и на узроке српских пораза, а који нису само страног поријекла. „Морална
криза је данас захватила најшире слојеве нашег народа. Сви смо свједоци каква
нам је солидарност, колико је међу нама љубави и спремности на жртву за
ближњега, а колико је равнодушности, злобе, пакости и деструкције. Подјеле,
расколи, сукоби, смицалице и подметања су свакодневна појава. Народни прваци
упиру прст један у другога при чему виде у туђем оку трун, а у своме превиђају
брвно. Интерес странке је изнад општенародног, а број партија је - као да нас
има барем стотину милиона. Према црним хроникама у нашим новина, на београдским
улицама у међусобном обрачунима криминалаца има крви и бестијалности као на
ратиштима. И пратиоци хуманитарне помоћи страхују да не буду у по дана
опљачкани.“
Као својеврстан индикатор моралног посрнућа поменуо је „свадбу једног нашег бјелосвјетског
пустолова, ко зна већ која му је по реду, а у српској јавности је пропраћена
као - културни догађај. Лакрдији је присуствовало више јавних личности, укључујући
и једног владику. Тако ми не стварамо својој дјеци позитивне узоре...
Одговорност за овако стање нашег народа сносимо ,браћо и сестре, сви ми - без изузетка, али је степен одговорности сваког од нас
сразмјеран моћи и утицају у друштву. За суноврат су ипак најодговорнији
политички чиниоци који деценијама воде
овај народ... Али, ми Срби у дијспори, у својој критици би требали бити доста
уздржанији. Право на критику има само онај који је испунио своје грађанске и
људске дужности, само онај који је у овом самоодбранбеном напору помогао брата
у невољи. А таквих нема много. Више је у Франкфурту имућних Срба ангажовано око
једног нижеразредног фудбалског клуба, него у свим хуманитарним удружењима,
укључујући и Црквену општину.... Нажалост, мало
је Срба у дијаспори који су се заиста трудили и да су на народном послу
урадили велике ствари, а да их наши никоговићи нису оклеветали и попљували....
Ко год је желио помоћи, нашао је форму и начин да то уради! Ко није желио
никога да помогне, нашао је стотину разлога да оправда такво понашање“. Овим
ријечима ни данас не треба никакав коментар.
На наш конто је те године уплаћено 426.248 ДМ. Из Њујорка је пристигло
111 УН дозвола (!!!) и све су реализоване у складу са прописима и уредбама које
се односе на санкције. Централна активност се одвијала у складиштима Бухшлаг,
Ерленсе и Вецлар. Захваљујући Марку Ерцегу и његовим везама, Фонду је стављено
на располагање једно велико складиште санитетског материјала и разних других
добара. Била је то масовна акција у којој је истовремено учествовало двадесетак
камиона који су стизали из разних праваца. Непосредно након ове акције из
Франкфурта је отпремљен за Београд конвој од 16 возила!! У реализацији је
учествовао и њемачки Црвени крст са три возила, а они су нам ставили на
располагање своје шофере – добровољце!
Годишњој скупштини Фонда су присуствовали гости из Црвеног крста
Југославије, Републике Србије, Српске, Црне Горе и Српске Крајине: др Бранислав
Љиљак, Радмила Цветковић, Слободан Калезић и др Васо Лежајић. То је била добра прилика за свођење рачуна и
преиспитивање хуманитарних активности на ширем простору дијаспоре. У Франкфурту
су се нашли и најпознатији Срби који су били ангажовани на овим пословима у
њемачком дијелу наше дијаспоре. Међу њима су били др Вера Бојић, др инж. Милоје
Милићевић, амбасадор Зоран Јеремић, генерални конзул Петар Бабић, прота Тома
Марковић и бројни други посленици. У исцрпној дискусији идентификована су „уска
грла“ и понуђени одговори и рјешења како да се слабости превазиђу, а хуманитарна
активност унапреди. Али, код нас Срба је већ одавно постоји на свим нивоима и
сферама живота пословична пракса да теорија иде друмом, а пракса шумом. Већина
тада договореног је остало - на лијепим жељама. Готово идентична слика се
догодила и на Сабору хуманитараца исте године у Београду.
И представници Српског хуманитарног фонда су присуствовали том Сабору.
То су били више медијски спектакли, него радни договори у тражењу
најцјелисходнијих рјешења за унапређење хуманитарне активности.
