Добри људи у времену зла

Добри људи у времену зла

Браћа  Рундо:  Позната херцеговачка породица Рундо је прави колекционар  узбудљивих биографија. Још се памти и помиње један, са данашње дистанце шаљиви „несташлук“ њиховог дједа Риста Рунда, који је често боравио у „Вијени“, престоници Црно-жуте монархије, као представник фирме „Сингер“ за Црну Гору.¹  За вријеме једног боравка тамо се давала оперета „Весела удовица“.²  Сазнавши за догађај, Ристо је дошао на представу са групом младих Руса, студената бечког универзитета. Када се је на позорници појавио лажни престолонасљедник Данило, у црногорској ношњи, почело је кикотање и добацивање публике, Ристо и његови Руси су, по договору,  устали са сједишта и бацили на позорницу своје столице. Једна је погодила диригента! Представа је прекинута, а завладала општа паника. Улетјела је полиција и Риста и руске студенте  похапсила. Аустријске новине су му дале скандалозне димензије, док је то црногорска јавност доживјела као патриотски чин првога реда и одбрану националне части. Послије два дана затвора, Ристо је протјеран у Црну Гору, гдје му је краљ Никола уприличио свечан дочек. У Котору су га сачекале краљеве кочије, што се сматрало највећом привилегијом и довезле на Цетиње. До краја живота Ристу је двор краља Николе био отворен.  Његов син Петар, изузетно талентован ученик, отишао је о државном трошку на најчувеније универзитете, прво у Москву, а касније у Праг,  одакле ће се вратити са докторатом медицине. Други син Васиљ успјешно ће се посветити правној науци. Промовирао је у Бечу и стекао титулу доктора права. Цијелог дугог живота био је адвокат у Сарајеву. Када је Гаврило Принцип убио Фердинанда, јавио се да му буде адвокат. Тада је одмах ухапшен. Историја га је забиљежила као једног од организатора ослободилачке акцијe Срба у БиХ, који су на чувеном „Велеиздајничком процесу“ у Бањалуци 1915. године доспјели тешке робије. Казну је издржавао у Тузли, а тек на крају рата је пуштен на слободу.

Почетак Другог свјетског рата и окупација Југославије затекла је др Петра Рунда на дужности љекара у Босанском Броду. Његовој дјеци су се дубоко урезале у сјећању сцене када су, шетајући са оцем и мајком преко моста на Сави, посматрали стравичне призоре: ријеком су пловили унакажени лешеви.³ Почео је крвави пир! Др Петар је покупио своју дјецу и отпутовао у родно Требиње. Тамо су усташе већ пуниле јаме Србима. Овдје ће овај хуманиста пружати љекарску помоћ свакоме у невољи, посебно сународницима изопштеним и стављеним ван закона у новопроглашеној НДХ. Усташе и њихов требињски вођа, апотекар Стринчић ће помно пратити његово кретање. Приликом пружања помоћи устаницима у околини Требиња др Петар Рундо је ухапшен и исте ноћи убијен. Његово име је уклесано испред улаза у ВМА у Београду међу љекарима који су свој патриотизам платили животима.

Оставши без храниоца и заштитника, за мајку Љубицу и четворо нејачи настао је прави пакао. Спас су нашли код рођака у Боки Которској, која је била под италијанском окупацијом. То је, у поређењу са крволочним херцеговачким звјерињаком, била – цивилизација. Свих четворо дјеце: Јован, Ристо, Михаило и Ангелина  су били примјерни ђаци и сви су завршили факултете. Треба ли бољи доказ о каквој је овдје мајци ријеч? 

др Петар Рундо   

 †Ристо П. Рундо је завршио Правни факултет 1960. у Београду и до свога пензионисања радио у Институту  друштвених наука а потом одлази у Америку. Као полиглота и филозоф, преводио је свјетске класике, посебно дјела шведског научника, мислиоца, црквеног реформатора и предсједника Академије наука Шведске  Емануела Свенденборга. Широј јавности постао је познат по отвореном писму Радославу Артуковићу, сину Павелићевог министра Андрије, објављеном у Америци и Енглеској 1978 године. Радослав се на све начине довијао како да спријечи изручење свога оца, ратног злочинца, југословенским правосудним органима. Ристо је у отвореном писму подсјетио младог Артуковића на судбине своје и хиљада других породица, жртава његовог оца. Свако поређење њихових трагедија са зликовцем који је на слободи дочекао дубоку старост је бесмислено. То је био веома храбар чин, не само у Америци, у времену када су усташе, њихови симпатизери и заштитници, били и бројни и утицајни.

Ристо П. Рундо

Након једног пропутовања кроз Франкфурт Ристо се нашао на скупу овдашњих хуманитараца. Пријатно изненађен прегалачким духом, одлучио је да се прикључи. Одмах је преузео старање о једној породици која је у рату остала без храниоца. Годинама им Ристо шаље годишње хиљаду долара помоћи. Приликом сваког пропутовања кроз Франкфурт свраћао је у Фонд и по неколико сати прелиставао архиву а обављао је и покоје дежурство, дајући своје сугестије као и значајну материјалну помоћ. Аутентични хришћанин, аскетског живота, чинио је  добро другима и остављао трага, не очекујући ниоткуда ни признања ни узвраћања.

................................................

¹⁾  Ријеч је о дједу др Михаила и Ристa Рунда који се звао такође Ристо

²⁾  Поспрдна оперета  у којој се исмијавала црногорска династија Петровић

³⁾  Усташе су ријеком Савом по мртвим Србима слале своје морбидне поруке у Србију

⁴⁾ После злочина, породицу Рундо нико у Требињу није смио обилазити, нити изјавити саучешће, сем сестара  Марије и Радмиле Брусман. Ово им није заборављено. Последњи рат је затекао усамљене сестре у одмаклим годинама (90) и великој немаштини. Тешко је и замислити како би им изгледали последњи дани без материјалне помоћи др Рунда. Када су умрле, он је отишао у Требиње и од њих се јавно на гробљу опростио.  

Др Михаило П. Рундо је завршио Медицински факултет 1961. године у Београду. Од 1965. године је у Франкфурту гдје завршава специјализацију и ради као анестезиолог у најстаријој градској клиници. Поред успјешне радне каријере (примаријус) оставио је трага и на Медицинском факултету гдје је водио, по жељи надлежних, стручне семинаре студентима медицине. Био је и члан испитне комисије.

Један је од оснивача Удружења југословенских љекара (1980. г.) које је окупљало преко 300 чланова. У управи Удружења обављао је разне дужности, а двије године је био предсједник.

Др Михаило П. Рундо

Др Рундо је био катализатор окупљања франкфуртских Срба на хуманитарној основи. Читаву деценију је стајао на челу Српског хуманитарног фонда. Посједује харизму и врлине које су данас код већине српских интелектуалаца готово исчезле. По општем образовању спада у људе енциклопедијског знања. У његовој библиотеци са више хиљада наслова налази се све што је вриједно у српској и свјетској литератури. За разлику од имућних Срба окупираних хедонизмом и снобовштином којима је умјетност само форма и фасада, Мишо је прави зналац и љубитељ културног стваралаштва, од књижевности, сликарства, архитектуре, историје, а посебно музике.¹ Поред њемачког говори француски, талијански и руски језик. Кругу његових пријатеља припадају ауторитети, од предсједника САНУ Дејана Медаковића до Митрополита Амфилохија.  Повјереник је њујоршке фондације „Никола Тесла“ за Европу. Али др Рундо је препознатљив по томе што је задржао разумијевање и наклоност  за малог човјека и његове проблеме. Он поклања пажњу сваком честитом човјеку без обзира на његов душтвени статус, занимање, вјерско опредељење, политичко убјеђење или етничку припадност. За свакога налази времена да га саслуша, посавјетује и помогне. Само Бог зна колико је невољника осјетило његову помоћ, изнад оне на коју га Хипократова заклетва обавезује.² И у „вуненим временима“ када то није било без одређеног ризика, др Рундо је чинио услуге и склапао трајна пријатељства са многим људима у невољи. Парадигматичан је примјер проте Томе Марковића који се, по сопственом причању, као млад емигрант нашао у  Њемачкој у великим недаћама. Др Рундо је био један од ријетких Срба који су га потражили и без икаквих услова, несебично и братски помогли. Тада утврђено пријатељство трајало је све до Протине смрти. У разговорима са страним и домаћим угледницима: патријарсима, предсједницима држава, министрима, академицима, др Рундо је износио своје мишљење трезвено и без хипокризије заступајући заједницу коју је претстављао на најбољи начин. И др Михаило Рундо је, као и свака друга угледна и утицајна личност српске дијаспоре, често био на мети разних амбициозних, неостварених појединаца, форума и установа које су га настојале придобити, а како би увећали сопствени углед, значај и утицај. То му је понекад доносило поприличне непријатности.

Он је једну, за наше прилике велику заједницу, водио и предводио својом харизмом, личним примјером и њему својственим хумором. Први у дужностима, обавезама, први на раду, први по храбрости да иступи и поведе у акцију, на демонстрације подршке својој матици, а последњи у тражењу неких привилегија, права за себе, било у виду части или какве власти.  Кад год се прикупљала каква помоћ, за неку институцију или појединца, први је завлачио руку у сопствени џеп. Није запамћена нека акција (Црква, путеви, болнице, зајмови...) да јој Мишо није дао свој лични печат. Говорио је да лични примјер најбоље покреће масе. Осјетљив на неправду није избјегавао прејаку ријеч, полемику, па и конфликте са  нипочему запаженим појединцима, који су се доцније, на волшебан начин нашли у близини и милости разних државних надлештава.³ 
Није никада био злопамтило, него човјек који прашта. Када се у Франкфурту упокојио један поприлично контраверзан човјек, рано пензионисани удбаш,  увучен у бројне овдашње неспоразуме, Мишо Рундо је међу првима дао највећи прилог за достојну сахрану, а зачуђене сараднике подсјетио на мисао владике Николаја да „мртав човјек није никоме противник, а камоли непријатељ“.
СПЦ одликовала је др Рунда „Орденом Св. Саве“, Република Српска „Крстом милосрђа“, а Свјетска српска заједница „Витезом српског народа“.

...................................................

¹⁾ И у Франкфурту има наших интелектуалаца који, само ради декорације држе читаве библиотеке у кући, али нити шта читају, нити су када виђени у позоришту, опери, балетској представи....

²⁾ Др Рундо је помагао и онима несрећницима који то својим проблематичним животом можда нису заслуживали. Као деликвенти из подземља,  тражили су помоћ у његовој болници...Иако је презирао сваки криминал, имао је и према њима неки однос хришћанског сажаљевања... а када хоће да се нашали са пријатељима, подсјећа их на предлоге академика Драгана Недељковића изнесене у јавности више пута како би Србију требали водити он или др инж. Милоје Милићевић из Берлина...

³⁾ Док су други предано радили, ови су се мотали око београдских министарстава и партијских централа. Виспрени у „буразорским пословима“, прво су себе промовисали у „велике добротворе“, да би потом проширили круг својих опсервација и на окружење. Др Рундо је неке од тих замешатеља јавно прозвао. 

