Завичајне групе

Групе грађана, завичајне групе и појединци

Било је ријечи о Фонду као плуралној али хомогенoj заједници у којој се знао ред и поредак je било довољно простора за све људе и иницијативе под условом да су водиле бољитку а нису уносиле раздор и поларизацију. Спонтано и самоиницијативно настајале су групе и завичајне заједнице од којих су неке биле краткотрајне импровизације, углавном везане за одређену акцију док су други као нпр. Херцеговци дјеловали континуирано неколико година. Пракса је показала да се људи најлакше покрећу када је сопствени завичај у питању. Томе се и нема шта озбиљно приговорити. Управа Фонда је коректним, избалансираним односом спречавала у коријену сваки егоистички набој који би потхрањивао локалпатриотизам. Од ове бољке мало је ко оперисан, свако носи тога  у себи понешто.

Била је права вјештина подијелити хуманитарна добра опште намјене, нарочито скупе а дефицитарне лијекове тако да сви буду задовољни. Када је у питању намјенска донација, онда је ту све јасно, жеља донатора је закон и ту нема никаквог погађања. Али највише је било заједничких добара опште намјене. Она су се морала дијелити на кашичицу. Тако су се избјегли антагонизми унутар чланства који би га иначе паралисали. Управо се овдје показало колико је важно имати људе од поштења, интегритета и повјерења. Нема успјешне организације без двије компоненте: масовности и каквоће. Важна је бројност али је исто тако важна способност челника да препознају замке и опасности и да их заобилазе у ходу. Овај деликатан посао подјеле добара обављао се увијек у присуству више особа а критеријуми би се успоставили на састанку сриједом. Тако локалпатриотизам у Фонду није никада добио своју шансу а завичајне групе су остале у функцији допунске мобилизације људства. Једни поред других, раме уз раме радили су Херцеговци, Романијци, Личани, Мачвани, Ашкалије, Озренци, Црногорци, Теслићани, Славонци, Сарајлије.... у толерантној атмосфери уважавајући и подупирући једни друге.

И на овом мјесту овдје треба поменути да је већи број хуманитараца са Баније, Кордуна, Лике, Далмације, Папука, Источне Славоније инсистирало да се њихов рад помене само уопштено, без конкретних података, а они знају зашто...

Херцеговачка завичајна група са својих тридесетак активних прегалаца из разних клубова и друштава помагала је највише болнице у родном крају. Логистику је водио Владо Крстановић уз асистенцију Наде и Данила Дунђеровића, Гојка Маврака, Михаила Рунда, Бранка Бендарца, Миладина Шаренца, Велимира Церовца, Владимира Ивковића и многих других. Били су у сталној вези са Гојком Ђогом, предсједником Удружења Срба из БиХ у Београду. Херцеговци су иначе познати по својој солидарности. Херцеговце су пратили Романијци: Раде Ћајић, Милан и Никола Шулић, Петко Чворо, Маринко Орашанин, Славко и Сојка Клачар, Милош Кусмук, Славко и Мирослав Нађ, Слободан Пандуровић, Михаило и Милорад Елез, Драго Пурковић, Раденко Шупић, Слободанка Елез-Јаћимовић, Сретен Племић, Свето Вуковић....

Др  Љеља Слијепчевић, 

кћерка др Ђоке Слијепчевића помагала је своје Херцеговце и разне Геријатријске центре...

У Usingenu педесетак километара од Франкфурта боравила је повећа група Теслићана. Овдје су браћа Ћелићи, иначе пословни људи, окупили око себе повелик број својих земљака и радили су веома добро. Црногорцима је координатор био Бата Раичевић, уз подршку Мише Рунда. За неколико Сањана на челу са Илијом Вуксаном, Срђаном Вулином и Раденком Даљевићем се неби могло рећи да су дјеловали организовано и на дужи рок иако се реализовали неколико значајних акција. О активности Завичајна заједница Озренаца и Добојлија погледати текст који се односи на рад хуманитараца из мјеста Wilfrat-а у Вестфалији.

За завичајну групу Дервенћана (Фонд „Календеровци-Осиња“)  која је била активна у Баден-Виртенбергу у архиви Фонда нема података јер су те акције координисане у Штутгарту од тамошњих активиста.

Интересантну појаву представљала је једна група Сурдуличана из околине Фридберга а себе називају „Ашкалије“. Нису помјерали планине али су се трудили и оставили трага. Једном су између себе сакупили новац и набавили санитетско возило своме завичају. У другој прилици су отпремили читав шлепер разних потрепштина. Међу Ашкалијама су се великим залагањем истицали Шукрија Ахметовић и Сејфо Демировић.

Завичајна група Ашкалија из Сурдулице