Сарадња - Њемачка

Сарадња Њемачка

Dortmund  

          Рурска област је позната по великој концентрацији рудника и тешке индустрије. Као таква привлачила је радништво из пасивних европских крајева. Треба само погледати телефонске именике, колико је ту понијемчених словенских имена, па схватити размјере економских миграција. За Србе је карактеристично да су овдје били концентрисани већ током рата као ратно робље, а велики дио се задржао после капитулације Њемачке, нашавши запослење код овдје стациониране „Британске армије на Рајни“. Овдје је своје најјаче упориште имала и најстарија српска организација у Њемачкој „Српска народна одбрана“.

Дормунд је био, поред Дизелдорфа, град са највећим бројем Срба. „Спиритус мовенс“ тамошњих окупљања је био о. Томо Марковић, духовник, народни трибун, родољуб, вјерна копија једног другог, чувеног проте Матеје Ненадовића. Он је утемељио, годинама усмјеравао и водио „Православну заједницу Свети Петар Цетињски“. Када се видјело куда воде догађаји у нашој земљи, прото Томо је просторије парохијске куће „Опленац“ претворио у самарићански центар. Само Бог зна колико је лијекова, одјеће, обуће, постељине, хране, опреме за болнице одавде отпремљено у ратом захваћене крајеве. Током највећих страдања Православна заједница је помагала око три стотине ратне сирочади! Поред протинице Милице десна рука о. Томе је био Јован-Јово Лазаревић из Милошевца код Модриче. Јово је био и на челу Српског Културног Друштва из Дуизбурга у оквиру којег је дјеловао фонд „Тома Максимовић“. Они су са 11 хиљада марака и 260 породичних пакета први подржали заједничке акције Савеза српских удружења априла 1994. г. Након Протине смрти на Јова је пао и главни терет хуманитарних послова Заједнице.

Још је неколико друштава и клубова из рурске области гравитирало Дортмунду, а посебно се по добрим дјелима истицало Удружење Срба Крајишника „Петар Кочић“ са истоименом фондацијом за стипендирање ратне сирочади. Уз извињење свима које ненамјерно изоставимо на овом мјесту биће поменути они прегаоци чија се имена провлаче у франкфуртској архиви: Милица и Рајко Срдић, Деса и Раде Чеко, Љубица и Милорад Граховац, Дуле и Боса Брђанин, Томо Грачанин, Радослав Црнић, Станислав Кољанић, Милорад Вујовић, Бранко Станишљевић, Зоран Балта, Неђо Перковић, Радован Маркез, Илчо Попов, Слободан Ковачевић.... Сваке године овдје су организовани „Кочићеви сабори“ на којима се окупљала маса свијета, а све је то имало наглашену хуманитарну димензију.

Свако помињање доброчинства на овом подручју било би непотпуно без двију несвакидашњих Нјемица и њихових дјела. Једна од њих је г-ђа Hannalore Lamche. Тешко је процијенити да ли је већа њена материјална помоћ српском народу или подршка коју је пружила својим непристрасним залагањем за правду и истину на бројним трибинама и другим наступима по Њемачкој. Ова добротворка је носилац више признања разних установа које су примиле њену помоћ, укључујући и градове партнере Дортмунд и Нови Сад, чији је почасни грађанин.

Друга самарићанка, која је задужила наш народ на трајно сјећање и памћење, је г-ђа Marianne Schommers, утемељивач хуманитарне организације „Schütz mich“ (Заштити ме). Њена помоћ је изузетна. Дјечији вртић у Котор Вароши, дом за хендикепирану дјецу у Бањалуци и њено су дјело, а помагала је и у другим приликама.. Обзиром на оволико биједе и несреће у свијету, питање је на коју би страну отишла тако значајна помоћ да није било Бранка Станишљевића и Милана Дивљака, људи које је познавала и којима је вјеровала.

о. Томо Марковић

Hannelore Lamche

Marianne Schommers

Hamburg  

Највећи њемачки лучки град био је атрактиван мамац и повеликом броју нашега свијета. Овдје се окућила привукао је и велики број пружио је прилику за живот и рад и повеликој српској колонији. која се овдје окућила. До распада СФРЈ у Хамбургу је дјеловало неколико клубова а априла 1994. године оснива се и Српско хуманитарно и добротворно друштво. За складишни простор прво су кориштене гараже а потом су изнајмљене и адаптиране просторије гдје се могло окупити и до 300 посјетилаца. Овдје су одржавани разни скупови, прославе, дружења, забаве, предавања а и сабирала хуманитарна добра. Посебно се памти једна успјела акција - дочек Православне нове 1996. године коју су заједно организовали Хамбуршка парохија СПЦ и поменуто друштво. Од прихода (50.000 ДМ) је купљено 237 тона брашна за потребе Приједора, Оџака, Невесиња, Дервенте, Српског Брода, Петровог Села и Добоја. У архиви Српског хуманитарног фонда записана су следећа имена: Саво Вујичић, Кристифор Стијепић, Недо Васиљевић, Дамљан Паравац, Ратко Симић, Бранко Банић, Станко Нинковић, Хајди Петровић, Дуле Маријановић, Винко Милановић, Душан Калабић, Драго Савковић, Петар Кушљић, Сретко Богдановић, Драго Шаиновић, Слободан Иванић, Драго Живанић, Бора Павловић Ненад Јелић, Душко Нинковић, а најчешће се наилази на име Бошка Симића, званог Коруга.

У документацији су регистровани и индивидуални подухвати који су тражили логистичку помоћ Фонда: Kai Glissman, Драган Миладиновић, Властимир Бајић и Урош Мандић.

У Хамбургу су, свако на свој начин, у хуманитарној и информативној равни били активни, нашој јавности добро познати проф. др Стојанка Алексић и новинар СРН Светислав Костић.

Hannover  

Надомак главног града Доње Саксоније налази се варошица Химелстир, сједиште Средњеевропске епархије СПЦ. Манастир је посвећен „Успењу Пресвете Богородице“. Ово је и прије распада Југославије био српски сабирни центар гдје су се сретали и окупљали наши људи са разних мердијана. Рат је само наметнуо нову динамику. Милосрђе избија, поред духовне мисије у први план а манастир је отворио своја врата свим људима добре воље: за састанке, договоре и прихватање хуманитарних добара свих врста. Старјешина куће је био је смјерни и радишни протосинђел Сергије (Параклис). На ову дужност је дошао из околине Добоја гдје га парохијани и после деценија помињу са поштовањем, као свог доброг „попа Цвику“. О. Сергије се током минуле несреће понио у најбољој традицији српског монаштва. У сакупљању хуманитарних добара имао је подршку од својих малобројних али тим вриједних  парохијана: др Иванке Сиришки, др Славке и др Слободана Теодоровића, др Чубриловића, др Драгослава Мишића, др Станимира Косанића, неуморног возача Љубомира Ћетковића и нарочито „Кола српских сестара“ које је водила Љубица Косанић. Ревност ове мале заједнице прочуло се до највишег мјеста у Републици Српској па је Предсједник Шаровић одликовао игумана Сергија „Крстом милосрђа“ што је без сумње и признање свим његовим парохијанима.

