СРБИ НА МАЈНИ: Подружницe „Друштва за чување споменика и неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године“

Подружницe „Друштва за чување споменика и неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године“

У Београду је 1970. г. на иницијативу др Димитрија Павловића, пуковника српске војске из 1. Свјетског рата, формирано „Друштво за чување споменика и неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године“. Назив друштва дефинисао је и његов програм, а окупљало је још живе солунске ратнике, њихове потомке и поштоваоце. Како у Њемачкој постоји неколико почивалишта и споменика Србима преминулим у логорима, природно је што је било наших грађана који су показивали интерес за активност овог друштва и постајали његови чланови.¹ Захваљујући ентузијазму српских љекара у Швајцарској, прије свих Ђорђа Илића, Драгослава Стаменића, Драгана Стевановића и других прегалаца, у швајцарском граду Олтену, формирана је прва у дијаспори Подружница београдског душтва. Одавде је кренуо снажан импулс секуларном организовању Срба у Западној Европи, ван контроле југодипломатије. Подружница је издавала билтен „Тамо далеко“ који је зближавао поштоваоце старих ратника и друге слободоумне Србе, па су њихове везе постајале интензивне.² Заједнички подухвати, дружења, посјете споменицима у Француској, Србији и Грчкој, размјена искустава, подстакли су и Србе у Њемачкој да се посебно организују. Тако је марта 1988. године Подружница регистрована и у Штутгарту. Десетак чланова из Франкфурта задовољили су се статусом секције у оквиру штутгартске Подружнице. Из данашње перспективе ово изгледа тривијално, али je тада било равно подвигу. Отпори сваком српском окупљању долазили су из моћних режимских кругова, јер су они друштвено организаовање сматрали својим монополом. Требало је храбрости, упорности и одлучности да се ово постави на ноге. Стога људи попут Добривоја Симића, др Првослава Марковића, Ивана Иличина, Дане Ђурића, Драгана Благоје, др Борислава и Михаила Миоковића и других заслужују дужно признање за „пробијање леда“. Важно је нагласити да је штутгартска парохија СПЦ у лику проте Слободана Миљевића имала духовника дораслог изазовима времена као и у народу омиљену, прерано преминулу попадију и докторицу Зорицу. Подршка таквих ауторитета народним напорима је драгоцијена.

Исте 1988. г. на острвима Крфу и Виду обиљежавала се 70-годишњица од пробија Солунског фронта. Светковини је присуствовало више чланова обје Подружнице, а остаће им у трајном сјећању и по непријатним догађањима. Из Београда је стигла бројна и високорангирана државна делегација СФРЈ. Повели су и десетак старина - носилаца Албанске споменице, сви или на прагу или већ закорачили у десету деценије свога живота.³ Поред војно-државних почасти грчки протокол је предвиђао и вјерски помен. Након химни и полагања вијенаца државних делегација свештеници су упалили свијеће и кадионицу. Почео је парастос десетинама хиљада младих Срба који ту почивају, на дну мора у Плавој гробници! Војници и официри постројеног одреда грчке морнарице поскидали су капе, а сви југословенски војни и државни представници, без и једног изузетка напустили су плато! Као да их је мирис тамјана растјерао! Тумарали су по хладовини попут туриста на неком егзотичном мјесту! А, стари ратници су, придржавајући један другога изложени упеклом сунцу одстојали помен својим друговима. И грчки војници су остали на платоу до краја парастоса а онда, у реду и поретку напустили ово свето мјесто.

Сваки пристојан човјек, без обзира на идеолошка увјерења, требао би поштовати основни цивилизацијски ред, a да и не помињемо овако узвишени повод. Након помена, стари ратници су одвезени у хотел. Њихови пратиоци су се размилили по робним кућама. За њих је ово била добра прилика да без плаћања авио-услуга долете у - „шопинг“! Са „Солунцима“ је остало неколико Србе из дијаспоре. После упознавања Старине су отворили своје душе. Чуле су се горке исповијести људи који су отаџбини дали све, а да им је она маћехински узвраћала. Брига државе о „Солунцима“ није била ни близу оној која се поклањала учесницима НОБ, иако су ови други били знатно млађи и виталнији. Друштвени третман старих ратника наликовао је некој врсти нужног зла. У суштини, пажња им се поклањала само у ријетким свечаним приликама и то ради слике у свијету. Једина жена међу њима, Софија Јањушевић, болничарка-носилац „Албанске споменице“, након смрти своје дјеце живјела је, са својих 90 година, заборављена у центру Београда! Довијала се како да набави огрев за зиму и састави крај са крајем. Стари ратник, љекар др Тихомир Пантић, школски друг патријарха Германа, био је жива енциклопедија. Приповиједао је тихо и одмјерено о надчовјечанском напору једне народне војске. Сви су са поштовањем говорили о свом команданту, краљу Александру иако нису имали разумијевања за неке његове потезе и поступке.⁴ Старине су потихо истицали да су још добро прошли с обзиром ко је одлучивао о њиховој судбини! За младе Србе приче о пропагандној сатанизацији Беча, Будима, Загреба и Љубљане које су претходиле и пратиле инвазију Аустро-угарске војске у којој су управо најбруталније дивизије биле попуњене Хрватима и Словенцима дјеловале су нестварно.⁵

Нажалост, послије мучних доживљаја на Крфу, захладили су односи између матичног друштва у Београду и подружница у иностранству.⁶

………………………………….