Др др мед. Љиљана Вернер:  У вријеме дешавања којима су ова књига бави, докторица Љиљана Вернер је била стални члан тима за трансплантацију органа универзитетске хируршке клинике у Хановеру, шеф одјељења интензивне његе, научник од репутације, космополитске ширине, аутор и ко-аутор књига и стручних публикација. Њена излагања су се на конгресима и симпозијумима пратила са великим интересовањем. Некима је и предсједавала. Као гостујући љекар била је у Београду у екипи трансплантационог тима који је први у Југославији пресадио јетру.

Др др мед. Љиљана Вернер

Љиљана Вернер дала је хуманитарној активности Срба у Њемачкој нове димензије и проширила хоризонте. Своје везе са утицајним круговима фармацеутске индустрије, зналачки је искористила код организовања хуманитарне помоћи. Захваљујући њеним препорукама и личном, угледу њемачка Савезна влада, упутиле је издашну помоћ Србији. Мало је наших грађана са таквим личним везама и на таквом нивоу. Др Вернер би само кратко позвала наш франкфуртски  биро и дала адресу установе којој треба упутити теретно возило по донацију. Остало је било њена брига.

У једној прилици др Вернер је на поклон добила три комби возила са по 9 сједишта! Возила су напуњена лијековима и отпремљена према намијењеним дестинацијама. Један од возача је молио да, прије него што преда возило, обиђе своју породицу у Босни. Како су у ратно вријеме сви путеви водили преко Србије то и није била нека отежавајућа околност. Међутим, он се вратио у Франкфурт са причом да је возило наводно остало у квару и обећао да ће у првој прилици бити пребачено у Београд. На обећању је и остало. Возилу се замео траг а несавјесни возач се изгубио из видокруга Фонда. Др Вернер од овога није правила драму, мада је имала довољно разлога. Знала је да у рату на површину испливају и разне прљавштине које није увијек могуће контролисати и поред најбољих намјера.

Др др Љиљана Вернер је заједно са својим удружењем „Жене помажу женама“ водила још једну значајну и деликатну битку. Ријеч је супростављању демонизовања Срба у њемачким медијима. Многи протести, демонстрације, писма, апели, обраћања и сл. носе њен печат.

Франкфуртски хуманитарци који су долазили у њену кућу враћали су се са импресивним утисцима. Изузетна жена! Такви примјери дјеловали су инспиративно и потстицали малаксале да истрају и појачају своје напоре. Свјетска српска заједница из Женеве додијелила јој је медаљу Српског витеза! У пригодној лаудацији се чуло да је она "бисер српског народа."

Витезови доброчинства: М. Рундо и Љ. Вернер

Мирослав МОДИЋ је живио и радио као грађевински предузимач у Вецлару, металуршком центру педесетак километара сјеверно од Франкфурта. Окупио је око себе повећу групу прегалаца, махом радника своје фирме и оформио сабирни центар. Овдје су се комплетирали и сакупљали пакети за рањенике. За транспорте су коришћена његова возила, камиони и бусеви а дио лагера за прихватање роба.  Више пута се дешавало да Мирослав у радном времену и сопственом трошку пошаље возило да се прихвати нека донација. Као човјек са пословним везама и широким кругом пријатеља и он је био у прилици да усмјери значајне донације ка Српском хуманитарном фонду. Да поменемо његову једну акцију 1992. г. у којој је набавио 12 апарата за дијализу крви пацијентима који пате од бурежне инсуфицијенције.

Мирослав Модић

Био је активан и на пропагандно-информативном плану, супростављајући се сатанизацији Срба и Србије. Покрај Вецлара је и чувени универзитетски центар Гизен гдје су често одржаване разне политичке трибине на којима су сеирили србофоби. Мирослав је долазио на такве скупове, узимао ријеч и трудио се да се чује и друга страна. Није то било ни безазлено нити лако.

Више пута је својим камионом допремао помоћ све до крајње дестинације у нашој земљи. Обављао је разне дужности у Управном и Надзорном одбору а одазивао се и на позиве за протесте и демонстрације.

†Др Мирко Станојевић  је стигао из Београда у Дармштадт 1977. године. Доцније се преселио у Бад Соден-Салминстер гдје је водио угледну зубну ординацију. Рођен је и одрастао у патриотској породици: дјед – солунски ратник, носилац Албанске споменице и других високих одликовања, а отац официр, ратни заробљеник са четворогодишњим „стажом“ у њемачким логорима. Када дође стани-пани, такви људи знају гдје им је мјесто.

†Др Мирко Станојевић

Одмах по избијању непријатењстава у нашој земљи и оснивања Српског хуманитарног фонда др Станојевић прилази и остаје активан све до гашења Фонда. У својој гаражи организовао је мали сабирни центар гдје су његови пацијенти доносили разне донације. Када би се накупила довољна количина, обавјештавао је канцеларију Фонда и наредног викенда је долазило сабирно возило и празнило гаражу.

Др Станојевић је користио сваки разговор са својим њемачким пријатељима и пацијентима да им да објективнију слику догађаја у нашој земљи. Долазио је на скупштине Фонда, слао или на лицу мјеста давао високе новчане прилоге.

Протојереј-ставрофор †Томислав Марковић  је рођен у патријархалној породици солунског ратника, носиоца „Карађорђеве звезде” Јована Марковића.

Паралелно са својим професионалним обавезама војног свештеника, о. Тома је радио и на окупљању својих Срба. Обилази их и проналази по фирмама, радничким избама и насељима, болницама и сл. У априлу 1974. године основао је од језгра наших људи, активних у британској војсци, Православну заједницу „Св. Петар Цетињски”.¹ У оквиру Заједнице дјеловала је кућа „Опленац” и храм „Св. ап. и ев. Луке”. Последње деценије прошлога вијека ово ће постати право култно мјесто, самарићански сабирни центар, познат широм српства и у расијању и у матици. Око 300 дјеце, ратне сирочади, добивало је од Православне заједнице редовну материјалну потпору. Прото Томо је показао све своје људске вриједности: и Богољубље и Отачаствољубље. Из порте дортмундског храма испраћено је мноштво разноврсних возила. Непогрешиво је препознавао фолиранте који су индуковали и распламсавали деструкцију. Нико као Он није могао ућуткати разуларене галамџије који су, да би имали покриће за своје неодговорно понашање свуда „откривали“ - комуњаре! Прото таквима није подилазио него их је наглавачке избацивао са скупова. Презирао је јалово србовање,  јапајакање и врдаламисање. Имао је храбрости да се још као активни мајор, „летећи поп“ стави на чело српске протестне поворке, а на митингу дохвати микрофона и ствари назове правим именом. Нечасна улога Велике Британије изазвали су код Проте такав револт да је на сопствени захтјев пензионисан. Са др Мишом Рундом га је везивало искрено и дубоко пријатељство настало, како је Прота често помињао у најтежим тренуцима његова живота када га је, као младог тешко обољелог емигранта прихватио и помогао.

Протојереј-ставрофор Томо Марковић се преселио у небеску Србију 17. марта 2004 године а 7. августа 2008. придружила му се његова вјерна пратиља и сапатница, протиница Милица, академски вајар. Нека им је вјечан помен у народу српском.

.............................

 ¹⁾  Ради неспоразума у Цркви који нису предмет ове књиге Парохија је све до 1995. године била под јуриздикцијом Васељенске патријаршије.

Момчило Лукић:  После једног обавјештења о годишњој скупштини  Фонда објављеној у штампи и позиву члановима и донаторима да дођу у Франкфурт на свођење једногодишњег биланса многи од њих су телефоном најављивали свој долазак. У току скупштинске паузе столу за информације пришао је човјек и као свој прилог предао чек попуњен на 10 хиљада марака! Био је то Момчило Лукић, предузетник из Ландауа, са самог југа Њемачке. Тако је успостављена једна плодоносна сарадња а која је трајала све до гашења Фонда. 

Момчило Лукић

Лукић је пажљиво пратио све активности у Фонду па је и знао да је велики проблем – стални недостатак транспортних средстава. Одлучио је да ово уско грло сам разријеши, тако што је Фонду ставио на стално располагање свој камион. Била је то драгоцијена помоћ тим прије јер је он плаћао и све дажбине око возила. Од тада су се многе донације могле преузети и у току радног времена, када су остали сарадници и њихова возила били заузети својом професионалним обавезама. Овај гест Момчила Лукића био је велики подстицај раду Фонда и значајан искорак ка бољој организацији.

Истовремено је Момчило, у кругу погона своје ливнице формирао пространо складиште гдје су се сабирала најразличитија добра, а која је добијао од својих пријатеља и познаника. Он је одавде више од четрдесет пута отпремио камионе са разним добрима, а све о своме трошку! Фонд му је пружао само логистичку помоћ. Такви сарадници су били најдрагоцјенији. Овдје треба поменути и његовог брата Тихомира који је управљао возилима до крајњих дестинација, понекад чак и до Книна.

Др Веселин Ђуретић је нашој јавности познат као први историчар, који је  савремену историју и њене токове посматрао и тумачио као научник, непристрасно а не удворички, како су то радили режимски историчари. То му је донијело велике невоље. А, тешко ономе ко код наших власти падне у немилост! Др Ђуретић је платио велику цијену истрајавајући у својим ставовима. Његова књига „Савезници и југословенска ратна драма“ била је нешто, до тада незабиљежено у југословенској историјској науци. Штампана је и у дијаспори, једно издање у епархијској штампарији. Око њеног растурања су се ангажовали и франкфуртски Срби. Тада успостављена сарадња трајала је годинама.

Др Веселин Ђуретић

Али, овдје ће бити ријечи о једној мање познатој димензији Ђуретићеве личности и гесту који га чини великим добротвором. Иако је по имовинском стању скроман човјек, др Ђуретић  је дијелио са онима који су имали још мање. Тако је хонорар од једне своје књиге продате у иностранству у висини од 15 хиљада марака уплатио на конто Фонда са жељом да се купе дефицитарни лијекови за бањалучку и книнску војну болницу. Већ је било ријечи како је др Рундо преко неких својих веза у Бриселу уврстио Српски хуманитарни Фонд у институције земаља „трећег свијета“ са посебним третманом што је давало могућност набавке лијекова у посебним магацинима који су намијењени сиромашним земљама, а по далеко повољнијој цијени од комерцијалне. Тако је реална вриједност пошиљке др Ђуретића десетороструко већа. А када се зна гдје је рођен и гдје живи овај патриота, и да га са Крајинама не вежу никакве рођачке везе, онда је његов гест још већи.

Када аналитичари разматрају ратне прилике, констатују и наглашавају српску сналажљивост да увијек нађу излаз из безизлаза. Чињеница је да су Срби, упркос економској блокади и колапсу привреде успјели не само опстати него чак и спријечити избијање епидемија које су иначе пратећа појава ратова и револуција. Али треба подвући да иза сваког доброг дјела стоји човјек који га је реализовао. И др Ђуретић спада у те невидљиве Србе који су стварали предпоставке да се у великој непогоди опстане и преживи. Држао је и серије предавања по Њемачкој тако што је буквално сваког другог викенда долазио на ове просторе. Ђуретић је и сенатор Р. Српске а за своје велике заслуге одликован је Орденом Његоша. 