Ако би се на основу чињеница а не вербалне реторике рангирале српске колоније у дијаспори хановерски Срби би заузели високо мјесто. Већ неколико деценија у Хановеру мисионари енергични и способни свештеник протојереј  Милан Пејић. Њему је успјело да, међу првима у Њемачкој покрене своје парохијане и подигне нови храм. Прва српска фолклорна група у Њемачкој настала је управо у Хановеру. О милосрђу се у оквиру парохије старало коло српских сестара „Св. Петка“ а посебну бригу су показали око помоћи ратној сирочади.

Друштвено организовање у секуларној равни почело је са Српским културним удружењем „Шумадија“, као нашем првом регистрованом друштву у Хановеру. Потом је утемељена „Српска општина“. Општина је поред хуманитарне имала доста широку културну дјелатност, укључујући и солидно опремљену библиотеку о којој се старао пјесник Васо Беклавац.  Хановерски прегаоци су оставили велики траг у франкфуртској архиви: Зоран Рупар, Богољуб - Бора Ракић, Јово Маринковић, Боро Гвозден, Радослав Николић, Младен Павловић, Јоцо Сврака, Никола Шунић, Жика Марковић, Ђуро Прерадовић, Гоце Србиновски, Душко Динић, Слободан Иконић... Са посебним пијететом на овом мјесту помињемо почившег Пантелију Марковића који се, опхрван тешком болешћу буквално до последњег даха старао о другима.

Једна ексклузивна хановерска прича је везана за  мировно-хуманитарну организацију под именом „Жене помажу женама“. Прва виолина ове, по много чему јединствене заједнице је наша позната научница и добротворка др др мед. Љиљана Вернер. Њена добра дјела су толико импресивна да о томе треба писати и говорити, на сваком мјесту и прилици. Са највећом благодарношћу помињемо и Њемицу, наставницу Хилдегард Кеслер која нам је поред конкретне и непосредне помоћи пружала и драгоцјене логистичке услуге.

У Хановеру живи и ради новинар Ранко Лукић, дописник франкфуртских ВЕСТИ и „Радио Београда“. Он је на прави начин пратио, промовисао и подстицао доброчинство, особина која данас не краси све припаднике „седме силе“. 

Раде Ћајић, др Рундо и Ранко Лукић

 Langenhagen  

У овом релативно малом мјесту је један наш младић иницирао и остварио нешто заиста оргинално, у читавој нашој дијаспори. Са својим њемачким пријатељима Жељко Драгић је основао друштво „Помоћ за млади живот“. Локалне власти су дале велику подршку и показале разумијевање. Успостављени су и контакти између комуналних структура Лангенхагена и Бијељине и они су временом уздигнути на партнерски ниво. Данас ове двије општине сарађују у разним областима. Пионирски примјер „евроинтеграција“, одоздо, из базе, о чему се у пригодним приликама држе дуги говори али се мало чини. Жељко се није заносио мегаломанијом тако присутној код наших младих академаца. Вођен прагматизмом правио је мале али сигурне помаке који су донијели драгоцијене плодове. 

Жељко Драгић

Koblenc  

Поред клуба “Вук Караџић” и “Кола српских сестара” из Кобленца овдје је несебичну подршку Фонду пружила једна несвакидашња заједница. Ријеч је о малој православној оази под именом “Deutsche orthodoxe Gemeinshaht Hl. Nikolas”. Њен духовни пастир је био свештеник Johannes Thon, руског поријекла.  Одмах на почетку турбуленција у СФРЈ он је са групом Срба дошао у Франкфурт, учланио се у Фонд и наговијестио плодну сарадњу. Тако је и било. Није било неког значајнијег скупа без његовог присуства. Његова парохија је имала омањи складишни простор гдје су сабирали и сортирали робу па је допремали у франкфуртско складиште. Поред о. Јохана из Кобленца се у биљешкама СХФ најчешће по добрим дјелима помињу Милина и Радомир Марић те Хајнрих Гамбка, Драгица и Никола Петровић, Периша и Жарко Мишић, Милица Ђорђевић.... 

Марина Марић

Радомир Марић 

о. Јохан

Berlin  

Сарадња Фонда са берлинским Србима, била је превасходно са познатим Друштвом српско-немачког пријатељства „Вук Караџић-браћа Грим“, основаним 1989 године. Одвијала се у оној мјери у којој је могуће општити са братским удружењима на великој даљини у озбиљном времену. По волумену хуманитарне помоћи ово удружење са сопственим хуманитарним фондом спада у сам врх српских заједница читаве дијаспоре. Они су на оптималан начин искористили сплет повољних околности настао рушењем берлинског зида и колапсом ДДР, распродајом њених ресурса у бесцијење. Вриједни и добро организовани Берлински Срби су дошли у посјед под релативно повољним околностима огромне количине санитетског материјала, лијекова, возила и читавог спектра других потрепштина. Вриједни берлински Срби су указану могућност искористили на најбољи могући начин. Многа добра су великодушно препуштали и другим удружењима. Најчешће је та роба припадала некадашњој армији ДДР-а, која је била у расформирању. Разумије се да је међусобна удаљеност и географска локација градова поставила границе у комуникацији са Франкфуртом, али упркос томе сарадња је била плодоносна и интензивна. У једној прилици отпремљен је заједнички шлепер Франкфурта и Берлина на Романију око чега су се највише старали  Миодраг Стевић и Милада Борман.

Берлин је био радна дестинација великог броја наших  фирми – Термоелектро,  Енергомонт, Хидромонтажа, Панонија, СЗР Врање… Њихови руководиоци, нарочито Миодраг Стевић, и Миро Контић су, заједно са својим монтерима несебично подржавали многе велике акције.

На челу овог берлинског удружења је стајао др инж. Милоје Ж. Милићевић, научник, добротвор, национални прегалац а изнад свега добар човјек и примјеран Србин.

Архивски записи помињу многе берлинске добротворе: Миладу Борман, Здравка Јаковца, Будимира Филиповића, Душана Ковачевића, Мирка Јовића, Милку и Миленка Митровића, Миодрага Иличића, Обрада Благојевића, Велимира Брестовца, Бранислав Павићевић, Новица Јокић, Doris & Georg Pumphrey. Интересантна берлинска прича је публициста Хари Рихтер, некадашњи дипломата са дугогодишњим стажом у Београду. Мало Нијемаца влада тако беспријекорно нашим језиком као Хари. Вјерујемо да ће понеког српског читаоца берлинских издања („Neues Deutschland“, „Junge Welt“...) изненадити ако откријемо да се иза псеудонима „Марко Винтер“ крије управо наш провјерени пријатељ Хари.  

Др инж. Милоје Ж. Милићевић 

Bilefeld  

Срби су овом мјесту имали и добро уређену црквену општину и веома активно световно удружење „Немања” на чијем челу се налазила агилна Радмила Нинић. Радмила је била и прва жена бирана за предсједницу наше најстарије организације у Њемачкој „Српске народне одбране” као и за члана Епархијског савјета.

