Приредбе

Приредбе

Довијајући се како да се дође до материјалних средстава, почели смо и са организовањем добротворних забава. Та окупљања су имала и други аспект. Некоме ко није доживио тадашњу медијску сатанизацију тешко је да са ове дистанце и замисли да су те забаве за наше људе биле и прилике за бар краткотрајно опуштање и предах. У оним условима су оне са собом носиле и велики ризик. Све карике у дугачком ланцу организације су зависиле и од оне најслабије: ако она попусти, предстоји финансијски дебакл, јер су се многи рачуни морали платити унапред, без обзира на исход представе. Почињало се од проналажења атрактивне сале у погодном термину. Обзиром на имиџ који су о Србима упорно одржавали њемачки медији, увијек је постојала бојазан да градски уред не промијени своју одлуку. Следеће су невоље долазиле око избора атрактивних  забављача. У тој бранши има свега и свачега, од особа које с правом припадају естрадном еснафу, до пијанаца и пјеваљки које држе све „на готовс“. Ко са овим свијетом није имао посла, не зна шта се све код Срба крије иза имена „естрадни умјетник“. Тешко је било придобити доброг забављача „у тренду“, који може привући публику и напунити салу, уз разуман хонорар. Презира су достојни „шоумени“ и њихови менаџери који су бесмислене представе о својој "величини" изражавали у астрономским хонорарима потпуно неприличним времену и простору. Таквима и дата ријеч - није значила ништа: ако им се у међувремену указала прилика за већом тезгом, безобзирно су је следили. Дато обећање, као  и то што су хуманитарце доводили у непријатности, није им значило ништа. Да би умјетник добио визу морале су се дати писмене гаранције о преузимању свих трошкова у току боравка, укључујући и оне непредвидиве, нпр. болест или повреду! Најчешће се до последњег часа није знало да ли је са визама све у реду!! А онда Одисеја: аутобусом до Будимпеште, па авионом за Њемачку, на неки овдашњи аеродром... Драгоцјену подршку Фонд је имао у Београду од агенције „Беокон“ и од Небојше Поповића. Да би се расходи држали под контролом требало је синхронизовати низ мјера и потеза. Прво, пронаћи сериозне партнере-саорганизаторе који би по могућности договорили забаве у још два мјеста, у два остала дана викенда. Било је случајева када је, долазило до подбачаја, па су сви расходи падали на Фонд. Изнад хуманитарних приредби је висио Дамоклов мач професионалних агенција које су и саме организовале своје забаве. Њихови власници нису имали других интереса - сем профита. Свуда је постојало више атрактивних адреса за забаву и доколицу: дискотеке, ресторани, други клубови... Како је међу нашим клубовима комуникација оскудна, често се дешавало да се термини подударе, па у граду буду и по двије-три забаве у исто вече.

Упркос свих перипетија франкфуртске хуманитарне приредбе су, изузев једне прилике,  оправдале своје намјене и биле значајна ставка у приходима Фонда.¹ Највише труда око организације приредби испољила је посебна радна група, а главни терет су носиле Слободанка Елез-Јаћимовић и Мики Бауер.

Добро организована томбола била је значајна ставка у приходу,  а због законских правила морали смо бити јако опрезни! На овом послу су били незамјенљиви супружници Грубач, Јелена и Ђуро. Требало је обезбиједити и преко хиљаду добитака, а неколико њих, оних главних, морали су бити посебно атрактивни! Овим поводом је требало обићи читав град, првенствено све наше фирме. Богати Срби данас нису баш онако дарежљиви каквим их медији радо представљају! Савремени богаташи између баханлија по егзотичним острвима и доброчинства - радије бирају оно прво. За неке фирме и агенције, посебно  трговачко-превозничке бранше, сваки масовнији скуп је био прилика за маркетинг и личну промоцију, па у том контексту треба гледати и на њихову дарежљивост.