В. Ђуретић, Д. Стаменић, Д. Драгојловић и М. 

Да је †Ђорђе Давидовић био млађи када је настала ова последња српска голгота извјесно је да би поступио као његови земљаци 1804. године. Записано је да је 18 Бокеља похитало из Рисна у Шумадију и прикључило се Карађорђевим устаницима у ослобађању Србије. Овако, већ у веома респектабилним годинама Ђорђе се угледао на тршћанске трговце који су послали новац Карађорђију и тако се укључили у обнову отачаства. Као млад припадник Југословенске војске у Отаџбини напустио је своју земљу 1945. године. Радни вијек је провео у САД а након пензионисања преселио се близу завичаја своје супруге Хермине у Франкфурт. Свако тражи и налази себи онакво друштво које му одговара. Тако се и Ђорђе обрео у Српском хуманитарном фонду. Суботом је међу првима долазио у биро и стављао се са својим комбијем на располагање.

†Ђорђе Давидовић

Ријетко је ко тако презирао неслогу као Ђорђе нити је било ко од њега сретнији био када би видио „своје Србе“ како раде у међусобном разумијевању и уважавању. Он је својим примјером подстицао млађе и од њега здравије, било да се радило у лагеру или се протестовало на демонстрацијама против сатанизације Србије. Са америчким пасошом у џепу био је нашем Фонду више него драгоцјен за прелазак граница разних држава које су Србима увеле строге визе. Више пута је лично и директно својим возилом допремао хуманитарну помоћ, а приликом последњег транспорта инвалидских протеза - срце га је издало.

Ђорђе је велики, штавише  један од највећих задужбинара српских духовних и просвјетних установа нашега времена. Највише га памте сиромашни богослови које је помагао читавог свог живота. Послије земљотреса сам је обновио манастир Градиште у црногорском приморју.

Када је отворен његов тестамент испоставило се да је 10.400 долара  намијенио ратној сирочади у Р.  Српској. Слава му и хвала за све. 

Новинари који су пратили добротворне подухвате дијаспоре писали су у више наврата о хуманости Надежде Радовић. Ријеч је медицинској сестри из Вршца, на раду у Висбадену. Помагала је двадесеторо ратне сирочади! Поред тога активно је пратила све друге самарићанске напоре укључујући и обнову Србије након НАТО агресије.

Надеждa Радовић

Надежда је јединствена и по томе што се сама и на сопствену иницијативу обраћала разним утицајним појединцима и институцијама, понекад и неодмјереним садржајима, тражећи правду и за Србију. Ово јој је доносило не мале невоље. Није било протестног окупљања Срба у Њемачкој без њеног присуства.

Тадашњи предсједник Републике Српске др Радован Караџић одликовао је Надежду као прву Српкињу у дијаспори „Крстом милосрђа“. Најтиражнији дневни лист у Србији „Вечерње Новости“ вредновао је њено дјело као „Хуманитарни подвиг године“. Свјетска српска заједница прогласила ју је „Витезом српског народа“.

Али највеће признање и радост према сопственом признању приређивали су јој њени мали штићеници дирљивим писмима, пуних љубави и захвалности. Ријеч је о дјеци која су у рату остала без храниоца па су Надежду држали за своју другу мајку.

Надеждин подвиг је мотивисан њеним хришћанским поимањем живота и увјерења да је тврдичлук збир неколико опасних порока.

Васкуларни хирург из Касела др Радован Стојановић родом је из Прокупља. Отац му је провео као ратни заробљеник четири године у њемачким логорима. Др Радован је интелектуалац космополитске ширине, културе и интересовања чије се име налазило у реномираним стручним часописима. Пратио је разне публикације, долазио до корисних информација а неријетко и полемисао са уредницима и ауторима тендециозних колумни. Обраћао се највећим ауторитетима Њемачке, молећи за  објективнији прилаз српском питању и протестовао против неправде. Као омиљен љекар сваку је прилику користио да код својих пацијената побуди интересовање за реалнију представу о дешавањима у његовој земљи.

др Радован Стојановић

Др Стојановић је и уважени конструктор из области хируршке технике чија су се излагања пратила са пажњом на стручним симпозијумима. Његова познанства, посредовања и иницијативе  су омогућили да се реализују многе донације њемачких болница, фармацеутским кућа и творница медицинске опреме. У својој кући привремено је прихватао и сабирао лијекове и разну  технику.  О томе је обавјештавао или Франкфурт или прегаоце из каселског клуба „Никола Тесла“. Стипендирао је троје ратне сирочади из Републике Српске. Његово присуство се осјећало у свим неимарским подухватима онога времена, од Зајма за Србију, обнови након НАТО агресије, рестаурације сакралних објеката, болница, дјечијих установа, школа, инвалидских завода и помоћи разним невољницима... Откупио је цјелокупни инвентар омање њемачке болнице у гашењу и организовао пребацивање технике у  Прокупље. Писац ових редова пратио га је на једном предавању хирурзима Р. Српске из области иновативне хирургије коју је он унапредио својим патентом. Посебно је био дирљив његов сусрет са дјецом коју је редовно помагао.

Др Радован Стојановић припада патриотској елити из најбоље традиције нашег народа и може бити трајан узор нашим младим нараштајима.

Александар Ђорђевић  припада оном уском кругу наших грађана који нису отишли у велики свијет из материјалних обзира. Аца потиче из угледне породице у којој се генерацијама знало за ред и поредак. За старије није било двоумљења гдје им је мјесто, ни 1914. ни 1941. године. Они из послератне генерације су се држале књиге и науке: сви одреда су академског образовања; љекари, универзитетски професори, инжењери....елита! Данас је права ријеткост да се такви изданци ангажују у прозаичним народним пословима.

Во времја СФРЈ Ђорђевић је у Франкфурту важио за независног, критичког духа из круга дисидентске интелигенције. Његова ријеч се у опозиционим кружоцима слушала са уважавањем. Такви су у круговима „друштвеног естаблишмента“ гледани са подозрењем. Сарађивао је са људима око часописа „Наша реч”, (Десимир Тошић, Александар Жегарац...), одлазио, у Лондон и Париз а то није било ни мало безазлено, јер будним потказивачима ништа није промицало...

У српској франкфуртској колонији Аца је важио и за човјека ријетке господствености, културе, знања, компетенција за дијалог и расправу на теме широког спектра и на дјелу доказаног патриотизма. Спада у пионире самоорганизовања српске „гастарбајтерске“ генерације на демократским основама.  

По вокацији демократа „par excellence“ Ђорђевић је успио још у децембру 1989. године да организује „округли сто“: јавни дијалог Срба и Хрвата на тему „Да ли је партијско и национално једноумље збиља наша неизбјежна судбина“. Први дио овог несвакидашњег сусрета била је панел-дискусија са др Богољубом Кочевићем, једним од водећих југословенски орјентисаних политичких емиграната, демографом и аутором студије „Жртве Другог свјетског рата у Југославији“. Био је ово први, последњи и једини пут да политичка тема окупи франкфуртске Србе и Хрвате на отворену размјену ставова и погледа. Иако су на обје стране доминирали „виолентни“ Херцеговци и Крајишници, захваљујући Ациној виспреној модерацији, овај сусрет и разговор је прошао у толерантној атмосфери! Извјесно је да, без Ациних личних веза  Јеврејски музеј, као домаћин трибине, не би отворио своје просторије нетрпељивим балканцима...

Ацо је често присуствовао бројним, од Нијемаца организованим трибинама са југо-темама. Никада није био пасивни посматрач; напротив, имао је личне храбрости да учествује у веома непријатним полемикама. Није наступао као „Србин по занимању“ него је аргументовано артикулисао српску позицију у трагичним сукобима. Понекад би се, а само захваљујући управо његовој бриљантној реторици, једном нарочитом стилу одњегованог и избирљивог изражавања ублажиле иначе уобичајене искључивости у дискусијама, а које су се често сводиле на линч, дисквалификацију и демонизацију Срба. Камо среће да смо имали више оваквих зналаца и храбрих људи дијаспори, а мање оних острашћених „србенда“ који се се понашали попут слона у стакленој башти. И многи наши професионални посленици и званичници у дипломатији и другдје нису Ацу - ни до кољена. Док код срећнијих народа овакви долазе на најодговорније дужности,  код нас је то нешто другачије, способни се заобилазе, протежирају подобни, а неријетко се ови први и презиру,  јер царује пакост, завист и злоба инфериорних незналица.

Ђорђевић је у франкфуртском комуналном заступништву у два мандата представљао српску заједницу. Било је право задовољство пратити његове наступе и дуеле са политичким опонентима.

Красе га најљепше особине грађанина европских манира и широке културе. Мало је Срба његових квалитета, а да се нису одрекли свога етничког поријекла и држављанства Србије.

Један је од оснивача Фонда. На свим скупштинама је биран у управу, а у једном мандату и за предсједника. И његова супруга др Мирјана је била значајан донатор хуманитарних подухвата а стипендирали су и једно ратно сироче.

Др М. Ђорђевић

Миодраг-Миле Видић се убраја у нашу франкфуртску пословну елиту. До распада СФРЈ је важио за аполитична човјека изван друштвеног ангажовања. Широј јавности је постао познат из времена екстрадиције Андрије Артуковића. Чувени зликовац је изручен Југославији на основу три конкретна злочина, а једна од жртава је био др Јешо Видић, из Сремске Митровице, Милетов отац, народни посланик и имућан домаћин. Одмах по формирању Независне државе Хрватске нашао се на листи за ликвидацију. Убиство и пљачка имовине др Јеше Видића спадају у круцијалне разлоге да америчко правосуђе изручи министра унутрашњих послова НДХ југословенским судским органима. Видићева породица у Франкфурту је током суђења Артуковићи била под полицијском заштитом.

Миодраг-Миле Видић

Миодраг Видић је дао значајан допринос конституисању и консолидацији Фонда. Дуго времена су се под кровом његове фирме, у пространом и пријатном амбијенту  окупљали хуманитарци на радне договоре. Ту су постојала и сва неопходна техничка помагала за административни рад. Породични дом је био отворен за смјештај проминентних гостију Фонда, док је пространа гаража служила као помоћно складиште. 

Миле Видић се налазио на разним дужностима, а у најтежој ратној фази замјењивао је и помагао др Рунда у вођењу Фонда. Ауторитативан, отресит и самоувјерен уносио је у организацију оне претпоставке  неопходне за успјешно функционисање, које Срби не прихватају олако: Разликовати сушаствено и споредно, поставити све на своје мјесто, рад и ред, хијерархијски поредак и одговорност. Састанци које је он водио били су ефикасни, кратки и јасни. Није трпио рецидиве самоуправљачких навика, зановијетања, траћења времена јаловом причом и неодређеним појмовима „ако” „можда“ „неко“ „свако“ а на крају „нико“. Људи склони овим манирима морали су себи тражити другачији амбијент. Код Видића се морало знати шта ко ради, ко је коме подређен, ко је и зашто одговоран. Презирао је јавашлук, шлампавост и немарност. Тако је спречавано да се у Фонд унесу бесплодне и штетне политикантске опсесије.

Након Дејтонског споразума Миле Видић се, разочаран расплетом југодраме, као послован човјек са мало слободног времена вратио својим приватним и редовним пословима.