Прелиставајући гомиле разних „папира“ релевантних за ову рекапитулацију
задржавамо се на оним подацима и догађањима за које држимо да ће неупућеном
читаоцу помоћи за употпуни представу о времену и догађањима којима се ова књига
бави. Тако наилазимо на интересантан „случај“ из 1995. године. Ријеч је о
набавци конзервиране хране у Србији. Трансакција од 50.000 ДМ Црвеном крсту
Србије је ишла преко представништва Војвођанске банке у Франкфурту. То се
Нијемцима није нимало допало, па је уследило „чачкање“, испитивање и
доказивање, како, зашто, коме...гдје је овај папир, а гдје онај...
Иначе су током ове године реализована 129 транспорта разноврсних
добара. Имена дестинација хуманитарне помоћи се сваке године упорно понављају
па их нема потребе стално помињати. У
овом случају ипак треба нагласити важност донације 11 санитетских возила за
транспорт болесника. На конто Фонда је
пристигло 366.305 ДМ. Број дјечијих стипендија се попео на 280.
У извјештају за 1995. г. се говори о дефинитивном
окончању ратних сукоба у Босни. Иако је Дејтонски споразум зауставио погибију и
донио мир, многи Срби су га примили са резервом и разочарењем. Он се понајвише
разликује од европског, тзв „Кутиљеровог“ плана по томе што
су његов ментор САД. Али, између два плана, европског и америчког су пале
велике жртве и разарања. Срби су морало жртвовати много да се не изгуби све...
Посебно је многе дијаспоричаре иритирало понашање србијанских власти,
односно покушај да себе представе као миротворце, а кривњу за сва дешавања
пребаце на руководство прекодринских Срба. Епицентар југословенске кризе је био
и остао у Србији, на Косову гдје ће тек доживјети свој трагични расплет. Овакве
муљаторије Београда продубиле су резигнацију и директно утицало на драстично
опадање хуманитарне активности. Ипак је током 1995 године реализовано 76
транспорта, међу којима су и 7 санитетских возила за превоз болесника. Поклоњен
је и један камион који је Фонд добио од Српског удружења “Вук Караџић” из Бона
и користио за сакупљање хуманитарних добара по Њемачкој. На конто је приспјело 114.194 ДМ, док се на
списку примаоца стипендија налазило се 145-ро ратне сирочади.
Следећи скупштински извјештај констатује даљње смањење добротворних
активности. На конто је приспјело 90.600 ДМ. Отпремљено је 76 транспортних
пошиљки међу којима је било 14 шлепера разних добара. Набављена су четири
санитетска возила, а број ратне сирочади који су примали наше стипендије је
остао исти. Остале активности су се одвијале по готово стандардном образцу:
суботом и недељом сабирање хуманитарних добара, рад у складишту и сл. Посебне
пажње је вриједан ангажман око лијечења тешког инвалида Владимира Чечавца око
кога се највише ангажовала породица Васић, а о чему ће бити ријечи на другом
мјесту.
Чим су укинуте санкције Савјета безбиједности УН Србији, отпао је
велики посао око прибављања фамозних дозвола. Сем рутинског царињења, друга
логистичка обрада није вриједна ни помена и сводила се углавном на попратно
писмо југословенским пограничним органима. Тако је коначно могла бити
отпремљена сва роба прикупљена у складишту Фонда, јер није било никаквих
ограничења. У архиви постоје подаци о 9 отпремљених шлепера. Показаћемо у два
типична примјера садржаје ових пошиљки. Према попратној спецификацији априла
мјесеца у шлеперу за Црвени крст Србије се налазило: 46 пакета болничког веша,
18 мадраца, 9 кревета за болнице, 18 столица, 25 ћебади, 1 комплетна кухиња са
свим апаратима, 79 пакета одјеће и обуће, 1 веш машина, 2 пећи на дрва, 2 пећи
на лож уље, 1 шиваћа машина, 3 витрине, 5 болничких ормарића, 1 радио са
грамофоном, 3 ормара, 1 тросјед, 5 болничких носила и низ разних ситница. А
садржај новембарске пошиљке за Србиње изгледао је овако: 51 комплетан прозор,
23 пакета одјеће и обуће, 21 столица, 1 комплетна спаваћа соба, 2 фрижидера, 2
шпорета, 1 инвалидска колица, 3 дјечија колица, 29 пакета разних лијекова и још
неколико разних ситница као играчке и сл. У оба карактеристична случаја је
очигледно да је ријеч о потрепштинама за избјеглице које наново и из темеља организују
свој, практично - од ничега, па је свака помоћ била драгоцјена.