Фонд је са тамошњим Србима реализовао неколико заједничких подухвата а поред Радмиле и њеног супруга Радомира у биљешкама су и имена Лазе Долића, Богдана Килибарде, као и свестрано ангажованих интелектуалаца др Драгице Илић и Лазара Николића. 

Радмила Нинић

Bonn

Српско удружење ,,Вук Караџић” окупљало је веома вриједне хуманитараце. На челу друштва је стајала др Вера Бојић, позната и свестрано ангажовано у разним народним  пословима. Одавде је отпремљено у Отаџбину више значајних пошиљки а ово Удружење пружило је Фонду велику потпору препустивши на трајно кориштење свој камион. Изузетно је драгоцијена била и помоћ око добијања разних папира од мађарске амбасаде јер је Бон био њемачка престоница са свим страним амбасадама. То је значило да је неко могао скокнути из Франкфурта у Бон навечер, недељом или празником по документе које би бонски Срби подигли у току радног времена амбасаде. Са великом захвалношћу се у Франкфурту памте имена Данета Париповића, Ратка Црнадака, Стеве Гршића, Љубице Предић, Славка Вранчића и Миланке Риљић.

Дане Париповић

Bochum

У Bochum-у су се Александра и Јованка Микалецки уз подршку „Caritas Verband Dortmund e.V.“ трудиле око организовања помоћи за Зрењанин. Публициста Ратко Патковић ангажовао се око прикупљања и отпремања помоћи за Шамац а Мирко Марјановић је запажен и упамћен по сакупљању и допремању лијекова у Дервенту. 

 Duisburg

Овдашње Српско удружење са својим фондом „Тома Максимовић“, као и истакнути хуманитарци Јово Лазаревић, Милан Дивљак и други гравитирали су Дортмунду и уско сарађивали са протом Томом Марковићем. 

Јово Лазаревић

Düsseldorf

Једна од најстаријих и најбоље уређених парохија - „Српско-православна црквена општина Свети Сава“ дјеловала је у главном граду Сјеверне Рајне Вестфалије. Њен духовни пастир био је протојереј Добривоје Ђилерџић, познат и франкфуртским Србима које је почесто обилазио. Сваки намјерник самом сликом у дизелдорфској порти био је просто затечен. Диселдорфска парохија била је свестрано активна, а нарочито у организовању помоћи нашим богословским установама.

Поред Црквене општине у нашим биљешкама се налазе и клуб „Слобода“ и Миле Чивчић.

о. Добривоје Ђилерџић

Willfrath

У Willfrath-у је било сједиште двије добротворне организације: Српског патриотског савеза и Завичајног друштва Добојлија.

Катализатор окупљања и водећи оперативац у обје заједнице био је Ђорђо Марић из Озренског села Трбука, добротвор респектабилне биографије, великог ентузијазма и организаторских способности. Са тридесетак чланова „Српски патриотски савез“ је зналачком стратегијом успио добити материјалну подршку и од угледних њемачких институција, као што су „Arbeiter-Samariter-Bund“ „Deutsches Rotes Kreuz“ па чак и Савезне Владе.

Захваљујући неимарима ове заједнице реконструсано је пет школа у Србији: ОШ „Ратко Митровић“-Чачак; ОШ „Станислав Сремчевић“ - Крагујевац; ОШ „М Благојевић“- Пухово, ОШ „П. Николић“- Буковица и Техничка школа - Ивањица. Само је у оправак школе у Пухову уложено 41 хиљаде марака.

Посебно ћемо се на овом мјесту задржати на „Завичајном друштву Добојлија“ и њихових пријатеља. Одрастао у патриотско-домаћинској кући Ђорђо Марић је понио у свијет оне особине које су предуслов за испуњен и остварен живот. Саосјећање са ближњим, поштење, тачност, поузданост, пожртвованост, педантност, радишност и друге врлине које су га красиле брзо су препознали и Нијемци па је Ђорђо прихваћен и потпуно интегрисан у друштво. Радне колеге разних националности су га бирале као свога претставника у синдикалне и друге структуре великог концерна „Ford“. Сусретао се са високим ауторитетима Њемачке, од синдикалних и политичких до савезних министара и самог Предсједника државе.

Нека за ову хронику буде забиљежено да се Ђорђо појавио на једном од првих радних договора хуманитараца у Франкфурту гдје се утврђивао програм и начин дјеловања. Пажљиво је пратио, биљежио, давао сугестије и учествовао у размјени мишљења како би се изнашао оптималан начин рада у веома сложеним условима. По повратку у Вилфрат из тог иначе малог мјеста стизале су импресивне вијести о подухватима који се тамо остварују. Својим ангажманом Ђорђе и његови сарадници су исписали једну од најсвјетлијих страница доброчинства српске дијаспоре у времену када се матица нашла на ивици понора.

.

Ђ. Марић код предсједника Р ф. Вајцсекера    

Langen  

У овом мјесту надомак Франкфурта Фонд је имао веома поузданe партнере у чланoвима Југословенског клуба „Јединство“, основаном давне 1973. године. Људи окупљени у овој по бројности малој, али по слози, залагању, ентузијазму, савјести, осјећању према ближњем у невољи великој заједници, реализовали су више конкретних подухвата у сопственој режији и сарадњи са другима. Када се водила акција набавке протеза за инвалиде чланови „Јединства“ су учествовали са 10 хиљада марака! То је било на нивоу најјачих клубова у Њемачкој. У току НАТО-агресије су сакупили  20.000 ДМ за помоћ својој земљи.

Ако би се преиспитивало право да неки клуб носи велико име „Јединство“ сасвим је извјесно да овим људима управо овакав назив пристоји. Кад год је у Фонду настајало „уско грло“ они су несебично прискакали у помоћ. Вјерујемо да има читалаца који не могу ни претпоставити шта значи искористити изненада указану прилику на пр. да се мора утоварити шлепер од двадесетак тона. У евиденцији о хуманитарном раду „Јединства“ наилазимо на повелики број имена попут: Зорица и Милан Богдановић; Смиљка и Милош Јегарац; †Јан Нађ; Вера и Мишко Суботић; Радован Недрљански; Миодраг Поповић; Славица и Ђорђе Билановић; Предраг Гаћеша; Перса и Миливоје Вранешевић; Славојка Томашевић; Анкица и Велибор Антоновић; Миленко Чапљак; Драгољуб Шушак; Рајко Глишић; Милена Милер; Момчило, Миливој и Верољуб Ранковић; Светислав Коцић; Љубиша Мијатовић; Весна и Витомир Павловић; Славојка Томашевић; Манфред Беберт; Милорад Синђелић; Ђука Којић; Синиша Кузмановић; Слободан Мићић; Васо Вулетић; Божидар, Слободан и Живорад Секулић; Богоја Трајчески; Драгољуб Јовановић; Драгољуб Живојиновић; Ђорђе Мандић; Катица и Ханс Лацков; Слободанка, Зоран и Живко Станковић; Андрија Вишњић; Драгољуб Маринковић; Милан Тешинић; Томислав Милисављевић; Пане Ћосић; Томислав Симић; Никола Зобеница; Чедомир Михајловић; Ненад Кесић; Мирко Шарац; Андрија Каса; Васо Тренчовски; Славољуб Миљковић; Гордана Лазаревић; Петар Станојев; Видан Чумић; Миливој Попадић; Ђорђе Матијевић; Сретен Марковић; Ранко Шикања; Милада Аврамовић и Младен Чорлија. Више чланова „Јединства“ су били уједно и чланови Фонда, а Миливоје Вранешевић и Милош Јегарац су носиоци „Златне захвалнице“, признања које је Фонд додјељивао својим највреднијим члановима.

