СРБИ НА МАЈНИ: Трибина

Трибина

У слову о Српском културном форуму поменуто је да је деведесетих година у Франкфурту, по моделу швајцарских Срба окупљених у секцији Друштва за његовање традиција ослободилачких ратова Србије настала добро организована и солидно посјећена трибина на којој су гостовали наши најпознатији јавни дјелатници: Радован Самарџић, Матија Бећковић, Милић од Мачве, принц Томислав, Веселин Ђуретић, Петар Опачић, Данко Поповић, Растислав Петровић, Динко Давидов, Митрофан Хиландарац, Брана Црнчевић, Антоније Исаковић, Јован Рашковић, Радован Караџић, Митрополит Амфилохије, Гојко Ђого, Десимир Тошић, Љуба Тадић, Вук Драшковић, Милан Комненић, Никола Кољевић, Драган Драгојловић, Зоран Ђинђић, Војислав Шешељ, Слободан Ракитић и други. Предавања су се одвијала у салама градског „Фолксбилдунгсхајма“, Екуменског центра као и престижног универзитета „Јохан Волфганг Гете“. Били су то културни догађаји који су се дуго памтили.

Након излагања гостију развиијала се интересантна дискусија, почесто и контраверзна, у којој су узимали ријеч и људи не само различитих него дијаметрално супротних и супростављених идеолошких увјерења. Али, никада се није догодио неки инцидент!! Једни поред других су сједили аутентични свједоци и учесници историјских догађаја наше трагичне новије историје: 27. марта и 6. априла 1941. г. устанка, ратни заробљеници, партизани, четници, збораши, информбировци... Данас је напросто невјероватно да је у Франкфурту одржана трибина на којој је било ријечи и о концлогору Јасеновац са др Богољубом Кочевићем као предавачем. Једни поред других сједили су Срби и Хрвати, водећи контраверзну али цивилизовану расправу а присуствовао је и један преживјели српски логораш.¹

Овдје ћемо се дотаћи неколико предавања која су посебно упамћена.

...........................................

¹ Овај скуп је одржан у Јеврејском музеју а успјешно га је модерирао Аца Ђорђевић

Милић од Мачве, Мића Орловић...

Др Рундо и Дејан Медаковић…

Владика Лаврентије, Драган Драгојловић и др Дејан Ћоровић

Патријарх Павле

Драган Недељковић

М. Бећковић

Гојко Ђого

Милић од Мачве

Спектакуларан догађај одиграо се 24. марта 1990. године у просторијама франкфуртског универзитета Јохан Волфганг Гете. Поред изложбе својих слика умјетник је бројне посјетиоце и поштоваоце одушевио и предавањем о општим приликама у савременом српском друштву.

Слика објављена у најтиражнијем њемачком листу: Милић на Ремеру

Милић од Мачве у Франкфурту

Караџић

Иако је само у једној прилици боравио у Њемачкој Радован Караџић је имао значајан утицај на организовање овдашње дијаспоре. Одржавао је блиске везе са удружењима и многим појединцима, све до свога насилног уклањања. До сусрета је долазило у Женеви, Бриселу и другим мјестима, најчешће у варошици Пале, надомак Сарајева која је постала епицентар свјетске медијске пажње.¹ У Франкфурту се задржао на путу за Химелстир гдје је узео учешћа на једном савјетовању. Одсјео је код хотелијера Милана Руњајића. У престижном франкфуртском хотелу „Арабела“ уприличено је једно незаборавно дружење на коме су поред Караџића говорили принц Томислав Карађорђевић и Биљана Плавшић, тада потпредсједница БиХ у присуству већег броја угледних Срба са ширег подручја Њемачке. Радованова бесједа, обраћање дијаспори било је до тада нешта невиђено код наших политичара који су се мучили срицајући написане текстове. Био је то бисер говорништва на сјајно организованом, а можда и најљепшем српском скупу икада одржаном у овом дијелу дијаспоре. Његова ерудиција и наступ уопште, појава, широка култура, знање, рационалност, контролисане емоције, без пакости, мржње, ниподаштавања и дисквалификација онога ко мисли другачије....све је указивало на некога ко није у политици из лихварских побуда него лидер кога треба слиједити! У непосредним разговорима и сусретима са људима, странку коју је водио претстављао је као сретство за остваривање народних интереса а не циљ сам себи и својој профилацији. Посебно је истицао значај српско-српског помирења као елементарне претпоставке за било какав озбиљан искорак из хаоса насталог урушавањем комунистичке идеологије и реафирмацију исчезлих грађанских врлина и вриједности. За познаваоце наших прилика није никакво изненађење што је Брана Петровић у Радовану видио „синтезу српских вођа Карађорђа и Николе Пашића“.

Био је убијеђен да је најцјелисходније рјешење босанских неспоразума и неприлика мирно раздвајање тамошњих народа и организацију живота, једни поред других. А, генерацијама које долазе, неоптерећеним ирационалностима треба препустити евентуалне интеграције на рационалним основама.

Хуманитарци са Р. Караџићем

Престолонаследник Александар

Долазак престолонаследника Александра није упамћен као неки спектакуларан, чак ни као нарочито пријатан догађај. За разлику од Краљевића Томислава који је оставио утисак простосрдачног народног човјека, приликом краћег боравка Престолонаследника међу франкфуртским Србима у ваздуху је висила нека напетост, а највише јој је допринио сам Гост чудним гестовима. У једном тренутку шутнуо је „воки-токи“ који је испао из руку неспретном безбједњаку. Бољи познаваоци тврде да су односи унутар наше династичке породице налик онима између наших организација у дијаспори па и нашем народу у цјелини: сви против свих. А, могуће је да су и овдје којекакве Службе додавале своје мирођије....