Посебан проблем је представљало физичко обезбјеђење објекта и одржавање унутрашњег реда. Сваки ексцес је могао имати далекосежне последице. У крајњој консеквенцији у питање довести и статус Фонда. Отуда се овом питању поклањала највећа могућа пажња. Понекад су агажоване и професионалне агенције. Од велике користи су биле личне везе које је са разним безбиједносним структурама током свога радног вијека успоставила и његовала Доста Бауер. Њени пријатељи, шефови сигурносних агенција у Франкфурту су, уз симболичну накнаду, стављали на располагање своје професионалце и техничку опрему, тако да се улазак сваког посјетиоца електронски контролисао. Прије почетка приредбе, по правилу, полиција је темељно прегледала салу и пратеће објекте као што су мокри чвор, гардеробу, и детекторима и псима и одмах их предавала интерном обезбјеђењу. Превентива је подразумијевала и контролу прилаза објекту, као и паркиралиште. Од нарочите практичне користи су била  искуства нашега професионалног безбједњака, почившег Бате Новаковића. Захваљујући свему поменутом никада није забиљежен озбиљан инцидент. А, било је покушаја да се изазове паника, нарочито анонимним позивима о наводно подметнутим бомбама. Сигурно ће бити читалаца који ће ово примити са резервом, али је чиста истина да је франкфуртска полиција у неколико наврата „фондашима“ изразила признање на умјешности одржавања приредби, чак и онда када су на њима гостовали истакнути политички прваци, што је додатно повећавало безбиједносни ризик.² Са окупљањима других етничких заједница имали су другачија искуства. Али, то није предмет наших опсервација.

Да би трошкови приредби били што мањи умјетници су често смјештавани у приватне станове, а неколико хотелијера (Недељко Спасојевић, Бато Раичевић, Миодраг Видић) су повољним цијенама или чак бесплатно давали свој допринос смањењу трошкова. Треба рећи да је Црвени крст Србије имао једну листу умјетника са којима је направљен нека врста  споразума о сарадњи.  А тачно је и ово,  као и у свим другим професијама, ни сви естрадни умјетници нису халапљиве але, има и међу њима филантропије и пристојног свијета. Посебно је упамћен гест Зорице Брунцлик који је свој хонорар поклонила ратној сирочади. Да поменемо и лијеп гест Екстра Нене која се једина захвалила др Рунду на гарантном писмо које је било услов за улазну визу. Наши гости су били, поред оркестра Радио Београда и водитеља Свете Вуковића, бивали интерпретатори Душко Костић, Милан Бабић, Изворинка Милошевић, Милена Плавшић, Боро Дрљача, Бора Ђорђевић, Ненад Андрић, Анђелка Страњанчевић, Гордана Стојичевић, Андрија Ојданић, Миодраг Јевремовић, Раде Лацковић, Срећко Максимовић, Зорица Марковић, Мира Косовка, Никола Каровић, Предраг Гојковић, Јасмина Ћировић, Индира Радић, Бобан Стефановић, Ђорђе Масаловић, Жељко Мирић, Зорица Минић, Бора Спузић, Добривоје Топаловић, Маја Маријана, Игор Лугањић, Недељко и Душица Билкић, Маринко Роквић, Милоје Бубоња, Радмила Мисић, Екстра Нена, Андријана Дабетић, Јован Радовановић, Јасна Ђокић, Биљана и Александар Јевтић,  Неда Украден, Карамела, Гоца Божиновска, Снежана Ђуришић, Снежана Бабић, Зорица Бруцлик...

Са захвалношћу помињемо и овдашње фолклорне ансамбле: „Коло“, „Оро“ и „Југославија“. И они су давали свој допринос општем амбијенту на забавама, а њихови родитељи су масовним присуством и куповином улазница показивали своју солидарност и величину. Никако не треба изоставити ни наступе наших грчких пријатеља, посебно фолклорне групе „Кносос“, и Зорбас“.

У цјелини, приредбе Српског хуманитарног фонда су биле културне манифестације на које су грађани радо долазили и које су памтили. Овдје је просташтво било сведено на најмању мјеру па је родитељ могао доћи са дјететом, без страха да ће се једно другог постидјети од провале вулгарности, што је на другим мјестима пратећа појава.

……………………………..

¹ План одржавања представа је прављен у јануару. У једној прилици се десио еклатантан промашај, који је нажалост прекасно откривен када је организација одмакла па је приредба морала бити одржана на Велику суботу!

²   Најчешће су на овим приредбама гостовале политички прваци из  Р. Српске