М. Јегарац, Р. Надрљански

Offenbach  

У Офенбаху је дјеловао један од наших најстаријих клубова који је, као и остала удружења бивше Југославије, доживио темељне трансформације. Захваљујући својим упорним и непоколебљивим члановима клуб је прошао сва искушења и представља једну од наших најуспјешнијих заједница на ширем простору. А није било лако преживјети онакве олује! Оно што је специфично за Офенбах јесте да је овдје у најкритичнијем времену једна енергична жена дала пресудан допринос консолидацији друштва. То је Радмила Вукајловић. Ријетке су Српкиње којима је успјело одржати баланс између радних, породичних и друштвених обавеза, ништа не запустити, нигдје не подбацити...То могу само најбоље.

Југословенски центар је посебно познат по својим културним активностима. Његове фолклорне групе су освојале и освајају признања гдје се год појаве. Приредбе у Офенбаху су по квалитету и масовности без премца у нашој дијаспори. Код градских власти су уважени све до „Обербиргермајстора“

Кад је о хуманитарним активностима ријеч Центар је био Српском хуманитарном фонду најпоузданији ослонац. Просторије клуба, за наше прилике солидне, функционалне, на одличној локацији, стајале су Фонду на располагању када год је то требало. Овдје су се одржавале скупштине, састанци, радни договори, закуске, прославе, обиљежавали јубилеји, испраћали заслужни грађани, држали помени и комеморације. Подоста вриједних чланова Центра били су уједно и чланови Фонда, чак није било ниједног Управног одбора СХФ без неколико неимара Центра. Поменута Рада Вукајловић је била предсједник Надзорног одбора Фонда, а Ранко Прица и Слободан Милетић потпредсједници. Практично, све што је Фонд урадио и остварио заједничко је дјело управо оваквих људи. Није било утовара, претовара, паковања, сортирања, приредбе, демонстрације, састанка, сакупљања прилога или било какве акције мимо наших људи из Офенбаха.

У Офенбаху је успјешно дјеловала и женска организација „Kinderbrücke“, настала након подјеле организације „Hilfe für Kinder der Welt“ e.V, а којој  исто тако претходила организација жена „Fraueninitiative“. Фонд је са све три заједнице одржавао коректне односе.

Од њемачких институција из Офенбаха подршку СХФ је, нарочито током НАТО агресије на Србију, пружао „Deutsche Freidenker-Verband“ и његов челник Клаус Хартман.

Милутин Вукајловић

Перо Јагузовић 

 Слободан Милетић

Роберт Јовановски

Р. Вукајловић и Р. Прица

Darmstadt  

Darmstadt је пребивалиште старог и свестрано активног Југословенског клуба „Јадран“, на чијем челу се дуго налазио Богдан Топић, истакнути активиста друштвеног самоорганизовања. Клуб је дјеловао у оквиру Југословенске заједнице, а са Фондом је сарађивао од прилике до прилике, да би се од 1999. године нашли под заједничким кровом у оквиру Заједнице српских и југословенских организација. Сјединиле су нас бомбардовање и велике невоље наше земље.

У Дармштадту је на хуманитарном пољу велике ствари урадио Милорад Борковић, наставник допунске наставе. Он се с правом убраја у најактивније хуманитарце нашега подручја! Свако Борковићево путовање у завичај било је увијек у функцији транспорта разноврсне помоћи. Посједовао је сопствено комби возило, које је увијек био дупке напуњено свакојаким потрепштинама.

М. Борковић

Kassel 

Овдје су Срби, организовани у југословенском клубу, на вријеме предосјетили како ће се развијати догађаји, односно какве ће реперкусије имати распад СФРЈ по дијаспору. Добро су се поставили и организованом акцијом спријечили растурање своје заједнице. Нови клуб је добио име „Никола Тесла“ и остао саборно мјесто за шире подручје Сјеверног Хесена, не само кад је хуманитарни рад у питању. И новчана и материјална помоћ пристигла из Касела достојна је сваког поштовања. Много пута је из Франкфурта у Касел одлазио камион да преузме оно што се сабрало у тамошњем складишту. Имена Чеде Веселиновића и Крстана Вуклишевића се понављају више пута на страницама радног дневника Фонда. А посебна прича је др Радован Стојановић о коме ће бити ријечи на другом мјесту.

Др Радован Стојановић

Wiesbaden   

Мала удаљеност од Франкфурта, а нарочито околност да је овдје боравило неколико наших чланица које су биле нон плус ултра Српског хуманитарног фонда, утицали су да је Висбаден постао наше јако хуманитарно упориште. Поворку изузетних добротвора предводила је Надежда Радовић, јединствена појава у читавом српству. Иза ње настаје читава низалица сваког поштовања и помињања достојних имена: Драгица Булатовић, Нада Стамболија, Гордана Павелец, Нада Рат, Драгана Ануцо, Драган Благојевић, Раде Билбија, Млађо Тешановић, Бошко Ребић, Лела и Војислав Станчуловић, Ружица Рашић-Сатлер, Татјана и Радован  Кесер, Светлана Фрелих, Мира и Радован Лазић, Душица Билић, Јасмина Гајић, Биљана и Јое Кирнен. У главном граду Хесена дјеловало је и удружење „Слога 93“. По друштвеном ангажману су упамћени Момо Филиповић, Миломир Ковачевић, Стојанка и Миле Шујица, Мица и Митар Гверо, Василија и Петар Гашић....

И преводилачка канцеларија проф. Н. Томића пружала је Фонду подршку у домену разних информативних послова. 

Нада Стамболија

Hanau 

У овом градићу надомак Франкфурта Срби су били организовани у клубу Југословена - „Ханау 78“. Више њих, а нарочито дугогодишњи предсједник Милан Видичевић, били су ангажовани у хуманитарном раду. Као поуздан и добар организатор Видичевић се налазио на разним дужностима у управи Фонда. Небројено пута је учествовао у разним акцијама. У Ханау је постојала фирма „Schulze Sanitäter“ гдје је Милан познавао утицајне људе, па је ту Фонд набављао велике количине санитетског материјала по веома приступачним цијенама, а било је и значајних донација ове фирме. Пратио је хуманитарне транспорте до најделикатнијих дестинација.

На периферији Ханауа, у насељу Erlensee, Фонд је имао прихватно складиште у фирми Петра Јојића. И Дара Михајловић је помагала на свој начин сабирући разне потрепштине и дајући корисне информације.