Раде-Рајко Танкосић је прије распада СФРЈ припадао кругу наше франкфуртске боемије. То су најчешће „бизнисмени”, који лако долазе до пара. Хоби их је везао за фудбалски клуб „Прогрес”. Превелике амбиције и нереалне представе довеле су клуб до фијаска и одвеле  у заборав. Рат је донио општу пометњу у свим сферама наших живота. Рајков ноншалантни начин живљења једва да је наговјештавао да ће бити и пасивни помагач Фонда. Није било тако. Страдање његових крајишких земљака га је дубоко дотакло. Усправио се, показао добре организаторске способности, испољио снажан ентузијазам и постао један од стубова Српског хуманитарног фонда. 

Раде-Рајко Танкосић

Био је велики донатор,  давао и „капом и шаком”. Својим личним средствима плаћао је трошкове канцеларије у Шилерштрасе. У првом сазиву биран је за замјеника предсједника Фонда.  Представљао је и водио одговорно, показујући смисао за друштвени рад. Након колапса Крајине, попут многих својих земљака и код Рајка долази до потпуне резигнације. Без ријечи се изгубио. Његова добра дјела нису заборављена. 

Било је и биће ријечи о томе како Срби не цијене ситни, невидљиви рад jeр се брзо загрију великим идејама а још брже посустају. Јелена и Ђуро Грубач припадају другој подврсти, нажалост малобројној без које нема правих резултата. Рођени у Книну, након оснивања брачне заједнице прелазе у Београд, а одатле у Франкфурт гдје су провели свој радни вијек у породичној хармонији са дјецом, Александром и Виолетом. Грубачи спадају у уски круг франкфуртских Срба присутних и у секуларним и црквеним народним пословима. Ђуро је један од оснивача Фонда. У његовом ријечнику не постоји „нећу“ или „не могу“. Приликом сваког утовара камиона, преко вриједних Ђуриних руку је прелазио читав товар јер је важио за највјештијег „пакера“, а поштено речено за тај тешки посао нико се није ни отимао. И сви други послови: дежурства у канцеларији, праћење хуманитарних добара до крајњих дестинација, складиштења, сортирања, обезбјеђење објекта приликом приредби, спремање закуске поводом разних светковина, организовање томболе, одлазак на протесте и демонстрације, били су за њега подједнако озбиљни и сваком је одговорно прилазио. Више пута је возећи хуманитарну помоћ у пострадале крајеве доживљавао свакојака малтретирања, посебно у Мађарској, али га ништа није поколебало.

Ђуро Грубач

Грубачи су из својих патријархално-домаћинских кућа понијели све оне врлине по којима се честити људи препознају. Тако су васпитали и своју дјецу па се могу мирне душе назвати образцем православне породице. Недељне посјете храму су редовне. У њихову кућу су стизале публикације из Патријаршије и далматинског Владичанства и у времену када су Цркви у лице дували снажни вјетрови. Имају манире за примјер данашњим Србима који се или мотају око храма, или га  „удостоје“ својом кратком посјетом 1-2 пута годишње а у литургијском животу не учествују.  Али, никада се из њихових уста није чула оговарачка ријеч о свештенику или Цркви,  иако управо они за разлику од бројних трачара и опајдара својим материјалним прилозима омогућавају мисију СПЦ. Напротив, увијек су се супростављали доконим критизерима да је то сваком пристојном Србину просто импоновало.

Јелена Грубач

Посебно су његовали интензивне духовне везе са братством манастира Крка у родном крају. Не памти се нека озбиљна хуманитарна акција у Франкфурту а да су Грубачи стајали по страни. А, када је њихов завичај доживио Голготу,  у своју кућу у Београду прихватили  су 37-ро прогнаника и помогли им да преживе.

Ђуро Грубач је у Фонду обављао разне дужности од члана Управног одбора до замјеника предсједника.

Ријетки су наши људи а поготово жене који  на  „народном послу” истрајавају. Ми се обично лако и брзо загријемо а онда, код прве препреке почињемо малаксати иза чега долази резигнација. Слободанка Елез Јаћимовић  је издржала све оне турбулентне године у заједници гдје су мушкарци доминирали. У свакој заједници новац и финансије су осјетљиви чиниоци гдје грешке изазивају снажне потресе и разарају организацију. Слободанка се стално кретала у троуглу банка-порески савјетник-порески уред. Транспарентност и тачност се у успјешним хуманитарним друштвима подразумијевају. То је захтијеван посао и у нормалном времену а камоли у режиму економских санкција гдје је све морало бити у сагласности са строгим уредбама Савјета безбиједности УН о блокади Србије. А ко је имао посла са „Финанцамтом” зна шта је строга институција. Срби су посматрани кроз посебну диоптрију! С времена на вријеме Уред  је стављао „под лупу“ овај или онај документ, па  је Слободанка одлазила „на канабе“ и отклањала сумње.

Слободанка Елез Јаћимовић

Била је и координатор радне групе за организовање хуманитарних приредби. Избор естрадних умјетника, погађања око гажа, термини, дворане а нарочито перипетије око виза и надгорњавања са разним похлепним агенцијама...све незахвални послови, који су захтијевали велико стрпљење, вјештину и упорност...

Како су се прилике у нашој земљи колико-толико стабилизовале, јењавала је хуманитарна активност па се поставило и питање судбине Фонда. У чланству је дошло до поларизације око двије опције: гашење или интеграција са Културним друштвом „Коло”. Превагнула је група у којој се налазила и Слободанка заступајући уједињење. Брзо се показало да то није срећно рјешење. Слободанка је изабрана за предсједницу спојеног друштва. У новој улози настале су турбуленције које су се претвориле у непријатне неспоразуме и доспјеле на насловне стране наших таблоида. Ради мира у кући Слободанка се повукла. Али конфликт тиме није окончан. Страсти су се разбуктавале а ситуација пријетила да измакне контроли док није интервенисала ванредена Скупштина Фонда и затворила ову непријатну епизоду. 

Жарко Јаћимовић  припада оном најужем кругу нашег народа које Јован Дучић у једном есеју о назива „људи од акције“.  До последњег рата живио је као успјешан привредник у Б. Броду. А када је ова енклава доживјела своју катаклизму и он је преко ноћи остао без ичега. Обрео се са фамилијом у Њемачкој гдје је некада, са великим успјехом радио. Овдје је доживио нови шок када је, од последица силних стресова отказало срце његове супруге. Постао је својој дјеци и отац и мајка али их је извео на прави пут и створио од њих честите људе, по чему може бити примјер многима који су јурцајући за парама занемарили породицу. Када су то прилике дозволиле превезао је посмртне остатке своје супруге у родни крај. Отпочевши свој други живот буквално са ледине, Жарко је засукао рукаве. Захваљујући својим квалификацијама, способностима и марљивошћу брзо је стао на ноге, основао са синовима Далибором и Данијелом своју фирму и као ријетко који наш пословни човјек остварио завидан успјех. 

Жарко Јаћимовић

У Српском хуманитарном фонду представљао је незамјенљивог чиниоца. Стизао је свуда. Несебично је стављао на располагање и свој биро и складиште као и возила за транспорте. Жарко спада у наше највеће донаторе. Није избјегавао никакве дужности у управи све до потпредсједника Фонда. У свакој ситуацији се знао поставити онако како су то околности захтијевале: одмјерено али одлучно и самоувјерено, без трулих компромиса. Посебно се старао око организовања помоћи свом опустошеном завичају, понајвише у сопственој режији и о своме трошку.

Дешавало се да се у огромној маси „гостујућих радника“ из Југославије нађе и понеки  врхунски стручњак. Одлазак таквих кадрова био је озбиљан губитак за нашу слабашну привреду. Године 1950. у телефонском именику Чикага су била 3 српска љекара, данас их је више од 3 стотине.  Држава је у њих много улагала а онда их олако препуштала ионако моћној западној  индустрији. Али, корист од оваквих појединаца имала је српска дијаспора.

Један од таквих наших елитних инжењера је Милан Шулић. Из родне Кнежине са Равне Романије његов пут за Франкфурт је водио преко Београда и Пожаревца гдје је завршио студије односно срео животну сапутницу, Драгу, инжењера хемије. Радни вијек је провео у џиновском концерну Сименсу, на одговорним и сложеним пословима пројектовања нуклеарног реактора!

Милан Шулић

Ако би се бирао наш најуспјешнији стваралац на Западу  млађе генерације, који није заборавио социјално поријекло и подлегао снобовштини, Милан Шулић би био међу најозбиљнијим кандидатима. Иако по свим критеријумима припада елити, Милан је са обје ноге остао на земљи. Напросто, његово схватање смисла живота је у симбиози науке, рада, чојства и солидарности са људима у невољи. Помагао је свуда и свима: зајмови, фондови, донације, школе, пруге, путеви, обнова, манастири, рестаурације, установе...напросто не постоји нека акција без његовог учешћа.

Милан спада и међу наше најрјеђе интелектуалце лијеве орјентације који су то били и остали из убјеђења, а не помодарства, личних интереса или конформизма. Зато је у Франкфурту поштован и од Срба традиционалистичко-конзервативних увјерења, као човјек који има свој став. 

Франкфурт је годинама био центар гдје се хиљаде наших грађана образовало кроз разне видове ванредног школовања. Милан Шулић је био крајеугаони камен те грађевине. Многи ондашњи Југословени се сматрају његовим трајним дужницима. Он је имао чему да их научи јер посједује ризницу техничких знања.

Kao хуманитарац Милан се прихватао свакога посла. Препричава се анегдота када га је, један возач, приликом утовара, незнајући ским има посла, упутио да му нешта поради око камиона, да сам не би прљао руке јер му „нису навикле“! Шулић се без ријечи латио посла и док је баратао око замазаног мотора, узгред  је приупитао возача чиме се професионално бави. Испало је да приучени радник више зазире од прљавих руку него један обер- инжењер. 

Милан је био утицајан и у ранијем друштвеном организовању Југословена у Франкфурту. Овдје се разликовао од већине других активиста јер није припадао „фундаметалистичком“ блоку који се слијепо држао југословенства и онда када је свима било јасно да је та несрећна епизода отишла у историју.  

У вријеме потпуне блокаде наше земље Шулић је један од најзаслужнијих за успјешан пројект одвијања аутобуског саобраћаја са Србијом. Шта је то значило, знају хиљаде малих људи који су током рата могли одлазити својим кућама.

О †Радету Ћајићу, човјеку који је 44 пута пратио транспорте хуманитарне помоћи до највећих забити у ратом захваћеним регијама могла би се написати читава књига. Раде је први хуманитарац у Њемачкој који је директно и непосредно осјетио санкције, као пратилац несрећног конвоја који је заустављен и враћен са њемачко-аустријске границе. Једино се он, након нечувених перипетија „успио снаћи” и спасити скупоцјене вакцине смјештене у специјалној амбалажи под посебном температуром. Као ријетко ко Раде је дреждао на границиама, по два и три дана трпећи свакојака понижења. Давно је записано, тешко оном ко очекује милост од бездушника. 