Али у складишту је настао нови проблем. Створила се читава депонија
разног отпада: поломљена помагала, дијелови болничких кревета, намјештаја,
растурени пакети хране и одјеће, веша, полупаних врата, прозора...тоне и тоне
смећа чије је уклањање узело и времена и труда.
Опадање хуманитарне активности је лагано настављено, мада су из земље и даље стизали гласови невољника.
Они који немају - моле и траже, али надлежни поручују да више не треба слати
никакву помоћ изузев новаца, а и то је најбоље преко њих, јер они знају које су
руке „праве“.. „Ко је Србе клео није дангубио“…Болнице су се и
даље јављале са молбама да им се шаљу кревети, постељина, разни апарати.
Избјеглице су нсјчешће у празним кућама живјеле и просто су се отимале о сваки
комад намјештаја или какво кухињско помагало. Њемачке болнице често мијењају
опрему, обично сваке десете године, а у поређењу са нашим дотрајалим инвентаром
она је итекако употребљива. А често се, без посебних услова, нуди комплетно
намјештен стан, само да би се просторије испразниле. Код стечајева разних
фирми нуди се могућност повољне набавке
разноврсног материјала. Било је у Франкфурту случајева рушења зграда старих
свега неколико година, са модерним вратима и прозорима од пластичне масе или
алуминијума. У тако повољним приликама удружило би се по неколико вриједних
људи, засукали рукаве и понека установа
у њиховом завичају дошла би до потребног инвентара.
Те године је на конто пристигло 71.600-ДМ, број стипендија је опао на
120. Ипак је активност ишла својим током. У архиви наилазимо на трагове разних
локалних акција, нпр. у једном мјесту помоћ школи, у другом оправка храма, у
следећем помоћ геодетској служби....за сахрану заслужног, али сиромашног
хуманитарца Драгутина Мачка прикупљено је 2.100 ДМ итд.
Овдје ћемо задржати пажњу читаоца на још једном интересантном догађају.
Наиме, тада моћна и утицајна „Фондација браћа Карић“ почела је да додјељује
награде и за хуманитарне подвиге. Међу бројним истакнутим кандидатима нашао се
и Српски хуманитарни фонд а на предлог Црвеног крста Србије. Жири је, с правом
прву награду додијелио Патријарху Павлу који се истог часа одрекао награде у корист Хилендара! Одмах иза
имена Његове светости налазило се име нашег Фонда! На свечаној додјели признања
у Народном позоришту 11. маја у Београду представницима Фонда је указана велика
част, а само по себи је посебно признање бити и поменут у равни са човјеком
светога живота, најугледнијим Србином нашега доба.
Година
1999. ће у новијој историји српског
народа бити посебно упамћена. Под изговором „спречавања
хуманитарне катастрофе“, без одобрења Савјета безбиједности и кршењем „Повеље УН“
почела је агресија НАТО-пакта. Док 3 милијарде људи преживљава са
мање од 2 долара (колико EU субвенционира сваку своју краву) а 12,6 милиона
надничара диринчи у ропским условима по 16 часова дневно, пажња свјетског
јавног мнијења је усмјерена према косметским Албанцима, чији је стандард био
далеко већи од онога коју имају сународници у матичној Албанији. Према једној
статистици на Србију се обрушило 1.150 авиона Нато-пакта! Биланс 78-дневног
разарања: Бачено је 22.000 тона графитних, касетних и бомби са осиромашеним
уранијом. Страдало је 13 тенкова, 32 болнице, 44 школе, 52 цркве, 45 мостова, 2
рафинерије, 200 школских и здраствених објеката, пруге, возови, далеководи и
трафостанице... Убијена су 1.200 српска војника и цивила док је 5000 рањено.
Материјална штета се процјењује
између 30 и 100 милијарди $. Космет напустило 230.000 Срба...
Катастрофална
ситуација у Србији је и за Српски хуманитарни фонд представљала нови изазов.