Stuttgart 

Околина Штутгарта је ради своје моћне привредне снаге базен са највећом концентрацијом страних радника. Овдје је дјеловала веома добро уређена парохија СПЦ на челу са агилним свештеником о. Слободаном Миљевићем. Са пијететом и захвалношћу у Франкфурту се памти и помиње прерано преминула штутгартска попадија, др мед. Зорица Миљевић, родом из Бијељине.  Нека јој је вјечан помен!

На овом подручју дјеловао је велики број наших друштава међу којима је најстарији, најпознатији а и најуспјешнији био „Klub Jugoslovena e.V.“ Ко год је улазио у њихове просторије (Adlerstrasse) био је пријатно изненађен амбијентом: Велики простор, добро и укусно уређен и  још боље одржаван; не само за неку репрезентацију пред гостима него је све било испуњено животом и радом више активних секција. По хуманитарном ентузијазму у Франкфурту је посебно упамћен предсједник клуба Радован Тривић. После његовог мандата догађаји су пошли другим током. Прво удружење српске провенијенције у Штутгарту била је „Козара“. Доцније долази до таласа друштвеног самоорганизовања Срба. Са промјенљивом срећом и успјехом дјеловала су српска удружења „Петар Кочић“; „Никола Тесла“; „Огледало Српско“; „Република Српска“ и „Нова младост“. Чести и драги гости франкфуртских Срба а и других српских окупљања су били овдашњи прегаоци: Ратко и Радивоје Вишић, Гојко Чизмић, Стево Мијић, Бранко Шмитран, Владо Нинић, Микан Милошевић, Радослав Гушић, Благоје Симић, Никола Мишић...  

У архивском материјалу се помињу имена Радослава Глушића, Микана Милошевића, Стојана Јовића, Ратомира Симовића, Николе Мишића, Обрада Маричића и наравно поменутог проте Слободана који је свуда подстицао своје парохијане на добра дјела.  

На овом простору су дјеловали и оставили трага познати интелектуалци проф. др Миодраг Кулић, др Зорка Пападопулос, др Живорад Дацић, др Душан Груден, др Драган Марковић. У једној деликатној прилици др Марковић је преко Фонда пружио нашем народу једну услугу која ће нас подсјећати на њега у све дане нашега живота. 

Проф.др Миодраг Кулић

Aschaffenburg  

У овом граду на сјеверу Баварске и његовој околини Фонд је имао неколико партнерских заједница. У самом Ашафенбургу дјеловала је организација „Verein zur Unterstuezung Kriegsgeschädigte Kinder“ e.V.на челу са Драганом Шокчевић - Derzbach из Градишке. Заједно са супругом Рајмундом Драгана је успјела од једне групе Нијемаца и Срба оформити хуманитарно удружење које је, колико нам је познато једино у Њемачкој доспјело на листу општекорисних институција са правом примања помоћи од судских казни изречених за разне преступе и прекршаје. Наиме, њемачки закон предвдио је могућност да када нека странка изгуби судски процес, за казну може уплатити одређени износ некој хуманитарној организацији.  

Драгана је као власница цвјећаре имала свој камион који је кориштен готово искључиво за хуманитарне транспорте. Кад год су потребе изискивале камион је великодушно стављан Фонду на располагање.

У току припреме ове књиге стигла нам је тужна вијест да су се супружници Дерцбах упокојили.

Нека овај скромни напис буде умјесто воштанице на њиховом гробу.

Драгана Шокчевић-Дерцбах

Слично Драгани понашала се и Зорица Hetz у Милтенбергу. И она је са својим пријатељима формирала хуманитарно друштво „Menschen in not“ e.V. Кleinheubach.

Зорица је успоставила добре везе са Баварским Црвеним крстом. Та плодна сарадња крунисана је са неколико конвоја хуманитарне помоћи намијењене Црвеном крсту Србије.

Зорица Хец

Драган Петковић, власник фирме за поправке аутомобила у Бесенбаху у којој је радило десетак Нијемаца, са својом супругом и дјецом  урадио је на хуманитарном послу колико и нека солидно организована заједница. У кругу фирме је уредио складишни простор а сусједи и пословни партнери су се веома добро одазвали на његов апел за помоћ. Овдје су у више наврата напуњени камиони и отпремљени у земљу. Када би се у Драгановом дворишту позиционирало возило за утовар, људи би се брзо окупили, а након обављеног посла Петковићи би све присутне задржали на ручку који би припремиле Драганова супруга Габи и кћи Сабина. Драган је најмање двадесетак пута сопственим комбијем возио робу директно у кризна жаришта а све то о сопственом трошку. Притом је редовно личним средствима помагао разним установама посебно у Српцу, своме завичају: ватрогасцима, Црвеном крсту или Медицинском центру.

У  Ашафенбургу треба поменути и једну важну српску институцију: - Serbisches Kultur- und Dokumentationszentrum e.V. који је водио љекар и историчар др Владимир Умељић.

Драган Петковић

Nürnberg

Српски клубови са подручја Сјеверне Баварске били су  увезани у оквиру истоимене Заједнице. Са Франкфуртом су били на вези Раде Сандић и Милан Цимеша.

Нирнберг са својим околином гдје убрајамо и Ерланген је такође познат по великој српској колонији. И овдје је веома рано основана црквена општина у којој је успјешно  мисионарио протојереј Душан Колунџић. Од неколико световних удружења најпознатији су били „Карађорђевићи“. Повремена, углавном логистичка сарадња са Франкфуртом одвијала се преко тамошњих активиста Петка Кокошара, Богосава Ђурића, Драгомира Црногорца, Јована Симића, Николе Сладојевића, Гојка Јаковљевића и других прегалаца.

На хуманитарном пољу франкфуртски Фонд је најприсније сарађивао са „Српским хуманитарним фондом за Сјеверну Баварску“. Приликом конституисања те фондације наши „Баварци“ су предлагали да функционишу као франкфуртска секција. Међутим, било је из практичних разлога боље рјешење да се организују као самостални чинилац, тим прије јер су имали квалитетан кадровски потенцијал. Гломазне организације аматерског типа, још на великим удаљеностима нису нарочито ефикасне. Показало се да је то рјешење било добро јер резултати  који су остварени заиста су респектабилни. У много чему су наши  тамошњи пријатељи били одважнији и иновативнији од осталих српских фондација, да поменемо само повезивање са Грцима и њиховим банкама које је донијело знатних повољности. 

Окосницу ове заједнице чинили су супружници Петар, инжењер у „Сименсу“ и Ивана Даничић, наставница двојезичне школе у Нирнбергу, уз асистенцију лијепог броја хуманитарних прегалаца попут Горана Милашиновића, Едит Конрад Стојановић, Тадислава Пљевалчића, Љубиша Дринића, Душка Љубоје, Кире Штефанова, Раде Ћорића, Слободана Аћимовића, Слободана Петровића и многих других прегалаца који су, слично Франкфурту били ангажовани поред својих клубова и у њиховом Фонду.

 По добротворству нашој јавности је познато и удружење „Обилић“ а нарочито свестрано активна породица љекара др Милице и др Божидара Митић.

У Нирнбергу је и познато гробље српских логораша из Другог свјетског рата гдје почивају заточеници тамошњег ОФ-лагера. Франкфуртски хуманитарци су долазили на помене и памте потресне приповијести једне Њемице о несретним Србима која их је , као мала дјевојчица посматрала  у логорској жици и понекад им давала своје сендвиче...