†Раде Ћајић

Оно што нико, из разних разлога није могао па и смио урадити - чекало је њега. Бог зна колико је пута радним даном оставио своје обавезе и отишао у Бон или  Штутгарт по мађарске „папире“. Ниједан утовар није прошао без њега. Поуздан, одан, повјерљив стизао је свуда и у свако вријеме. Обишао је читаву Њемачку сакупљајући хуманитарна добра. На франкфуртској царини је био познат као да је тамо запослен, толико је времена провео врзмајући се са разним транспортима. Своју гаражу је ставио на располагање за прихватање разних добара. Ту је данима са супругом Даном и дјецом Рајком и Гораном прегледао и сортирао лијекове које би претходно сам искамчио и сабрао од љекара којима је поправљао и одржавао аутомобиле. Раде је човјек ријетке храбрости и стамене одлучности. Возио је помоћ на критична подручја за вријеме жестоких ратних дејстава излажући се великом ризику. У свако доба су му била отворена врата највиших функционера Републике Српске. Толика ревност и такав ентузијазам нису промакли надлежнима па га је, поред бројних захвалница, признања и повеља Црвеног крста, Црквених општина, разних болница, Домова слијепих и других институција Предсједник Р. Српске одликовао Медаљом заслуга за народ.

Доживио је велику неправду, а и личну штету током једног судског процеса у Франкфурту, чисто приватног карактера. Да би му напакостио - парничар га је, у самом суду прозвао и представио као пријатеља Радована Караџића и Ратка Младића. Раде је наиме био повјереник Министарства финансија Р. Српске па се његов потпис налазио на оним малим књижицама о евиденцији самодоприноса. То је странка у спору искористила да га пред судом компромитује као опасног човјека. На овакве инсинуације јавни тужилац је скочио као опарен изрекавши бујицу пријетњи Радету и „Србима који су се распојасали у Њемачкој“! Витлао је књижицом и викао – „Ово је ратни порез“! У вријеме опште антисрпске хистерије то није било безазлено, а цинкарошка подвала утицала је да Раде изгуби процес и плати голему одштету.

„Велику зграду не могу носити труле греде“ каже њемачка пословица. У доброј и ефикасној организацији постоје људи, неупадљиви, тихи и ненаметљиви. Такви не иступају у јавности, не излазе пред микрофоне, а и када проговоре, не тупе зубе зановијетањем. Тек када организација, из било ког разлога остане без таквога, показује се његова величина. †Сретен Племић је био поуздана греда франкфуртске хуманитарне породице. Након пензионисања и повратка у земљу постало је јасно колико је био драгоцијен овај одмјерени, поуздани, пожртвовани и марљиви човјек. Настала празнина никада више није на прави начин могла бити попуњена.

†Сретен Племић

Како је његово родно мјесто Пале било у фокусу свих дешавања, Сретен је био за Фонд поуздана веза са важним чиниоцима у хуманитарно-политичкој равни. Као истакнути активиста Српске демократске странке он је својим угледом и ауторитетом допринио да се њени бројни чланови и симпатизери не изгубе траћећи вријеме у јаловом надгорњавању и странчарењу. Тако су његови партијски другари били промотери у раду Фонда. Као разумни и одмјерени људи његовали су висок степен толеранције, поштујући сваког хуманитарца без обзира на његову националност и политички став.

И након повратка у земљу Сретен је чинио корисне услуге Српском хуманитарном фонду. Сачекивао је возила и помагао око разних административних процедура по Београду. Сретенова супруга Марта, Чехиња по националности, била је своме супругу поуздан партнер, одрађујући у кући и мужеве обавезе како би њему остало више времена за „народни посао“.

Допринос Момира Бајића оствареним резултатима  Српског хуманитарног фонда је изузетно велики. Ову чињеницу не могу умањити неки неспоразуми у последњој фази постојања Фонда. 

Момир Бајић

Момир је пронашао и пуне три године сам плаћао све трошкове најбољег складишта које је Фонд имао. Ријеч је о објекту од 200 м²  у центру Франкфурта. Као власник фирме за транспорт тешких терета својим возилима и другим машинама прискакао је несебично у помоћ када год је то било потребно. Исто тако као мајстор био је драгоцјен код честих оправки транспортних возила. Спада и у највеће донаторе Фонда, а старао се о троје ратне сирочади. Уочи честих закуски разним поводима у дворишту његове фирме знало се окретати на ражњевима  и по десетак одојака.

    И супружници Деспић, Јованка & Душан, Београђани, поријеклом из околине Вишеграда, спадају у највредније, тихе, радишне, озбиљне, поуздане, родољубљем и хуманизмом надахнуте чланове Фонда. Душан је сваку акцију доживљавао као – обавезу!

Јованка и Душан Деспић

 Веома обавијештен, прави зналац свјетских и наших друштвених кретања знао се орјентисати у времену и простору.  Био је у управама Фонда на разним задужењима. Долазио је редовно у складишта на утоваре и сортирања, давао значајне новчане прилоге, присуствовао и конструктивно учествовао у радним договорима, дежурао у канцеларији, ишао у Бон по мађарске папире...У свим протестним демонстрацијама стајао је у првом ешалону. Душану ништа није било тешко. И на приредбама се прихватао сваког задатка.

Деспићи су упамћени и као прави српски домаћини приликом разних свечарења. 

Деспићи на дочеку Његове Светости у Франкфурту

Драго Тадић је имао у Фонду најдужи „стаж“ у Надзорном одбору. То за њега није било тек нека формалност, него се својски старао да функционисање удружења буде у складу са законски обавезујућим нормама, конвенцијама, статутом и другим уредбама. Око тачности, уредности и прегледности није правио никакве компромисе, нити му је промицала каква омашка или недоследност у раду Управног одбора. Без икаквог увијања и врдаламисања скретао је пажњу, упозоравао и тражио корекцију свих пропуста. 

Драго Тадић

Овако озбиљни и одговорни људи су у правој организацији драгоцијени. Драго је важио и за редовног приложника. Више пута је и сам возио помоћ у несретно Сарајево, своје родно мјесто. Враћао се са тако јасним и прегледним папирима да је то служило као образац понашања савјесног хуманитарца. Припадао је и завичајној групи Романијаца, старајући се да се и та регија не запостави. Редовно је учествовао на свим рутинским пословима као што су утовари, транспорти, дежурства, логистика, приредбе, демонстрације... 

Сваке године предсједник Савезне Републике Њемачке одликује најзаслужније грађане своје земље. То су, без изузетка,  прегаоци са богатим биографијама: привредници, научници, умјетници, спортисти и добротвори. У овој одабраној групи нашла се и наша  Доста Мармат-Бауер! Има ли боље референце да  читалац препозна ко стоји иза тог имена. Када би се рангирао допринос појединаца према снази коју посједују у мишицама и оног што дају од себе чинећи добра дјела, Доста, (за пријатеље Мики) би се нашла на високом мјесту. Дошла је у Франкфурт 1965. године. Брзо је овладала језиком и добила, као ријетко који странац, намјештење у администрацији града. Ту је упознала њемачке друштвене конвенције. Спремна да свакоме помогне, брзо је постала адреса за неупућене у законску регулативу и хендикепиране незнањем језика.

Доста Мармат-Бауер

Од избијања ратног пожара у нашој земљи она је у табору организованих хуманитараца. На свим скупштинама бирана је у Управни одбор Фонда. Ако се под „социјалом“ подразумијева старање о човјеку у неприликама, онда је оно вријеме било права прилика за свакога да покаже како он стоји по овом питању. И у Франкфурт су у таласима стизале породице и поједници, а сви су били упућени на туђу помоћ. Ко није имао свога - тај је лутао од немила до недрага: стан, посао, тумачење  службених прописа, обавјештења.... Неки су се довијали како да „среде папире“ и остану што дуже у Њемачкој. Други су се трудили да се  отисну преко „велике баре“. Мики је одлазила чак у Беч у тамошњу њемачку амбасаду. Доцније, кад се ствар са избјеглицама стишала, почеле су правне заврзламе око жељеног пензионисања нашег неупућеног свијета. Најмање два дана, а понекад и читаву седмицу, Доста је проводила у канцеларији Фонда. Неријетко је  одлазила кући са својом „пратњом“ попут квочке са пилићима. Били су то невољници од којих се свако носио са својом личном муком. У њеном стану је готово нон-стоп био „Дан отворених врата“. Ову гунгулу је трпио и толерисао доброћудни супруг Екарт, са којим је стекла и подигла кћерку Габриелу. Екарт је и сам у Другом свјетском рату доживио породичну трагедију: оца није упамтио, а мајка је са дјететом избјегла из Источне Пруске у Франкфурт, без ичега.

Габи Бауер

Да је тачна мудрост како ивер не пада далеко од кладе показује и Достина кћерка. Суверено и у року  завршила је студије  на факултету за текстилне креације и дизајн. Одмах је добила атрактивно намјештење и најавила успјешну каријеру. Креације Габриеле Каизер су запажене на модним ревијама и часописима, наравно и у реномираним трговачким кућама. У току је и успјешна универзитетска каријера.

За ову хронику је посебно битна чињеница да су Мики и Габи помагале шесторо ратне сирочади у Поткозарју, Достином завичају. Показале су на дјелу примјерну солидарност и у многим другим хуманитарним подухватима у Фонду и ван њега. Доста је одлазила чак у Рехабилитациони центар Сланкамен да обиђе најтеже инвалиде, међу којима је имала блиских рођака страдалих у рату. Колико је само дјечијих пакета отпремљено из њихове куће? И данас се одазива на вапаје у медијима и трагичне људске судбине, па свуда пружа колико може. Као доследна хришћанка, дијелила је људе само на добре и лоше, без икаквих примјеса и услова, националних, идеолошких или било којих. У њеној кући се увијек нашло мјеста за невољника.  

Код организовања честих приредби Мики Бауер је одрађивала у вријеме санкција најделикатније послове око сређивања виза. Овдје спадају и контакти са полицијом. Она је у тој установи познавала још од свога активног времена многе утицајне људе. И то је доприносило повјерењу, јер је познато какву су слику о Србима стварали њемачки медији. Догађало се да је морала интервенисати на самом аеродрому како би се отклониле сумње граничне полиције.

О Достиним доброчинствима далеко се чуло. Када јој је град Франкфурт додијелио новчану награду од 5 хиљада марака, све је одмах поклонила сиротињи.

Предсједник Мирко Шаровић одликовао је Досту Бауер и  лично јој уручио „Крст милосрђа“ које се сматра највећим признањем Републике Српске у домену доброчинства.

Ранко Прица из Крупе на Уни је члан Фонда од самог оснивања. Све дужности које су га западале а замијењивао је и предсједника обнашао је на примјерен начин Догодило се, у мандату Аце Ђорђевића који је, ради породичних обавеза морао дуже времена одсуствовати из Франкфурта да је Ранко неколико мјесеци био најодговорнији у Фонду. Као човјек који годинама успјешно води своју фирму, унио је своје искуство у раду са људима и на опште задовољство добро се снашао и у овој улози. 

