СРБИ НА МАЈНИ: “Сусрети средом“

“Сусрети средом“

Људи се друже и крећу у круговима који им одговарају, по склоностима, афинитетима, интересовањима и осјећањима.
Осамдесетих година у дијелу наше франкфуртске колоније, спонтано је настала навика изласка сриједом увече у локале на обали Мајне. Идеја иначе нема везе са психијатријом и Фројдовим „састанцима сриједом“него зато што је тај дан за већину љекара у Њемачкој нерадни, а термин је одговарао и другима јер им није кварио планове за викенд. Локација надомак саобраћајне петље, пространо паркиралиште, пријатан амбијент и интересантно друштво привлачили су посјетиоце и са поприличне удаљености. Није ту постојао неки „спиритус мовенс“, али је власник локала, изданак старе радикалске куће, Милан Мариновић, био интересантна појава. Бард, наставник математике, по вокацији прави аналитичар друштвено историјских кретања, није само дугом његованом брадом, стасом и ликом подсјећао на Николу Пашића. Из данашње перспективе гледано, може се рећи да је овдје настао нуклеус организовањана франкфуртских Срба ван контроле конзуларних власти. Посјетиоци нису били истомишљеници. Напротив, право „колоритно друштванце“: од републиканаца и недогматских љевичара до конзервативаца, монархиста-ројалиста, политичких емиграната; од академских до мајсторских звања и занимања. У толерантној атмосфери гдје је свако поштовао и туђе а не само своје мишљење, његовао се дискурс високог нивоа, супротно уобичајеним српским надмудрaвањима и надговарањима. Некада би, сви слушали једнога, а понекад свако за себе, листао новине и часописе које су стизали углавном са оне стране велике „баре“.¹ Како се ово вријеме поклапало и са опрезним почетцима детитоизације Југославије са пажњом су се пратила дешавања у београдским опозиционим круговима: саопштења „Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања“² реакције на појаве и догађаје попут Ђуретићеве студије „Савезници и југословенска ратна драма“, „Меморандума“³, суђења ради тзв. „Вербалног деликта“⁴, атаци на САНУ, Цркву, Удружење књижевника, разне „Петиције“, саопштења „Amnesty International“, дешавања на Космету и тд. Неки су одржавали пријатељске везе са дисидентском интелигенцијом у земљи а неки са нашом политичком емиграцијом. Југославија се налазила у хроничној и дубокој кризи, а власти су стварале привид да се нешто реформише и престројава, док се криза само продубљавала и агонија одгађала.⁵ У овоме франкфуртском „кружоку“ заметнуте су идеје о доцније чувеним трибинама као и о друштвеном организовању Срба на демократским премисама.⁶

Интересантно је да Зоран Ђинђић који се доцније нашао у политичком епицентру, за вријеме свога боравка у Франкфурту, иако се дружио са појединцима из овог круга, није показивао интерес за друштвено организовање и окупљање нашег свијета, ни духовно ни секуларно.Радио је у агенцији „Југотурс“.⁷ Каткада су и понеки службеници ове куће навраћали поменутим „сесијама“ што сви учесници нису гледали баш благонаклоно сматрајући да су у тим представништвима људи са доушничким перформансама. Сасвим је извјесно да је таквих и било, али је и међу њима било независних духова који су знали да је Ђинђић, син високог официра ЈНА и да је запослен на интервенцију из Београда. За многе из овога круга је било изненађење када се Ђинђић метеорски винуо и добио готово месијанску улогу.⁸

..............................................

¹Др Божо Крстић је јавно добијао гомилу штампе и касета из САД, др Михаило Рундо је (под лажним именом) био претплатник „опасних“ издања српске политичке емиграције, Аца Ђорђевић је чак водио „потпорну службу“ часописа „Наша реч“, Слободан Плавшић, Владо Бундало и остали су доносили разне емигрантске публикације тако да се овдје могло доћи и до књига аутора проскрибованих у Југославији (Слободан Драшковић, Слободан Јовановић, еп. Николај, Звонимир Вучковић, Ване Ивановић, Богољуб Кочовић, Десимир Тошић, Ђоко Слијепчевић, Лаза Костић, Димитрије Љотић, Станислав Краков, Адам Прибићевић, Момчило Ђујић, Милован Ђилас, Веселин Ђуретић, Гојко Ђого, браћа Кнежевићи и други.