Петар Даничић

Ивана Даничић

 Парастосу у Нирнбергу присуствовао је и министар Драган Драгојловић 

Ravensburg 

У овом мјесту су дјеловала два удружења: Српска културна заједница „Вук Караџић“ и Српско удружење „Свети Сава“. Сарадња Фонда са овим другим другим равенсбургшким клубом одвијала се у логистичкој равни а имала је свој епилог на њемачком суду. Наиме и овај  клуб се нашао на листи прекршиоца ембарга које су УН наметнуле Србији. Тако је јавни тужилац још 1994. године подигао оптужницу против предсједника клуба Милоје – Миша Стојановића. Фонд је морао доставити службену писмену изјаву суду о додјели дозвола овом клубу и на томе се завршило наше учешће на процесу а који је окончан 6. јула 2000. године високом новчаниом казном. Познаваоци наших (не) прилика држе да су и овдје на дјелу били денунцијанти и потказивачи из сопствених редова. “. 

У сачуваним документима се помињу  хуманитарци Сабадош Фрањо, Петровић Петар, Ђурић Јанко....  

Landshut  

У архиви Фонда налазе се два дебела „орднерa“ са бројним захвалницама, дипломама, признањима, новинским чланцима, примо-предајним потврдама на име инж. Владимира Шапоњића из Ландсхута. Само о његовом раду би се могла написати обимна а у исто вријеме интересантна књига. Као личност од угледа и поштовања међу реномираним њемачким институцијама Владо је долазио до значајних донација. Сам је набавио готово идеално возило за транспорте а само он зна колико је хиљада километара превалио по беспућима и стратиштима Херцеговине, Крајине и других унесрећених крајева допремајући хуманитарну помоћ тамо гдје била најпотребнија. 

Владимир Шапоњић

Mannheim 

Срби окупљени у удружење „Слога“ су били добро организована и уређена заједница. У вријеме распада земље на челу клуба се налазио Томица Ђуричић, косметски Србин, бизнисмен са смислом за организацију и осјећајем за ближњег у невољи. Његови наследници су наставили утабаним стазама: Владо Николић, Зора Сиокос, Бранко Анић, Радован Ђукић, Драган Бошкан, Војо Дрљић, Мики Јеремић и Миленко Зец па је „Слога“ била и остала бастион доброчинства. Сарадња и односи са франкфуртским Србима су били примерени на свим нивоима, без и најмањих дисонанција, готово јединствен организам. Радило се заједнички, допуњавали и подупирали једни друге када год је требало, а требало је често. У позамашној евиденцији „Слогиних“ подухвата најчешће се помињу и понављају имена: Миленко Зец, Владимир и Милан Крстановић, Димитрије Јовић, Јагодица Латиновић, Миле Ђаковић, Милан Тодоров, Мирко Станић, Радослав Јовић, Гордана, Нико, Бранко, Зора и Владо Долић, Добро Јовић, Радован Ђукић, Милан Димитријевић, Милош Ференчевић, Мара Денић, Рајко Секулић, а посебно се по добру памти дарежљиви бизнисмен Мирко Јозић.

О стипендирање дјеце ратне сирочади старала се манхајмска хуманитарна организација „Kinderbrücke“ коју је основао и до своје смрти успјешно водио Димитрије Богдановић, а у његовом духу наставила супруга Јелена.

На овом простору је дјеловао и Урош Росић, један посебан хуманитарни  „самотњак“, како би рекао наш човјек. Медији су често биљежили и пратили његове подухвате.

Недалеко од Манхајма у Viernheim-у дјеловала је добро уређена и вођена хуманитарна организација „Krigsopfer-Kinderfürsorge e.V.“ на чијем челу се налазила агилна и способна Вера Крстић.

Миле Ђаковић

Reutlingen 

У таласу новог организовања на почетку последње деценије минулог вијека у Ројтлингену је настало Српско удружење „Свети Сава“. Метеорском брзином клуб се винуо и у ширину и висину и стао међу најјача српска удружења у Њемачкој. Бројно чланство, репрезентативне просторије, агилна управа...све неопходне претпоставке за успјешан рад  па су у складу са тиме и остварени резултати били импресивни. Ређали су се њихови хуманитарни транспорти. Превозник Стево Продановић имао је са својим шлепером пуне руке посла. Али, познато је да ђаво никада не спава нити се мота око било које куће него је у избору својих жртава веома пробирљив. Најприје је водећи човјек удружења Владимир Ивковић пао у немилост овдашњих власти. Приписано му је тешко дјело: кршење санкција УН, у виду помоћи војсци Републике Српске. Уследила су суђења и драстична казна. Ивковић је резигнирао а удружење доспјело у кризу које се никада није ратосиљало, све до гашења. Овај „случај“ је у њемачкој јавности добио велики публицитет. Коју је тежину имао понајбоље говори чињеница да је оптужница била и код а Савезног јавног тужиоца који се, као што је познато бави само најтежим деликтима!

У архиви Фонда налази се двадесетак имена из Ројтлингена: Свето Видојевић, Петра Лучић, Момчило Кличковић, Мирослав Михајловић, Славко Граховац, Милојко Матић, Рада Бек, Драго Старчевић, Љубије Лукић, Радослав Стојановић, Крсто Миљевић, Момир Стојковић, Mилан Савић, Љиља Милошевић, Василије Кајевић, Симо Весић, Божана Милошевић, Младен Ђурчић...

Треба поменути и хуманитарне акције Југословенског клуба „1. Мај“ из Ројтлингена попут поклона санитетског возила селу Суви До код Жагубице, супружника Марије и Томислава Стојановића.

Heidelberg 

У овом универзитетском центру је некада живио значајни Србин Љубомир Ненадовић чије име данас носи тамошња српска колонија. За разлику од свога стрица Јакова који је оставио лоше свједочанство о Нијемцима, Љуба је писао веома инспиративно. Српско културно удружење „Љуба Ненадовић“ је спадало међу солидно организоване српске заједнице у Њемачкој. Овдје је боравила позната научница проф. др Зорица Којић-Бекер, биолог и полиглота (говори 7 језика). Њен допринос на информативном плану и супростављању медијској сатанизацији Срба је драгоцијен. Била је ангажована и у Социјалдемократској партији Њемачке и лично познавала легендарног Вилија Бранта. Поред Зорице, у архиви Фонда наилазимо имена  Ђорђа Милића, Анђелке Красојевић, Мирослава Луборовића, Бране, Данијела и Дитера Мертла, Бранислава Јовичића, Милана Ракића, Наташе Ђуровић, Милана Миловановића Матије Вујадиновића...