¹Њемачке комуналне службе су уредно одржавале ова гробља а и старија српска емиграција их је обилазила.

² У сарадњи са Српском књижевном задругом настало је капитално дјело „Косово и Метохија у српској историји“ које су финансирала 142 пријатеља Подружнице из Швајцарске, 14 из Њемачке и 2 из САД односно Холандије. Књига је преведена на свјетске језике и подијељена странцима...

³ Аутор се затекао тих дана у Хиландару, одакле је, на молбу проигумана Никанора, однио на острвце Видо инсигније за помен код Плаве гробнице. Тако је био свједоком представе која је илустација свијести и савјести онога времена...

⁴ Да би начинио мјесто хрватским и словеначким официрима у војсци нове државе Краљ је отпуштао Србе а постављао њихове дотадашње ратне противнике. Какво је то било понижење за борца-ослободиоца када му је за претпостављеног постављен непријатељски официр! Од 197 комаданта нове војске 91 су били Срби, 73 Хрвати, 25 Словенци уз 8 осталих...Њемачка агресија 1941.г. је показала колико је то било погубно јер су ови официри, сем часних изузетака, масовно дезертирали, саботирали, нападали своју војску и постали - усташе! Чак је Тито је у једном извјештају Коминтерни поменуо и херојски отпор Срба и дезертерство осталих....

⁵Политички, црквени и медијски чиниоци Беча, Загреба и Љубљане су се надметали у демонизацији Срба. Агресорска војска у којој је најелитнија формација била 42. „вражија“ дивизија попуњена Хрватима испраћена је из Загреба са до тада невиђеном помпом. Њени војници су окитили Србију вјешалима, убијали, жарили, палили и пљачкали, своје коње смјештали у Студеницу, покривала их одеждама, давали зоб из владичанских митри а пикавце гасили у путирима...

⁶ Прије него што су хероји са Цера, Колубаре и Албанске Голготе (од Хрвата поспрдно прозвани „солунаши“) одгурнути на маргине друштвеног живота, доживјели су нечувена понижавања и малтретирања од објесних “ослободилаца“ 1945. г. По повратку из њемачког ропства стари војвода Петар Бојовић, претучен је и избачен из своје куће у Београду коју су револуционари отели...Чувена хероина Милунка Савић, рањавана 9 пута, носилац највиших одликовања, (одбила понуду за француско држављанство и пензију), логораш у 2. Св. рату, издржавала се - као чистачица!! И легендарни бранитељ Београда мајор Драгутин Гавриловић чија ће се заповијест из 1914. г. помињати „во вјеки вјеков“ је, по повратку из ропства 1945. г . изложен срамној порузи и сахрањен као биједник....итд.

Косовски јубилеј

Године 1989. навршавала се шестогодишњица Косовске битке. Догађај је толико значајан за српску историју да су све институције настајале да га достојно обиљеже. И чланови Подружница су се договорили да ураде нешта примјерено својим могућностима. Активисти франкфуртске секције су објавили плаћени текст у једном од најугледнијих њемачких дневних листова – „Франкфуртер Рундшау“ – о значају тог историјског догађаја. За пригодан садржај умољен је је академик Матија Бећковић, а на преводу су се ангажовали Марија и Миодраг Вукић консултујући и остале врсне зналаце њемачког језика. Оглас је освануо на најистакнутијем могућем мјесту овог реномираног листа.

Слично су поступили и Срби у Швајцарској и Штутгарту, као и неким другим мјестима. Већ сутрадан су се огласили Србофоби својим малициозним коментарима. Дали су и Косовској битци и њеној шестогодишњици потпуно другачији смисао.

Неколико чланова франкфуртске секције су, поред присуства свечаној литургији у Грачаници и митингу на Газиместану дали и посебан допринос обиљежавању великог јубилеја „Шест векова од Косовске битке“. Милан Јовановић је сакупио огромну количину воска за двије монументалне свијеће које стоје и стајаће дуго поред моштију „Честитога Кнеза“ у Раваници, на посебним чирацима – дјело руку нашега Ђуре Грубача.

У контексту обиљежавања овог преломног догађаја српске историје Западноевропска епархија, Српска академија наука и Матица исељеника су организовале научни симпозијум са 26 учесника из неколико земаља. У епархијском центру у близини Хановера се окупио поприличан број Срба који су пратили овај прворазредни догађај. Било је право задовољство слушати умне главе као Радована Самарџића, Душана Батаковића, Јованку Клаић, Веселина Ђуретића, Радмилу Тричковић, Динка Давидова, или кореферате еминентних историчара, теолога и других културних посленика. Затварању симпозијума и заједничкој вечери су присуствовали и високи прелати Католичке и Евангелистичке цркве, што је представљало велику част и нашем Епископу и читавом скупу. И неколико франкфуртских Срба се одазвало позиву владике Лаврентија да помогну малобројној манастирској обитељи јер је такав скуп наметао много организационих послова.

.........................................