Генерални конзул Жика Марковић, је наново покренуо иницијативу о обједињавању
наших франкуртских снага. И у Фонду и у ЗУЈГ су сазрели услови за другачије
понашање. Стари антагонизми су спласнули и тињали су само још код ријетких
појединаца. Ванредна скупштина Фонда је одржана 30. маја 1999.
године. Измијењен је Статут и усвојена одлука о приступању Заједници српских и
југословенских организација (ЗАСИЈОР). Управа Фонда је освјежена се неколико
нових имена: Драгица Булатовић, Слободан Милетић, Перо Јагузовић, Чедо
Михајловић, Перо Марчетић, Радмила Вукајловић и Богдан Топић. Вријеме је
показало да су неки, на првом мјесту Драгица Булатовић и Милан Шулић били
истинско појачање Фонда. А они су и у Заједници били окосница свега доброг.
Треба рећи да је било и статиста који нису оставили никаквога трага, али нису
правили никакву штету.
Фонду је
канцеларију ставио на располагање Саво Ратић у просторијама своје фирме „Nicon Bau GmbH“. По традицији састанци су се одржавали сваке
сриједе и све је ишло по утабаним стазама.
Према закључцима
„Сабора дијаспоре“ одржаног у Београду.... и на франкфуртском конзуларном
подручју је конституисан „Савет дијаспоре“ и то у саставу: инж. Милан Шулић, др
Михаило Краковић, Драгомир Додер, Милован Ђокић, Љубиша Левајац, Александар
Павићевић, новинар Жарко Папић, проф. др Веселин Митровић, Милан Дувњак, др
Михаило Рундо и Миодраг Стефановић. На иницијативу овог Савета одржана је 28.
новембра у просторијама Југословенског центра у Офенбаху оснивачка скупштина
„Клуба градитеља и градитеља-донатора Дијаспора – отаџбини за обнову“. На
њеном челу су се нашла следећа имена: Милан Шулић, Нико Бојанић, Драган Јовановић,
Саша Васић, Душан Видаковић, Милован Ђокић, Зорица Ристић, др Михаило Рундо,
Мирко Стаменковић, Миодраг Стефановић и Славка Шуркић.
У читавој дијаспори је покренута свеобухватна
и синхронизована акција „Помозимо Отаџбину“. Помоћ је прикупљана на разне
начине, укључујући и Конзулрна представништва. Прерасла је у заједнички „Фонд
дијаспоре за момоћ матици“. Овдје би требало поменути дугу поворку заслужних
прегалаца, али како је то немогуће јер се лако догоди да се неко превиди,
поменућемо само др инж. Милоја Милићевића из Берлина, као најистакнутијег
неимара у овом народном послу. Акција је резултирала сакупљањем 13 милиона њемачких марака.
И Српски хуманитарни фонд из
Франкфурта је у овој акцији ставио на располагање све своје ресурсе. Прве уплате
су пристигле од др Белвинкела (3.000 ДМ), Риста Рунда из САД (1.450 ДМ), др
Миодрага Павловића (1.400 ДМ), Ранка Прице (1.300 ДМ), др Мише Рунда, др
Мирјане Ђорђевић и др Мирка Станојевић (по 1.000 ДМ) а следили су Гојко Судар,
Мохамад Хосини, Мирко Инђић, др Борислав Бјеличић, Стоја и Стјепан Ивановић,
Миливоје и Перса Врањешевић, Момир Бајић, Штефан Томешаид, Јелена и Ђуро
Грубач, Слободанка Арндт, Миле Кезић, Душко Ромић. Љубица и Димитрије
Скрепничук, Александар Јовић, Миодраг Ристовић, Драган Лазаревић, Ђука и Никола
Рајић, Илона Драгић-Курек, др Василије Мирић, Смиљка и Дарко Вуковић, Милан
Цукурановић, Љубица Милошевић, Снјежана и Душко Пијетловић, Владимир Супрунов,
Зоран Варешановић, Слободан Милошевић, Мирослава Малетестанић, Никола Цвркаљ,
Игњац Фан, фамилија Ланцуба, Савета Сремац, Милан Илић, Милан Шулић, Мићо
Којић, Дрина Вулиновић-Златан, Драгољуб Буцало, Славко Тадић, Даница и Зоран
Савић, Слободан Ђорђевић, Драго Тадић, Гордана и Радован Ђурић, Милош Лончар,
Марјан Рора, Мира и Динко Ерор, Максимовић Јово, Ћајић Раде, Радујковић Раде,
Михајловић Гордана, Голуб Дијана, Ђурђевић Момчило, Которач Милан, Е.