Брана Мертл

Данијел Мертл

Ulm – Heidenheim 

У Улму је дјеловало Српско православно хуманитарно друштво а недалеко се налази варошица Хајденхајм позната по фирми „Hartmann“ која производи санитетски материјал. Овдје је Фонд у лицу добојке Ризафете Бајин, сремске снајке, имао изузетну потпору.  Ризафета је својим везама у више наврата долазила до значајних количина санитетског материјала. Све је то прихватала и сортирала у својој гаражи, уз момоћ супруга Николе и њихове дјеце а суботом би долазило возило из Франкфурта и преузимало робу. 

slika Боже Продана

Trier 

Велики број Срба средње и старије генерације непознају елементарне ствари сопствене народне историје, али сви знају за родно мјесто оца „научног социјализма“-Маркса! У Триру је живјело свега неколико српских породица, али су зато готово сви били активни хуманитарци. Са Фондом је најприсније сарађивао инж. Бранислав Бјелановић син научника - метереолога Момира Бјелановића. Проф. др Бјелановић је својим истраживачким пројектима омогућио препород винарске привредне гране у овом подручју Њемачке. Поред Банета у архиви се по вредноћи често помиње група око  М. Андрића и Анице Брајдел.

Без обзира на све неспоразуме који су се десили  у међусобним односима на овом мјесту се не смијепрећутати ни Јован Гајић. Његове добре намјере и уложени труд су неспорни, али остаје и примједба да је човјеку у озбиљним годинама недопустиво да дозволи да га мешетари злоупотребе у своја замешатељства. Трирски Срби су добро сарађивали са једном групом наших сународника из Луксенбурга.

Бранислав Бјелановић

Nagold

Nagold је школски пример како, по броју својих чланова мала заједница може бити велика. У биљешкама СХФ често се налази име Српског удружења „Крајина” из Наголда. Њеним челницима, посебно дугогодишњем предсједнику Милану Чулићу велика даљина ни неповољне временске прилике нису биле препреке да дођу у Франкфурт на договоре или неки заједнички посао. Били су то људи од акције. Договорено – учињено. А никада нису долазили „празних руку“. Не памте се ни протестна окупљања Срба, ма гдје се она налазила без присуства наших земљака из Наголда, у првим редовима.  

Милан Чулић 

München  

Одмах након Другог свјетског рата у Минхену се постепено груписала и перманентно увећавала српска колонија која је вјероватно и данас најбројнија у читавој Њемачкој. Стицајем околности  овдје се нашао велики број припадника југословенског добровољачког покрета „Збор“ који су по много чему а посебно интелектуалном потенцијалу били изнад осталих српских емигрантских скупина у дијаспори. Управо је њихова заслуга конституисању наше најстарије (1946 г.) црквене општине на челу са великим духовником протом Алексом Тодоровићем, блиским сарадником епископа Николаја. Овдје је настала библиотека „Свечаник“. У Минхену је дуго година излазио и солидно уређивани добровољачки лист „Искра“. Овдје су оставили трага значајни Срби као Јаков Љотић, Ратко Обрадовић, Светомир Пауновић, Жика Миленковић, Владимир Чудић и многи други који су по сопственом увјерењу живот у слободи претпоставили комунистичкој аутаркији и емигрирали.¹ Данас њихова дјеца као нпр. Мира Обрадовић - Бехам или др Мане Чудић, хемичар, могу бити понос и својим родитељима и нашем народу у цјелини.

Октобра 1991. г. У Минхену је почела градња Српскоправославног културног и социјалног центра у који је уложено 5 милиона и тристо хиљада марака.

Српски хуманитарни фонд је неколико пута добијао корисне савјете и информације од Свете Пауновића и његове супруге Валентине, иначе Рускиње са одличним везама у највишим баварским круговима.

Економски мигранти у Минхену били су као и другдје организовани у југословенске клубове. Талас настанка новијих српских удружења почео је Српским културним форумом који је водила Гордана Гаврић, а потом је настало неколико друштава. Фонд је добро сарађивао Српским удружењем „Крајинa“ чији је тадашњи предсједник Раде Бабић потезао често пут до Франкфурта на договоре.

Ради удаљености и других околности Минхенски хуманитарци нису били упућени на Франкфурт, али је било додира па и извјесне сарадње. У архиви Фонда трага су оставили Драган Урошевић, Светозар Нишић, Бора Ђурковић, инж. Д.Н. Баксуновић, Илија Милаковић, Јованка Чолак, Мирослав Ерап,  Peter Krause као и новинар Бранко Миличић.

Са посебним пијететом истичемо као велику патриоткињу г-ђу Анђу Брајер, ташту чувеног првака музичке  естраде Бате Илића која је, у договору са кћерком и зетом  отворила своју кућу и ставила на располагање слободне просторије за сабирање разних добара. Кад год су наша возила стизала у њено двориште, примани су и испраћани  као што то чини свој своме. Бата је предлагао и одржавање великог хуманитарног концерта са Костом Кордалесом и другим својим пријатељима, али то је превазилазило наше снаге...

Анђа Брајер

Бата Илић 

Freiburg

Српско удружење (Orthodoxer Serben e.V. Свети Сава) упамћено је по великим хуманитарним подухватима, посебно према пострадалим крајишким крајевима. Имали су слуха и за заједничке пројекте српских удружења као нпр. „Протезе за инвалиде“ у коме су саучествовали са 6 хиљада марака. Велика даљина није била препрека да прваци овог клуба, посебно Љубан Перенчевић потегну пут за Франкфурт, увијек са значајним донацијама.

У статистици СХФ се помиње и Југословенски клуб, као и његов предсједник Вељко Голубовић.

Као што и приличи правим зетовима Imre Szöke Kökeny и Mohamad Hosini су се свестрано ангажовали у пружању помоћи сународницама својих животних сапутница.

У разним мјестима широм Њемачке су били активна друштва, клубови, заједнице, групе и појединци који су оставила трага и у архиви Српског хуманитарног фонда. Није могуће нити су сачувани опширнији подаци о њиховом раду, а неријетко се сарадња одвијала углавном на нивоу логистичке подршке, тзв. папирологије. У овој поворци зацијело има великих подвижника o чему је наша штампа често извјештавала. Овдје ћемо поменути само оне чија имена су сачувана у архиви Фонда:  

Krummhörn- др Момир Петрашевић;

Dietzingen- Жељка & Перо Кантар;

Kochel am See- Милош Ђапа и завичајна група Личана;

Lübeck- Раде Зрилић;

Hagen- Српски културни центар;

Willhelmshafen- Дејан Раденковић, Александар Вукичевић и Недељко Комненић;

Mönchengladbach- Марита & Милорад Додић; Јелица & Анђело Мирковић;

Osnabrück- Ровинац Радомир и Клуб Југословена „Јединство“;

Münster- хуманитарна организација „Menschen helfen Menschen“;

Göttingen- Vereinigung „Vuk Karadzic“ e.V, др Дејан Ћоровић, Драгомир Даљевић, Бранко Мајкић, Раде Каран;

Krefeld- Данча Марковић;

Essen- Раде Чеко;

Reine- Соња Регелин;

Recklinghausen- др Реља Старевић; 

Wuppertal- Милица & Рајко Срдић, Градимир Јанковић, Илчо Попов, Слободан Ковачевић;

Kiel- Слободан Гајић;

Nentershausen- Драго и Гојко Беслаћ;

Hilden- Југословенско-немачко друштво, Драгица Шредер, Стјепановић Гојко;