Ранко Прица

Био је више година активан и у реномираном Југословенском односно Српском центру у Офенбаху. Ранко је тих и одмјерен човјек, од оних што не троше ријечи узалуд, а дуго одмјеравају прије него што одрежу. А када „пресијеку“, то је онда коначно. Чест је донатор и поуздан учесник бројних акција. Својим возилима је прискакао у помоћ Фонду чинећи транспортне услуге, нарочито у радном времену, када је било веома тешко некога ангажовати јер су људи били заузети својим радним обавезама. Као имућан и ситуиран домаћин често  је у своју кућу прихватао високе госте Фонда дајући и на тај начин допринос да се уштеди на расходима.

Слободанка & Миле Стефановић, Мачвани на „привременом“ раду у Милхајму покрај Офенбаха припадају најужем кругу  хуманитараца. „Миле механичар“ је био појам у нашој колонији. Иако је рођен у „ужој“ Србији а у Крајинама није имао родбине, он је невоље и страдања тамошњег свијета доживљавао као да су у питању били његови ближњи. У свему је био међу првима. Одржавао је не само Фондова возила него и других хуманитарних организација. А, по правилу се радило о израубованим, запуштеним машинама које су се често квариле и за чији се оправак нико није отимао. Било је ситуација када је Миле остављао свој посао и долазио да отклони квар како би се камион покренуо. Догађало се то и у хладним ноћима, на отвореном простору па би испод камиона, онако замазан уљима и мастима, изазивао готово самилост.

Миле Стефановић

Када је, ради подизања комплекса Европске централне банке у Франкфурту престала могућност кориштење тамошњег складишта, Миле је обезбиједио нови простор у Милхајму код Офенбаха. Радило се о површини од око 200 м². Он  је плаћао кирију из свог џепа, а код утовара и истовара користио техничка помагала једне грађевинске фирме са чијим је власником био кућни пријатељ. Ово је била драгоцијена помоћ јер је, након укидања санкција, Фонд сакупљао и грађевински материјал: врата, прозоре, чак и жељезну арматуру, а утовар таквих терета без дизалице није лак..

Помагао је око одржавања приредби на разне начине, посебно организујући и смјештај гостију код својих пријатеља, што је умањивало трошкове и увећавало добит.

На многим фотографијама са демонстрација Миле се, са својим „инсигнијама“ препознаје у првим редовима. Бог зна колико је живота спашено возилима хитне помоћи које је он набавио, ремонтовао и отпремио. Свакако, Миле није заборавио ни свој Шабац гдје га захвални људи поштују и уважавају.

Миле је и донатор са високим новчаним прилозима. Иако се не може похвалити неким стабилним здрављем, није зазирао од било каквог рада у Фонду. Пажљивим Нијемцима не промичу овако вриједни људи. Захваљујући Милету и његовим везама два пута је једна њемачка хуманитарна организација допремала помоћ Црвеном крсту Србије. Придобио је за Фонд и такве Нијемце који су били просто драгоцјени у логистици и тумачењу правних уредби.

Миле је годинама обављао разне дужности у управи Фонда, а био је и његов последњи предсједник. Поред њега и остали чланови породице супруга Слободанка, син Иван и сестра Добрила били су запажени чланови. Иван је помагао оцу око поправки наших „кршева“, а Слободанка се прихватала разних задужења укључујући и вођење благајне.

Слободанка Стефановић

Иван Стефановић

Распад Југославије затекао је др Васу Мирића на дужности директора претставништва Војвођанске банке у Франкфурту. Веома су ријетки људи из његовог „еснафа“ који су се лаћали тих ни мало пријатних послова, посебно  око организовања и мобилисања нашег свијета. Било је лакше стајати по страни, посматрати шта ко ради, вребати грешке па критиковати, а за напредовање у режимској номенклатури није препоручљиво ангажовање у неким независним организацијама. Иако су живјели далеко од Франкфурта, у Вестфалији, у добротворним акцијама су се истицали и Васов брат и сестра.

Др Василије Мирић

Др Василије Мирић је својим угледом и осталим хуманитарцима  уливао самопоуздање. Његова рационалност, сталоженост, супериорна смиреност и одмјереност дјеловали су веома позитивно нарочито  у оним ситуацијама када су „виоленције“ и „турбуленције“ пријетиле да измакну контроли. Олакшавајућу околност је претстављала близина установе коју је водио др Мирић, једва педесетак метара од просторија нашег Фонда. У његовом бироу су се могла користити разна техничка помагала попут великог копир апарата или обавити неки други посао који није трпио одлагање! По потреби, Васо је долазио у нашу канцеларију те савјетом и сугестијом уклањао настало „уско грло“. За вријеме економске блокаде сви су новчани токови били по сталним надзором њемачких органа, па је свака погрешка у трансакцијама могла је имати озбиљне  последице. Као зналац финансијских послова, Васо је све држао под контрлом.  

Тежиште рада Душана-Душка Пијетловића, повјереника за ратну сирочад била је била логистичка обрада стипендија. То није била само пука евиденција, већ и изналажење донатора, достава прикупљених средстава, кореспонденција са дародавцима и њиховим  штићеницима. Овај деликатни посао тражио је вријеме и стрпљење, а ни лични трошкови, који се иначе нигдје не виде, али их итекако осјећа онај кога погађају. Поменимо само бројна телефонирања. Понекада је требало обрадити и упутити и по 400 стипендија на широком простору бивше Југославије. Ово се могло коректно одрадити само педантним, доследним и стрпљивим залагањем. Тај захтијевни рад Душко је обављао педантно и савјесно. Његова евиденција је, поред неколико стотина ратне сирочади, обухватала и 170 донаторских породица са којима је требало одржавати контакте.  

Душан Пијетловић

Трудио се да збрине што више дјеце са свих простора наше унесрећене земље. Помагао је и другим хуманитарним организацијама и едукативно или просто преузимајући њихове послове. А породице у којима су живјели штићеници, по правилу мајке – удовице, често идући „трбухом за крухом“, мијењале су мјесто боравка. Требало је много напора да се пронађе њихова нова адреса. Посебне перипетије су пратиле доставу новца у времену када није било платног промета. Овдје треба нагласити да су дјеца увијек добијала читав износ своје донације, без умањења било каквих пратећих трошкова, ма колики они били. Многи донатори су заборављали обавезе које су иначе добровољно преузели, па их је често требало потсјећати, телефоном, писмом или на друге начине. Све су то биле Душкове обавезе.

Душко је помогао и на другим пословима, складиштењима, утоварима, паковањима хуманитарних добара, код организовања приредби, код припремања закуски, дежурстава у канцеларији.... На протестним демонстрацијама стајао је у првим редовима што му је понекад доносило и великог белаја. Једном га је њемачка полиција привела јер су оцијенили да су поруке на његовом транспаренту - увредљиве!

Треба поменути да су сва три Душкова брата читав рат провели у рову, без икаквих примања. Уз све поменуто, Сњежана и Душко Пијетловић нису стајали по страни ни у другим подухватима а стипендирали су и једно ратно сироче.

Милутин Васић: Српске енклаве на потезу између Босанског Брода и Дервенте спадају међу оне највише страдале у свим досадашњим етничким конфликтима. Тако је било и у ратним сукобима на крају прошлог вијека. Спасавајући животе, Милутин Васић се са супругом и двоје дјеце обрео у Новом Изенбургу покрај Франкфурта. Нашао је запослење као баштован код Евангелистичке парохије у Новом Изенбургу. Послодавци су га брзо препознали као марљивог и савјесног радника. А то су биле утицајне личности! 

Милутин Васић

Захваљујући Милутиновим овдје успостављеним везама, омогућено је лијечење једног од најтрагичнијих рањеника у минулом рату! Несрећни Владимир Чечавац, младић из Дервенте, радио је на разминирању терена. Перверзна машта се досјетила да испод једне мине постави још једну која је, приликом демонтаже експлодирала у Владимировим рука, а младић је доживио најтеже повреде. Потпуно слијеп, без руке, разнесене ноге, масакрираног лице... руина од некада лијепог младића. Милутинова прича ганула је душу његових послодаваца, посебно др Лотара Тецнера, предсједника Црквеног одбора. Он је лично дошао у Дервенту и, када је видио унесрећеног младића, по цијену великих трошкова и других перипетија, предузео је све да га без одлагања  доведе на франкфуртску Универзитетску клинику. Ту је лијечен неколико мјесеци, све о трошку ове Црквене општине. Владимиру је пружена највећа могућа помоћ и он је данас срећно ожењен и запослен.

Милутин је био успјешан иницијатор и организатор још неколико значајних добротворних пројеката.

Момчило Ђурђевић је родом из Бочца покрај Бања Луке. Рат га је затекао у Франкфурту. Од оснивања Фонда Момчило припада „тврдом језгру“, тј. оним члановима који су били његов најпоузданији дио. Најдуже времена је био задужен за ред у складиштима. Обављао је то савјесно и одговорно, а није било ни мало лако кубурити са нашим свијетом. Требало је прихватити и ускладиштити разну робу коју је народ доносио у лагер. Други су опет, приликом путовања на допуст долазили у лагер да нешто натоваре и повезу. 

Момчило Ђурђевић

Велики посао није трпио неодговорност и немар. Готово сво своје слободно вријеме, нарочито викендом Момчило је проводио или у лагеру или на неком транспорту широм Њемачке. Стизао је да помогне и око организовања приредби а важио је и као редовни приложник свих акција. На демонстрацијама је стајао, по правилу у првим редовима. И супруга Петра помагала је у границама својих могућности.

Јово Максимовић  је дошао у Франкфурт из родног Челинца. Осјетљива здравља Јово је чинио колико је могао, а то је било много. Прихватао се неких најделикатнијих послова од којих су готово сви зазирали. Тих, ненаметљив, одмјерен, храбар и поуздан беспријекорно је одрађивао и оно што му је повјеравано од највиших државних установа Р Српске. 

Јово Максимовић

Редовно је дежурао у бироу. Све акције: утовари, транспорти, приредбе, демонстрације...нису пролазиле без његовог присуства. И син Жељко, професионални возач стављао се викендом и другом слободном времену на располагање Фонду, а супруга Илинка долазила је редовно на приредбе и друга окупљања и помагала око организације. Максимовићи су били и велики донатори, обилазили нејач и помагали у разним приликама.

И Драгиша Сејменовић је припадао повећој групи наших Крајишника на које се Фонд могао ослонити у свако доба дана и ноћи. Било је утовара који су трајали до пред саму зору, па су људи попут Драгише право из складишта ишли у своје фирме, а гдје их је опет чекао напоран посао. Нажалост, код Срба се више цијене рефератџије и галамџије од скромних раденика без којих нема никаквих резултата па се људи попут Драгише у свечаним приликама ријетко помињу. 

Драгиша Сејменовић

Драгиша је стизао свуда гдје је требало, у складиште, на утоваре, припремао приредбе, дежурао  у канцеларији, давао новчане прилоге, помагао двоје ратне сирочади и ишао на демонстрације и протестна окупљања.

Миливоје Вранешевић је рођен и одрастао у многочланој породици (11 браће и сестара). У дјетињству је, (Србин из Славоније) још у Другом свјетском рату упознао на својој кожи сву биједу избјегличког живота. То није заборавио. 