² „Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања“ основан је у новембру 1984. г. приликом суђења „Београдској шесторици“ и Војиславу Шешељу оптуженим за „контрареволуционарно угрожавање“ и „непријатељску пропаганду“, на иницијативу Добрице Ћосића, Тараса Керманауера и Рудија Супека. Показало се да, сем Супека и Керманауера нико од несрпске опозиције титоизму не маре за било какву Југославију тако да је то остао форум српских интелектуалаца различитих увјерења. Поред Ћосића у Одбору су били академици Димитрије Богдановић, Гојко Николиш (генерал), Љуба Тадић, Мића Поповић, Матија Бећковић, Михаило Марковић, Драгослав Михаиловић, Предраг Палавестра, Никола Милошевић, Драгослав Срејовић, Радован Самарџић, Младен Србиновић, универзитетски професори, писци, правници и филозофи Танасије Младеновић, Борислав Михајловић Михиз, Неца Јованов, Коста Чавошки, Војислав Коштуница, Андрија Гамс (заточеник из Оснабрика), Иван Јанковић, Загорка Голубовић...

³„Српски Вотергејт“, септембра 1986. г. Из кабинета потпредсједника САНУ украден је радни материјал групе академика за припрему једне анализе актуелних друштвених питања. Хајкачи су никада усвојени текст насловили као „Меморандум“, објавили, квалификовали као „манифест српског национализма“ и прогласили узроком за рат и распад Југославије....

⁴ Поред Шешељу упамћена су политичка суђења ради деликта мишљења и „идеолошких диверзија“ Михајлу Михајлову, Михаилу Ђурићу, Моми Капору, Лазару Стојановићу, Гојку Ђогу, Драгољубу Петровићу, Владимиру Мијановићу, Павлушку Имшировићу, Милану Николићу, Јелки Кљајић, Џеваду Галијашевићу, Хасану Делићу, Јасмину Хасанбашићу, Алији Изетбеговићу, Омеру Бехману, Хасану Ченгићу, Салиху Бехману, Исмету Касумагићу, Владимиру Шексу, Доброславу Параги, Влади Готовцу, Ристу Радовићу, Миодрагу Милићу, Владимиру Марковићу, Милисаву Живановићу, Миловану Бркићу, Растку Закићу, Богдану Антићу, Обрену Јовићу, Богдану Николићу, Миладину Недићу, Јанезу Јанши...Посебно је драстичан примјер злоупотребе психијатрије у политичке сврхе потпуковника ЈНА и партизанског борца Радомира Вељковића. Ради кривичне пријаве против Ј.Б.Тита овај некада најбољи питомац Војне академије проглашен је неурачунљивим, упућен на временски неограничен боравак у душевној болници затвореног типа гдје је провео преко 14 година....док је Милован Ђилас важио као најпознатији дисидент Источног блока.

⁵Наше будне власти су само током 1988/1989 регистровале 1.138 „напада на личност и дело Јосипа Броза“, поднијеле 18 кривичних и 975 прекршајних пријава!

⁶ Дугогодишња индоктринација је одиграла пресудну улогу у друштвеним деформацијама...Ко је мислио својом главом и одступао од размишљања и понашања заведене већине излагао се малициозним карактеризацијама, дисквалификацијама и репресалијама... Када је репресија у СФРЈ попустила у Франкфурту су гостовала позната имена: Антоније Исаковић, Радован Самарџић, Веселин Ђуретић, Гојко Ђого, Јован Рашковић, Милић од Мачве, Матија Бећковић, Василије Крестић, Вук Драшковић, Радован Караџић, Растислав Петровић, Рајко Петров Ного, Брана Црнчевић, Митрофан Хиландарац, Краљевићи Александар и Томислав, Десимир Тошић, Богољуб Кочовић, Зоран Ђинђић, Војислав Шешељ, Слободан Ракитић, Милан Комненић, Дејан Медаковић, Петар Опачић, Никола Кољевић, Алекса Буха...

⁷ Особа којој се може вјеровати из фирме у којој је радио З. Ђинђић је причала да је примљен на посао на препоруку „високог мјеста у Београду“ ...

⁸ Месијански значај тзв. „Франкфуртске школе“ и њених професора (Маркузе, Хабермас...) Нијемци дају у контексту приче о Зорану Ђинђићу док је нешто другачије када је ријеч о утицају овог филозофског правца у сопственом друштву. Аутор је Ђинђића познавао површно, а никада га није видио на иначе честим трибинама, укључујући и онај чувени скуп политичких партија када се у Франкфурту окупила српска политичко-медијска елита, а Демократску странку претстављао Д. Мићуновић...