Münden-Перо Панић;

Herne- Слободанка & Милорад Томић;

Goßlar- Душан Миљевић;

Аachen- Љубица & Божо Чалић;

Aalen- Српско културно и спортско друштво, Тунић Стеван, Шарчевић Милан;

Garching - Клуб Југословена „Јединство“;

Ingolstadt- Клуб Југословена „Свети Сава“;

Speyer- Војко Алексић, Недељко Ћебић, др Небојша Чавић;

Siegen- Вукан Дивљан;

Pforzheim- Слободанка Милићевић;

Heilbronn - Љубомир Трајковић;

Weinstadt- Српско културно удружење „Вук С. Караџић“, Милош Вучковић;

Bayreut- Српско културно друштво „Свети Сава“; Serbischer Kulturverein Ober u. Mittelfranken; 
Neckargmünd - Душан Чанковић;

Kleinheubach- Зорица Хец;

Karlsruhe- Ковиљка и Милан Личина, Михаило Миоковић, „Просвјета“, „Отаџбина“, Дане Ђурић, Драган Благоје, Радиша Петровић, Милорад Лојовић;

Limburgerhof- Игор и Михаило Ненадић;

Stockstadt- Армин Мук;

Sinsheim Hofenheim- породица Стојановић;

Rheinzabern - породица Супрунов;

Bruchsal - Бранко Шормаз;

Milltenberg- Вучета Павићевић; 

Ludwigsburg- Радовановић Драгутин;

Tübingen- др Зорка Пападопулос, др Живојин Дацић, др Александар Црногорац;

Worms- Јелена & Јирген Рик, Биљана Милошевић и Милан Басара;

Ludwigshafen- Југословенски клуб „Младост“ 85, др Александар Симић, Анђелија и Михаило Миленовић, Петар Миросављевић, др Здравко Палунчић;

Augsburg- „Крајина“, Српски културни центар „Свети Сава“, Радован Чворовић, Ратомир Матић, Драгољуб Ранковић и Јожеф Бата...;

Gaggenau -  Клуб радника из Југославије „YU-74“, Душан Покрајац, Радомир Бодирогић, Борка Стрмошљен, Милован Драгојевић...;

Rottenburg - Заједнице клубова Сјеверне Баварске, Клуб „Никола Тесла“, Раде Сандић;

Ehekirchen - Мирославка & Siegfried Herrling;

Bessenbach- Габриела & Драган Петковић;

Ballingen - Клуб „Вук Караџић“, Жарко Шкапина;

Sindelfingen: Клуб „Никола Тесла“, Мићо Ћетковић, Слободан Петровић, Светозар Перенчевић, Вид Нинић, Милан Стојиновић, Мићо Бекић, Пеђо Ковијанић, Петар Радовановић, Радмила Петровић, Војо Марковић, Милена Ковијанић, Анђа Ковач, Боро Војиновић...;

Dillenburg- Марко Ерцег, Обрад Мићић, Ханс Кун, организације „HELP THE POOR“;

Köln- др Љеља Слијепчевић, Љубица Предић, Костадин Јелић, Александар Величков, Марко Јелић...;

Stadtallendorf- др Милорад Мандић;

Ingelhheim- Миланка и Милан Савић, Никола Ђекић, Маринко Кузмановић, Дарко Вуковић, Штефан Томешаид, Пирошка и Ђуро Кузмановић;

Gelsenkirchen- клуб „Његош“, Владо Лебурић;

Tauberbischofsheim- Милан и Жељко Балта, Славица и Милорад Драгојевић, Јово Влачић, Остоја Ђекић, Бранко Трифуновић, Војо Миљановић, Милан, Миро и Божо Јовић, Слободан Дуроњић, Миодраг Станковић, Милић Здравковић и Гојко Давидовић;

Kaiserslautern- Катарина и Александар Обреновић, Братислав Ђорђевић, др Борко Чудовић, Милош Жунић...;

Ulm- Српско-православно културно друштво, Драган Аврамовић, Божо Продан;.

Landau - Живка Кегел, Ули Дитрих, Андреа Месершмит, Милева Крстић, Томислав Жељковић, Ранко Дуричић, Зора Плавшић, Стевица Петровић, Јован Колар и Слађан Атанасковић....;

Rüsselsheim- др Ранка Станковић,  Душко Михајловић, Југословенски клуб „Југорадник“;

St. Wendel- Српска културна заједница „Свети Сава“;

Friedberg- Завичајна група Ашкалија,  Josef Kaloci и Ilonka Böning;

Wetzlar- Габријела Ајхенауер, Мирослав Модић, Малиша Барац, Живојин Модић, Живојин Бискуповић, Мустафа Каћ;

Arnsberg-  Ј.К. „Младост“;

Dietzenbach- Никола Пенгачевић, Јелица & Хелмут Хилд;

Erlenbach-  породица Хајдер;

Schwalbach-  Бугарски Иван, Зорка и Божо Барбарић;

Schiffweiler-Heiligenwald- Мира Oswald-Hansen & Alfred Hansen, Невенка Павић-Schweig & Mihael Schweig;

Mainz- Билбија Илија, Лазар и Маринко Матић, Радослав Павић;

Sobernheim-  Слободанка Зрнић;

Emden-  Стана Бринкман;

Ludwigsburg- Чубрић Дане;

Schwеikheim- Душан Официровић;

Weisenburg-  Milan Vujmilovi}, Кlub Jugословена;

Süssen- СД „Крајина“;

Eltville- Јерина & Саво Милетић;

Hemer- Николић Зоран;

Neustadt- Фам. др Миодрага Костића, фонд „Хајдук Вељко“;

Rastatt- Цапуреловић Нада;

Geislingen- Јокановић Лазар;

Rannstadt- Илонка & Wolfgang Böning;

Plannkstadt- Богатић Саво;

Münden- Којић Љубинка;

Beimerstetten- Срдановић Горан;

Beverungen- Kath. Pfaramt St. Johannes Baptist, Alfred Grewe;

Lippstadt- Милош Ристић;

Bad Betrich- Небојша Волић;

Oldenburg- Мартин Трип;

Ganderkesee- Драгица Смиљанић-Hullmann;

Grafenau - Митровић Љубомир;

Görliz „Bürger Initiative - Hilfe für Serbien“

Finnentrop - Цвијетин Митровић;

Cloppenburg-  Станко Гостимировић;

Rülzheim- Лука Јовановић;

Egelsbach- Ненад Милинковић, Цвијетин Томић;

Drei Eich- Ратко и Милан Петровић;

Oberursel- Анђелина и Богомир Градишник, Флора Нај;

Bad Homburg- Клуб „Бели орао“, фондација „Хемофарм";

Weinbach- Kqaji} Petar;

Oberndorf: Југословенски клуб Никола Тесла, Зоран Зорић;

Lenberg- Гујашевић Славна;

Solingen- Југословенски клуб „Борац“, удружење „Семберија-Мајевица", Павле Конопек;

Leverkusen- СКД „Његош“,  Сава Пејовић;

Schwäbisch Gmünd- Клуб „Петар Петровић Његош“;