Престолонаследник А. К, у Франкфурту

Рашковић...

Као интелектуалац одан Српској православној Цркви Јован Рашковић је у дијаспори уживао као ријетко ко из наше елите неподијељене симпатије. Познато је како је својевремено, у времену када то режим није гледао благонаклоно давао љекарске услуге богословима у Крки и његовао пријатељство са јерарсима, нарочито владиком далматинским Николајем, потоњим митрополитом дабро-босанским. Више пута је долазио у Њемачку гдје су га многе српске куће примале као свој свога. Посебно се памти његов чудесни наступ на првом представљању политичких партија гдје су му приређене незапамћене овације на отвореној сцени. Било је право задовољство гледати овог великог зналца и полиглоту док разговара са страним новинарима на разним језицима...

Аутор овог записа је, у разним приликама и ужим круговима присуствовао Јовановим разговорима са његовим далматинским земљацима. Свједочи и исповиједа: Јован Рашковић је отворено говорио да се у данашњој Европи не може водити рат, посебно онај ко нема моћне савезнике. Набујале антагонизме у земљи треба рјешавати преговорима, надмудривањима, тражећи свуда по свијету, на Истоку и Западу могуће наклонике и савезнике. Заговарао је отпор хрватском нацизму цивилним средствима и грађанском непослушношћу. Нажалост, развој догађаја је ишао другим путем. Након његове последње посјете у Франкфурт је стигао један тадашњи министар у Влади Крајине и у истим земљачким круговима „открио у повјерењу“ да је Јован Рашковић амерички шпијун!!! Шокирани Крајишници су му савјетовали да то нигдје не говори јер му нико неће повјеровати. Ускоро је уследила политичка маргинализација овог часног, великог и мудрог Србина а протежирани су и инсталирани људи малог калибра, недорасли изазовима времена. Био је то почетак краја агоније и суноврата Републике Српске Крајине. Јован Рашковић је био сувише велики да би се могао манипулисати и користити као нечије гудало. Бог му је био милостив: умро је природном смрћу не доживјевши пропаст својих Крајишника...

Јован Рашковић у Франкфурту

Шешељ...

Након изласка из зеничког затвора медији су објавили фотографију: Шешељ са свијећом у руци пред спомеником Дражи Михајловићу у Америци!

Свијет је био убијеђени да је емигрирао јер након таквога чина, у оно вријеме био је незамислив повратак у СФРЈ без драстичних репресалија.

Задржаћемо се на једном несвакидашњим догађају у Франкфурту. На Славу Црквене општине Св. ап. и ев. Луку у Франкфурту се окупљала маса вјерника. Литургију је служио владика Лаврентије, а у продужетку се прелазило на закуску, у велику салу -резање Славског колача, здравице високих гостију ...па се настављало са народним весељем. Тако је било и у овој прилици. Одједном у сали настаде таласање и чудан жамор - појавио се Војислав Шешељ! О његовом доласку нико ништа није знао. Шешељ је био експонирани дисидент кога су Срби из свијета па и Франкфурта подржавали, дивећи се његовом храбром држању и отпору аутократском режиму. Недуго послије ручка конзул (Словенац Иван Збашник) је устао, поздравио се са Епископом и отишао. Шешељ је сједио међу народом, а разни „емисари“ су се мотали око њега, дошаптавали, гестикулирали...све гласније се говоркало да би Шешељ требао да говори... Тако нешто није било могуће без сагласности Владике, неколико присутних му се обратило, што је глатко одбијено са образложењем да не приличи политичким дисидентима да говоре на црквеним свечаностима.... Владика то није толерисао ни Момчилу Ђујићу, а ни другима. Онда је ствар у руке узела апотекарица Драга Крстић, супруга др Боже код којих је Владика редовно одсиједао. Драга је синовица Јустина Поповића и њу Владика није могао одбити. Сад, поштовани читаоче, слиједи једна за Тебе данас непојмљива, драматична сцена: Шешељ прилази микрофону; у сали тајац, све се претворило у уво. А онда се проломи: „Ваше Преосвештенство, часни Оци, поштовани четнички мајоре Чудићу¹, браћо Срби и сестре Српкиње. Два највећа непријатеља српског народа су Анте Павелић и Јосип Броз“.

Какав шок! Тако нешто нити је ко од присутних икада доживио, нити могао и сањати да ће доживјети! Тито је био поштован као божанство. Постојао је посебан закон о заштити његовог имена и дјела. То је данас тешко и замислити. Но, вратимо се у салу гдје је настала општа пометња - једна трећина присутних у највећој журби устаје, облачи своје мантиле и шешире и напушта представу. Отприлике друга трећина се колеба; вољели би да даље слушају, али је превелики страх за пасош и одмазду власти. А, преостала трећина аплаудира и скандира: „Војо Војводо“. Писац ових редова је сједио покрај Владике. И сам затечен оваквим развојем догађаја одмјеравао је шта да ради. Посматрао је Владику очекујући његову реакцију. Све су ово били његови Срби које је са толико напора и стрпљења годинама проналазио, сакупљао и приводио Цркви. Какав дебакл! Устао је, узео микрофон и дрхтавим гласом замолио Шешеља да пријеђе у другу салу и настави свој говор, а ко жели да га слуша нека га прати, и он ће лично тако поступити, а да остали народ остане и обиљежи Славу, како доликује.

Тако је и било. Никада ни прије а ни касније мала сала Екуменског центра није била пунија: као сардине у конзерви!

..........................................................

¹ Владо Чудић је био бивши официр ЈВуО кога је тражила YU у замјену за терористу из "Фракције Црвене армије” Вишинског, ухапшеног у Београду...