Спиридакис, Поповић Здравко, Стојановић Петар, Иванка & Живко Филипин,
Гајић Миленко, Васић Александар, Лукић Млађо, Вулетић Васо, Огар Јулија,
Цимерман Томас, Дејановић Драгана, Мелиотис Пападопулос, Љубица и Радомир
Драгомић, „Такси сервис Спириокис“ Габриела Каизер, Давидовић Небојша, Г.
Георгиос, Исидора Ерор, Сандра Скрепничук, Виолета и Боро Стојановић, Милорад
Јеличић, Мијо Стојановић, Анђелка Паљавусић, Бранко Стојиљковић, Панте Митев,
Петров Перо, Сузана и Зоран Петровић, Зоран Благојевић, Михаела Капке, Драгана
Слагало, Маркус Мештер и Душанка Фајлинг. Било је и овдје анонимних прилога а у
акцију су се укључиле и групе попут „Помоћ дјеце дјеци“ учитељице Јоке
Панић.
Више грађана
су се одлучили за дугорочну редовну мјесечну помоћ у оквиру ове акције и
отворили код својих штедионица посебне налоге, тзв „Дауерауфтраге“: Гојко
Беслаћ, Даринка и Видомир Којић, Перо Пајић, Раде Каран, Лазо Ковач,
Слободан Јапунџа, Илија Степановић, Сузана и Зоран Петровић, Богољуб Миљковић,
Дане Огњеновић, Никола Радаковић, Перо Петров, Лука Тодоровић, Марта Кузатко,
Ержебет Кузатко, Весна Чолић, Јованка Ђукановић, Јелена и Слободан Мајкић,
Андреас Мајкић, Сандра Мајкић, Душица Гавриловић, Анђа Мартиновић, Вида
Георг-Пијаде, Милева Чојић, Ева Симић, Марија Ђукић, Саша Модић, Саша Лукић,
Малиша Барац, Ненад Барац, Петар Кљајић и Ержебет Ђаковић. Сва сретства ове
намјене предавана су Конзулату у Франкфурту.
На Годишњој
скупштину Фонда је констатовано да се поред ванредних активности преко
Конзулата наставило и са редовним активностима па је по том основу на конто
пристигло 158.000 ДМ а отпремљена су 2 шлепера, 4 камиона и 24 комбија разних
хуманитарних добара док је стипендирано 134-ро ратне сирочади.
У извјештају са Скупштине 2000.
стоји да је то била година опоравка и санирања највиталнијих објеката разорене
Србије. Опет је свака помоћ тражена и увијек је била добродошла. Отпремљено је
59 пошиљки: 8 шлепера, 2 камиона и 46 комбија. Поклоњено је 1 санитетско
возило. На конто се пристигла 945 прилога у висини од 215.700 ДМ. Одржане су 2
хуманитарне приредбе. Наше напоре су подржале и 47 њемачких фирми донацијама
разне робе чија вриједност, према пратећим фактурама износи пола милиона ДМ.
Представник Фонда је обишао и хашке затворенике. Патријарх Павле је пропутовао
кроз Франкфурт, а прилику да га на аеродрому поздрава нису пропустили и многи
хуманитарци.
Последња бесједа др Рунда у својству предсједника Фонда упамћена је по
неколико критичких, али у суштини тачних опаски попут: „Нема
нити једне наше породице у Њемачкој која неби могла колико-толико помоћи да се
барем једно дијете (да се) подигне, школује и постане користан члан народне
заједнице. Нажалост, и код нас у Франкфурту је исто као и свуда. Већина Срба се
не такмичи у добрим дјелима, него у увећавању потрошних добара, раскоши,
лимузина, подизању празних и пустих кућерина, колосалних надгробних споменика
без икакве мјере и укуса.” На крају је цитирао свог великог земљака, Требињца
Јована Дучића: „Ко искрено воли своју Отаџбину, он увијек живи
у великом простору, на великом сунцу, у великој заједници, као што и човјек
који искрено вјерује у Бога није никада ни сам, ни безнадеждан. Без ова два осјећања
човјек је пропалица”.
Нема коментара:
Постави коментар