Миливоје Вранешевић

Од првих до последњег дана Миливоје је припадао најужем језгру Српског хуманитарног фонда. Као пензионер осјетљивог здравља тежиште његовог рада била је канцеларија, дежурства, обилажење институција око папира и сл. Увијек тих, одмјерен и озбиљан, па и постарији од највећег броја фондаша самом својом појавом је уносио спокојство и у конфузним приликама. На свакој скупштини Фонда биран је на неку дужност. Пратио је хуманитарне транспорте, по Р. Српској, обилазио избјегличке кампове, болнице, представљао Фонд на разним саборима и конференцијама у Београду и другим мјестима, бивао домаћин славама Фонда, ишао на демонстрације и протесте...свуда стизао. Учествовао је новчаним прилозима у бројним подухватима, а старао се о троје ратне сирочади. Супруга Перса, подржавајући Миливојеве активности била му је поуздан ослонац у друштвеном ангажовању.

Саво Ратић се у Франкфурту професионално бавио грађевинским предузетништвом са промјенљивим успјехом, али је важио као поуздани хуманитарац, спреман да помогне другоме. У једном периоду је сносио све режијске трошкове Фонда од кирије до поштанских услуга.

Саво Ратић

 По добру је упамћена и његова почивша супруга Јованка  која је живјела међу нама 7 година са пресађеним срцем, а чинила је онолико колико је то једна особа озбиљно нарушена здравља могла чинити. 

Драгица и Васо Вулетић, печалбарска херцеговачка породица господских манира показали су посебну бригу за ратну сирочад. Било је много и разних других акција и у оквиру Фонда и у сопственој режији које су несебично подржавали. Васо је налазио времена да се ангажује и у раду управе Фонда у коју је и биран у више састава.

Васо Вулетић

Драгица Вулетић

Апатинци из Лике, супружници Ђука и Никола Рајић су били свестрано ангажовани на хуманитарним пословима, Ђука у женским удружењима а Никола у Фонду. Педантан и тачан до најмањег детаља водио је благајну на опште задовољство чланства. Повратак у своју земљу након пензионисања оставио је празнину у обје прганизације, у којима је овај и по породичној хармонији изузетан пар био активан.

Никола Рајић

Породица Скрепничук, Љубица и Димитрије и кћерка Сандра, нашли су одмах на почетку ратних страдања своје мјесто међу хуманитарцима и ту остали све до гашења Фонда. Љубица није избјегавала ни најделикатније обавезе у Управном одбору укључујући и вођење благајне. Димитрија памтимо не само по редовним прилозима и радишности у складиштима и на утоварима него и по мајсторским рукама које су се старале да зидови канцеларије Фонда оставе на посјетиоца пријатан утисак.

 Димитрије Скрепничук

Љубица Скрепничук

Сандра Скрепничук

Мирјана Врућкић је била свестрано активна и ангажована у разним сферама друштвеног живота, али овдје ћемо се дотаћи само једног аспекта њене сложене личности. 

Мирјана Врућкић

Образована, елоквентна и храбра иступала је у њемачкој јавности, свуда тамо гдје је било прилике. Није бранила Србе него истину. Данас је тешко и претпоставити шта је нашем човјеку, у времену свеопште сатанизације значило када, у панел-дискусијама и препуним дворанама иступе храбри и паметни Срби а на њих се, попут јата скакаваца у афричким оазама обруше острашћени србофоби. А Мирјана је у таквим деликатним приликама иступала напросто супериорно.  

Габи и Драган Петковић су учествовали и у раду Фонда а и у сопственој режији су реализовали више запажених акција помоћи Драгановом завичају, Српцу и Кобашу. Као угледни привредник и грађанин варошице Бесенхајм покрај Ашафенбурга Драган је у својој кући организовао сабирни пункт у који су хуманитарна добра допремили његови сусједи, пословни партнери и познаници. Одавде су Петковићи сопственим возилом и о личном трошку отпремали помоћ у Р. Српску. У свему су их подржавала њихова дјеца, посебно као пчелица вриједна кћерка Сибила.

Милан Видичевић спада у пионире друштвеног организовања нашег свијета  на франкфуртском подручју. У Фонд је донио дугогодишње искуство у раду са људима. Давно је примијећено да многи крећу према неком циљу али стижу само најупорнији. Милан је имао драгоцјене везе у утицајним фармацеутским кућама па је Фонд, са малим сретствима долазио до значајних добара. Иако нарушена здравља често је пратио хуманитарне пошиљке до самих дестинација и доживљавао незапамћена малтретирања. Био је на разним дужностима у управама Фонда. 

Милан Видичевић

† Славољуб - Бато Новаковић дошао је у Франкфурт као амбициозан послован човјек, инжењер, али су га санкције наметнуте нашој земљи саплеле. Поред општег доприноса у хуманитарном раду његово искуство у безбиједносним питањима било је драгоцјено.

† Славољуб - Бато Новаковић

Душан Ромић и његова супруга Анка припадају вриједним и тихим особама које су годинама предано и неуморно сабирали нашу омладину по Франкфурту, усмјеравали их ка фолклору и чувању нашег културног наслеђа. Тако су их одвајали од негативних утицаја улице и усмјеравали на прави пут. Све приредбе Фонда уљепшавао је својим наступом и ансамбл „Кола“ а родитељи дјеце су на разне друге начине подупирали Фонд. Посебно се памти величанствена слика дочека предсједника Р. Српске Шаровића приликом његове посјете Франкфурту коју су му уприличили наши млади фолклораши. 

Душан Ромић

Лијеп број ове дјеце су посвршавали високе и озбиљне школе, постали угледни у својим струкама као и друштву у цјелини. Душан је био веома активни и поуздани члан Фонда а прихваћао се и разних задужења у управи. Један дан седмично проводио је на дежурству у канцеларији.

Милош Јегарац из Чуруга, продужена рука Фонда у Лангену. Довољно је било у критичној прилици за утоваре доставити информацију само њему а он би мобилисао своје другаре и са њима долазио у складиште па се први прихватао посла....

Милош Јегарац

†Љубица Косанић: Супруга познатог психијатра †др Станимира рођена је у Б. Петровцу. Као предсједница Кола српских сестара „Света Евгенија“  при Епархији и Хуманитарног одбора Српске општине у Хановеру дала је немјерљив допринос буђењу и афирмацији доброчинства код нашега свијета у Доњој Саксонији. Стотине уцвијељене дјеце су осјетиле њену мајчинску бригу. Осјетљиво здравље није је спречавало да често прати транспорте хуманитарне помоћи све до крајње дестинације. 

†Љубица Косанић

Својски се трудила и на информативном пољу како би се пробила медијска блокада и ублажила сатанизација. Наступала је и на њемачкој ТВ, а узимала је ријеч и на митинзима које су организовали Срби у Њемачкој. Сарађивала је и подупирала подухвате Српског хуманитарног фонда, посебно у збрињавању ратних инвалида.

Саво Ђекић је упамћен као вриједни добрица који је сваки свој слободан дан у седмици проводио у складишту на сортирању и препакивању роба. Међу првима је добио Златну захвалницу Фонда. Након пензионисања вратио се у Дервенту, свој завичај.

Саво Ђекић

Преводилац Теодор Жикић је поред учешћа у осталим хуманитарним подухватима бесплатно превео избјеглицама хиљаде докумената...

Теодор Жикић

Михаило Ковачевић је један од осниача Фонда. Рано је оболио и изгубио се из нашег видокруга....

Михаило Ковачевић

Најмлађи члан Фонда је била Исидора, унучица Драге Тадића....

Прије одласка преко океана Веселин Вулиновић је оставио трага као веома активан хуманитарац и значајан донатор.

Веселин Вулиновић

Младен Тешановић је веома често стизао из Висбадена са својим земљаком и другаром Драганом Благојевићом у Франкфурт да помогну у сваком послу а забиљежени су и као значајни новчани приложници...

 Младен Тешановић

Раде Радујковић је у неколико наврата биран у Управни одбор а у једном мандату је водио благајну. Његовим везама и препорукама неколико ратне сирочади је добило помоћ.  

Раде Радујковић

Зоран Ромић је био истакнути омладинац-фолклораш „Кола“ који су редовно наступали на разним хуманитарним приредбама. Након интеграције „Фонда“ и „Кола“ биран је за потпредсједника новог друштва.

Зоран Ромић

Милан Которач се професионално бавио информационим технологијама па је поред поред заједничког хуманитарног рада општег карактера уносио интересантне елементе и у активност Фонда...

Милан Которач 

Зорка Барбарић 

† Димитрије Кoњаковић je први отишао из наше хуманитарне породице. Није стигао урадити много, смрт је била бржа. Али памтимо његову добру вољу да помогне западним Крајишницима иако је сам био из Неготинске Крајине.

†  Живорад – Жика Атанацковић, академски сликар нашао се Фонду од помоћи начинивши први логотип. Као умјетник надгледао је и давао савјете око декорације сала и протокола приликом приредби. Прерана смрт значила је за нас велики губитак.

Рад Ж. Атанацковића

† Драгутин Мачак и његова супруга Марга били су примјер како и људи скромних материјалних могућности и нарушена здравља могу бити итекако корисни за заједничку ствар. Ишли су упорно, од апотеке до апотеке, ординације до ординације и свуда мољакали за покоју кутију лијекова. То што би прикупили радним данима доносили су викендом у лагер, а онда ту и остајали да помогну око сортирања осталих лијекова. 

† Драгутин Мачак

Догодило се да болест одведе обоје супружника истовремено у различите болнице. Како овдје нису имали својте,  болнице су обавијестиле биро Фонда да су на самрти и да неко под хитно дође на договор. Др Рундо је одмах отишао да им се у тим тешким часовима нађе при руци. Драгутин се упокојио а Марга је, након опоравка наставила сама тамо гдје је супруга зауставила смрт. Фонд се старао око испраћаја посмртних остатака свога пожртвованог члана, транспорта и сахране у Суботици. Марга, једна Буњевка ријетко виђене енергије и привржености Србији је остала са нама до последњег дана постојања Фонда. Када се пар година након гашења Фонда и она упокојила Мики Бауер је организовала акцију да се и она достојанствено испрати са овог свијета.

† Димитрије Богдановић, прогнаник са Космета још од Другог свјетског рата, окупио je у Манхајму око себе групу хуманитараца и регистровао удружење „Kinderbrücke“. Главна брига организације била су ратна сирочад. Након Димитријеве смрти активност је наставила супруга Јелена.

† Јан Нађ, Нијемац мађарског поријекла, помагао је са по 200 ДМ мјесечно земљу свога рођења, коју, за разлику од многих етничких Срба није заборавио. Живио је у Лангену и био активан у Југословенском клубу „Јединство“. Међу првима је прискакао у помоћ код радова у складишту.

Анђа Брајер, ташта нашег члана познатог умјетника Бате Илића је упамћена као ангажована хуманитарка и ревносна српска патриоткиња ...

Анђа Брајер

Бата Илић

Љупко Поповић  је остао посебно упамћен као произвођач ведрине, неко ко је био напросто „задужен“ да својим досјеткама поправи расположења приликом сваког посла у складишту гдје је редовно долазио..

