Дијаспора или расијање

Дијаспора  или  расијање

Дијаспора је старозавјетни појам под којим се подразумијевају припадници етничке заједнице изван своје матичне земље. Различити су узроци миграција народа и људи. Код Срба нису биле условљене похлепом и освајањем туђих територија него спасавање голих живота. Само се понекад радило о економски мотивисаној друштвеној појави. Сеобе словенских племена трају непрекидно, од 6. вијека и најезде Монгола на њихову постојбину.¹ У новим просторима су прихватани као добродошла радна снага и војници. Носећи собом своје обичаје, предање, језик и реликвије населили су један неуралгични геостратешки простор које ће им, све до ових дана одредити судбину. Није то неко пусто острво у Океанији него „долина плача“ гдје се сукобљавају интереси империјалних сила. Оне су вијековима индуковале, подстицале и подгријавале овдашње међунационалне и међувјерске антагонизме. Тако акумулирана мржња је најбоља претпоставка за рат. Поратни мировни конгреси су заустављали крвопролића али нису доносили  трајно одрживо рјешење и расплетали те сложене „колоплете омраза, распри и сукоба“ и такво стање траје све до данас.

Црквени раскол (1054.  г.) имао је своје далекосежне последице на свим меридијанима, а посебно на Балкану гдје су се дотицале и прожимале три цивилизације, традиције и културе: западно-хришћанска, источно-хришћанска и орјентално-исламска. Последице њиховог утицаја је формирање етничких заједница и паралелних историја. Једни су се окренули Риму, други Москви а трећи - Меки. Вјерска (не)толеранција ће мијењати свој интензитет у зависности од политичких прилика. По правилу, оно што је Србима била борба за слободу и равноправност, другима је значило губитак привилегија.

Српска племена су у средњем вијеку створила двије државе. Преко њихове земље су водили важни путеви за Блиски исток и Азију.²  Током бројних историјских непогода, насртаја и сатирања, Срби су се спасавали миграцијама. Некада је живио отприлике подједнак број Срба и Енглеза. Данас је бесмислено свако поређење ова два народа. Уз то, Срби су постали и „мултицентричан“ народ. Живе измијешани са више или мање сличним или различитим етнитетима од којих су подложнији конвертитству и асимилацијама.³ 

Наша историја је практично један маратонски времеплов успона и падова, ратова и окупација, буна и устанака, блокада и изолација, тумарања и  друштвено-идеолошких експериментисања. Велике и мале сеобе, расула и расијања, смјењују се вијековима. Црњански је говорио о „сеобном народу“. Живот у туђини је тежак и компликован. Од Сократовог времена наовамо прогонство се сматра за нарочито драстичну казнену мјеру.

За вријеме османлијског ропства забиљежено је неколико сеоба на сјевер, од којих  су двије биле масовне. Спасавајући се од свирепих репресалија, патријарси Арсеније Чарнојевић (1690. г.) и Арсеније Јовановић-Шакабенда (1737. г.) су са паством од 200.000 душа, у којој се налазила читава народна елита,  избјегли у Панонску низију, све до Сентандреје у Мађарској. ⁴

Слом Карађорђевог устанка узроковао је нове сеобе. Велике миграције су пратиле оба свјетска рата и оне трају све до данас.⁵

Дуга је поворка најумнијих Срба који су, дуже или краће вријеме живјели и стварали у дијаспори: Свети Сава, Карађорђе, Милош, Доситеј, Вук, Тесла, Пупин, Милутин Миланковић, Еп. Николај, Слободан Јовановић, Милош Црњански, Надежда Петровић, Паја Јовановић…све до наших дана када је сваки десети Бечлија српског поријекла а после Београда највише наших грађана живи у Чикагу.

……………………..

¹⁾ Папа је, на вијест о појави „дођоша“ у Панонији послао извидницу. У сачуваном извјештају стоји  да су пристигла племена „несложна, са много кнезова који се не подносе“, а обзиром да су „лакоми на лијепе ријечи и поклоне није их тешко придобити и супроставити једне другима“.

²⁾   М. Лалић: „Ко направи кућу на друму вазда ће имати незваних гостију и синова издајица“.

³⁾  Антрополози (Фром, Сингер…) тврде да је „синдром малих разлика“ узрок велике мржње сличних племенских индивидуалитата, а да се од конвертита-превјерица регрутују највећи противници матичног народа...

⁴⁾ Срби су помагали аустријској војсци приликом њеног упада у Отоманско царство, а онда су уследиле турске репресалије и бјежанија...у хроници стоји дословно: „Дан и ноћ... са својим осиротелим народом, од места до места, као лађа на пучини... пешке с имовином на леђима...“

⁵⁾  Након последњих сеоба (распад СФРЈ) српска дијаспора се процјењује на 4 милиона душа расутих у 120 земаља широм света.