 Љупко Поповић

† Др Ксенија Милошевић је у својој ординацији имала собу гдје је сакупљала лијекове и санитетски материјал за хуманитарну помоћ. Нарочито је памтимо као честу учесницу разних трибина на којима је хајкачима на Србе храбро и вехементно опонирала. Једном се чак у препуној сали „покошкала“ са неком љигавом опајдаром која се представљала као жртва „масовног силовања четника у Босни“.  

† Др Ксенија Милошевић 

† Драго Војводић је прерано отишао из наше хуманитарне заједнице. Припадао је кругу око Милета Стефановића. Увијек спреман да притекне у помоћ код разних утовара и истовара у складиштима. 

† Драго Војводић

† Јово Крсмановић, Романијац у Београду, био је човјек за специјалне послове. У неколико наврата по Јовином посредовању користили смо шлепере његовог сина Драгана, власника фирме „Посејдон“ уз веома повољне кондиције. Када би нешто зашкрипало у Београду Јово је одлазио да ствар расчисти. Поуздан и истрајан у свим пословима дао је немјерљив допринос око транспорта протеза из Темишвара у Београд.  

Томислав-Драган Томашевић je и за мнoгострадалне Србе једна посебно трагична судбина. Трајно везан за постељу и инвалидска колица (прегазио га је несавјесни возач) веза са свијетом била му је једино његов радио пријемник од кога се никада није одвајао. Слушајући емисије Радио-Београда чуо је за Српски хуманитарни фонд. Јавио се др Рунду телефоном и настало је једно право пријатељство. Дешавало се да Доктор о своме трошку пошаље по Драгана возило, на југ Баварске гдје је живио у неком стационару. Присуство на скупштини Фонда био је за Драгана најрадоснији догађај у години. Доктор Рундо га је прихватао у свом стану и старао се о њему јер је био потпуно упућен на туђу помоћ. Пред смрт телефонирали су сатима и др га је тјешио колико је то било могуће.

Драган је био пуки сиромашак. Али, сматрао је да има убогијих од њега па је сву своју сиротињу подијелио страдалницима у Крајинама. Његови прилог прелази 10.000 ДМ,-! Изјашњавао се као Србин-католик!

Томислав-Драган Томашевић није оставио потомства ни у Србији ни у Њемачкој. Почива на локалном гробљу у Валдкраинбургу гдје је сахрањен као бескућник о трошку баварског социјалног уреда. Када прође законски минимум и скромна дрвена крстача на његовом гробу биће уклоњена. Нека ова биљешка остане као сјећање на једног доброг човјека у времену зла.

†Владимир Крстановић: Рат, "најдубљи социјални конфликт кога цивилизација познаје" стигао је у свој својој суровости и у мултинационални Мостар гдје је, са супругом Ленком и двоје мале дјеце, живио и Владо Крстановић. А у ратним приликама у свим срединама највише страдају најмалобројније етничке заједнице. У Мостару су то били Срби. Спасавајући главе, Крстановићи су оставили све што су имали. Обрели су се у Манхајму гдје је живио Владин брат Милан. Скућили су се, како наш народ каже - на ледини.

†Владимир Крстановић

Гдје год да се упути човјек, он собом носи и свој карактер по коме се препознаје међу људима.    У првој прилици Владо се нашао, заједно са братом у нашем франкфуртском храму. Ту се распитивао о организованој помоћи пострадалом становништву. Тако се обрео у нашој хуманитарној фондацији. Одмах је освојио људе својим знањем и ентузијазмом. Невиђена енергија! Када би се, након неког рада у складишту, касно у ноћ сви хуманитарци разишли својим кућама на починак, Владо је остајао сам у бироу и одрађивао компликоване логистичке послове. Сутрадан га је дежурни затицао са главом на столу и брдом обрађених папира са којима је провео ноћ! На десетој скупштини Фонда изнио је, из своје евиденције податак о 520  „састанака сриједом“ -радних договора Управног одбора којима је он за 10 година присуствовао! Није нам познато да је нека друга заједница и озбиљнијих народа од нас Срба, имала пожртвованијег посленика! Тешко је наћи праве ријечи које би описале оваквог добротвора јер су данас многе ријечи истрошене и компромитоване од разних малих и великих хвалисаваца. Каква скромност, радишност и љубав према ближњем једног истинског интелектуалца! Дипломирани инжењер геодезије није потцјењивао ни један посао у Фонду, али је презирао разметљивост, лакомисленост, немар, произвољност, опуштеност и јавашлук. За њега нису постојале никакве „конфузије и дифузије“. Свака мржња му је била страна, увијек је лијепо говорио и о својим пријатељимаиз других народа. Имао је онај ријетки дар да у трену препозна и разлучи битно од споредног, шта је важно, шта добро а шта нужно. Када год се тражила јасна ријеч, Владо се није служио неким езоповским алегоријама и алузијама него ствари називао правим именом. Прихватао је сваки изазов и „послушање", а такве људе и оне најсложеније дужности просто саме проналазе! Наметале су их актуелне потребе. Успут је водио и завичајну групу Херцеговаца. Како је то радио, може послужити као образац тачности и педантности.
              Као гром из ведра неба вијест о његовој неизљечивој болести погодила је све нас који смо га познавали и вољели. Свјестан њеног коначног исхода, Владо је као истински хришћанин носио своју муку са беспримјерним достојанством и смиреношћу. Пред смрт је, опростивши се од нас занавијек, отишао у земљу, да поштеди незапослену супругу и двоје дјеце-студената још тежих непријатности.                                       

Владин кратак али у сваком погледу примјеран живот оставио је на свима који су га познавали дубоког трага. На нама је да га по добру помињемо како би, они који долазе после нас имали праве орјентире.                                              

Др Драгослав Мишић: Снобовштина и помодарство нису дотакли само мали број српских љекара. Др Мишић спада у оне најхуманије међу хуманима. Неупућени посматрач не би никада приликом неког утовара препознао у оном марљивом раднику угледног очног љекара. Гдје год је овај добротвор боравио, иза њега су остајала само добра дјела.  Помагао је неколико ратне сирочади, а двоје студената је школовао до дипломе медицинског факултета. Обилазио је своје штићенике и пратио њихов живот. Као хришћанин клонио се публицитета и просто би замјерио када би му се поклањала медијска пажња. Али, држимо да о оваквим људима треба писати како би они а не раскалашени хедонисти постали примјери за углед нашим јуниорима. Нажалост, и њега је савладала тешка болест, сахрањен је 2010. године у Хановеру. Пред смрт је повјерио своме колеги и пријатељу др Рунду да му је жеља да се његови земни остаци пренесу у Српско гробље, у костурницу наших логораша у Оснабрику.

Др Драгослав Мишић

Трговци Вера и Миленко Сеферин  су имали продавницу на самој франкфуртској главној жељезничкој станици око које се, током балканских обрачуна сваки дан врзмала велика група азиланата са Космета и Санџака. Помагали су ратну сирочад, давали значајне прилоге и током других подухвата. Редовно су обезбјеђивали награде за томболе приликом честих приредби.

И †Славко Нађ је спадао у људе који мало зборе али много творе. Фонду је чинио драгоцјене услуге, нарочито око набавке веома скупог хируршког материјала за којим је постојала трајна потражња. Користили смо његове добре везе и то набављали под најповољнијим условима. Неустрашив и пожртвован, своје годишње одморе проводио је по Крајинама код својих пријатеља. Погинуо је у Франкфурту под мистериозним околностима.

†Славко Нађ

Нашој хуманитарној заједници је припадао и Славков брат Мирослав.

Мирослав Нађ

Данка и Новак Јанковић су били гастрономи од угледа у Франкфурту. Годинама су држаоли ресторан „Riedhof“ гдје су се често одржавале разне „фијесте балканике“. И фондашима је овдје било једно од стјецишта да се у опуштеној атмосфери презалогаји и пребаци покоја. Велику салу Фонд је користио за своја окупљања, скупштине и славе. Новак је био значајан донатор и више пута сам финасирао пошиљке у Скелане, свој многострадални завичај.

Новак Јанковић 

Данка Јанковић

Гојко Мајсторовић је највећег трага оставио као свестрано ангажован и поуздан члан Управног одбора у разним сазивима.

Гојко Мајсторовић 

Миленко Топаловић је важио за добротвора који је помагао гдје год је стигао: новчаним прилозима, радом на утовару, приредбама и сл. Посебно је драгоцијен допринос дао његов син Никола као поуздан возач камиона свих категорија. Све до сеобе у Америку Никола је суботом и недељом крстарио разним возилима од града до града и сабирао робу.

Миленко Топаловић

Никола Топаловић

И Радмила Вукајловић спада у ону малу групу наших жена које по цијену великих одрицања истрајавају у друштвеном ангажовању. Прихватила се тешке улоге вођења нашег најстаријег клуба из Офенбаха у времену када му је пријетило гашење. Енергичним залагањем успјела је не само спријечити расуло него да поради на консолидацији па је ова заједница брзо постала примјер за углед и превазишла све дотадашње резултате. Радмила је била и ревносна чланица Фонда. Стално се залагала да сарадња између два друштва буду на највишем нивоу.

Радмила Вукајловић

Миленко Илић је несебичним и свестраним ангажовањем нарочито у фази конституисања Фонда много допринио утемељењу  организације...

Миленко Илић

Милан Јововић један ор ријетких Црногораца ангажованих у Српском хуманитарном фонду...

Милан Јововић

Перо Котур, поуздан и вриједан Крајишник пружао је од себе колико је могао све до трагичног удеса који га је везао за колица...

Перо Котур

Момир Ћајић  је један од ријетких из кругова наше дипломатијезапажен у раду хуманитарних организација...

Момир Ћајић

Слободан Пандуревић је посебно запажен око организовања помоћи Романијској регији.

Слободан Пандуревић

Ратко Петровић, је предњачио у организовању помоћи својим суграђанима у многострадалној Калесији а био је значајан чинилац у организовању црквеног живота у Дармштадској парохији... 

 Ратко Петровић

Антос Рубиос

Никифорос Спиридакис

Бане Бјелановић

Ратко Станикић

Славица Аменд

Нада Рат

Божидар Јанковић

Никола Ђекић

Милан Илић

Слободанка Лончар

Наставница Југословенске допунске школе Катица и њен отац Иса Станимиров били су учесници многих значајних подухвата...

Катица Станимиров

Радован Кесер

Татјана Кесер

Перо Марчетић

Рајко Ћајић

Горан Ћајић

Супружници Шуркић

Хуманитарац из Офенбаха

Славко Тадић

Спасојевић Недељко, гастроном, својим гратис-услугама је доприносио значајним уштедама...

Спасојевић Недељко

Станчуловић Огњена

Ставре Тасевски, хуманитарни аниматор мешу франкфуртским таксистима

Ставре Тасевски

Слободан Милетић

Мишо Филипин, таксиста из Франкфурта и активиста Фонда...

Мишо Филипин

Мирослава Чинчурак

Михаило Ненадић

Добрила Богдан

Александра Грубач

Нико Бојанић са супругом

Жика из „Беле руже“ и „Византије“...

† Славко Голц 

Драган Крсмановић

Небојша Давидовић

Јелена Деспотовић

Миланка Риљић

Олга Миловановић

Слободан Николић

Милан Чулић

Слободан Петковић

Костадин Јелић

Душан Петровић

Милан Крстановић

Прилози: