Србофобија хрватске емиграције

Србофобија хрватске емиграције

„Гастарбајтери“ са читалачким навикама по доласку у нову средину одмах су трагали за новинама и часописима на своме језику. Стране публикације су се продавале углавном на киосцима жељезничких станица. На гондолама су, покрај штампе која је стизала из Југославије стајале и публикације као: „Хрватска борба”, „Хрватска држава”, „Хрватска ревија”, „Нова Хрватска”, „Хрватска домовина”, „Хрватски тједник”, „Хрватски лист”.... Заједнички именитељ поменутим издањима била је опсесивна мржња „Србославије“ како су поспрдно звали нашу заједничку земљу.¹ Није то било само питање неког вербалног арлауковања. Када су  јуна 1972. г. професионално обучени и опремљени „хрватски командоси“ упали, неколико стотина километара у дубину Југославије и у околини Бугојна отпочели герилске акције са планом дизања устанка најширих размјера и васпоставу Независне државе Хрватске, одмах су се појавили билтени из „ратом обухваћеног подручја“! Велико је питање да ли би овако висок степен синхронизације вањске пропаганде и сецесионистичких чиниоца у Хрватској био могућ без уплива страног чиниоца.² Диверзије, мине, атентати, не само по дипломатским представништвима него и београдским поштама, станицама, биоскопима, возовима, чак и авионима упозоравали су да се иза фасаде свијетле будућности СФРЈ гомилају тмурни облаци.³ 

Ради млађих читалаца који то не знају а и да подсјетимо старије-лако заборавне шта је то све „тисак“ о коме је овдје ријеч „тискао“. Упорно и истрајно је сатанизовао Србе градећи слику о Хрватима као жртвама „агресије и бестијалности“ ради „бескомпромисног опстајања на бранику католичанства чувајући га од најезде шизматика“. Подастиране су „етногенезе“ по којима су Срби „конгломерат романско-балканско-циганско-мауританске пасмине“ која је „дошла на хрватску груду као пљачкашки олош и турски башибозук да би разорили здраву хрватску националну супстанцу“. Југославија је „неприродан брак између неједнаких раса: аријеваца-надљуди, господујућег народа-херенфолка, Хрвата и пљачкашког олоша, крвопија превараната,  влашког накота, издајничких митских наказа, унтерменша, номадске пасмине...“ Срби су извор свих хрватских недаћа, они пустоше и пљаћкају хрватско богатство служећи се подвалама, хипокризијом и обманама. Чињеница да су тројица главних креатора  социјалистичке Југославије били управо Хрвати за ауторе ових текстова није постојала!⁴ Ријетки производи из Југославије, када би се појавили на западном тржишту попут аутомобила „Југо“ дочекивани су „рекламама “ - „Не купујте српско комунустичко ђубре“.⁵

У складу са фикцијама како су се „увијек хрвали а никад робовали”, србофоби су радили на рушењу „тамнице народа” свим средствима: „дијалектиком ријечи и – динамитом… са Американцима и Русима“… са комунистима, некомунистима и антикомунистима... ми Хрвати поздравит ћемо свакога тко ће рушити и угрожавати насилничку, перверзну и злочиначку тамницу народа названу Југославија. Поздравит ћемо у том смислу свакога без обзира које је боје, расе или идеолошког увјерења“...⁶  Протестне демонстрације по свјетским метрополама указивале су на озбиљне и организоване рушилачко-сецесионистичке снаге којима су дували у леђа јаки вјетрови. Ево једног прогласа: „Драги пријатељи, Хрватице и Хрвати! Позивамо вас, без разлике на страначку припадност (осим проданих душа и издајника) на заједничку антијугословенску демонстрацију албанских и хрватских државотворних бораца, а која ће се одржати у суботу 26.11.1983 г. у Франкфурту....

Сврха демонстрација је да покажемо свијету и гостољубивој њемачкој јавности да цијела наша албанска и хрватска емиграција стоји чврсто повезана и солидарна са нашим поробљеним народима албанског Косова и Хрватске, те њиховим праведним захтјевима за слободу и независност“.⁷

На сахрани проминентног емигранта чуле су ријечи: „...Драги Ф.....опраштам се с Тобом у име Твојих другова и субораца из редова Хрватске комунистичке партије и хрватских радничких сидиката, те учесника, пријатеља и симпатизера хрватског маспока.... Ти си први који је успио измирити хрватске усташе и комунисте...Полажем заклетву пред Твојим одром да ћемо наставити Твој пут који си нам зацртао и да ћемо се борити за самосталну и суверену државу Хрватску“. Први човјек хрватске емиграције др Мате Мештровић, у свакој прилици је износио програм: „Ми Хрвати немамо ништа против Бугара, ни против Македонаца, ни против Албанаца; ми, напротив видимо у њима своје природне савезнике на путу до прекрајања Југославије.“ ⁸ Најжешћа реаговања на тзв. „Меморандум САНУ“ дошла су управо од Хрватске емиграције, а оно што су они писали 1987. године постало је 1991. године званична политика.

Поред Хрвата и косметских Албанаца у антисрпској коалицији су нашле своје мјесто и организоване политичке снаге осталих југословенских народа... ⁹ Али, према опсервацијама наших аналитичара све ово је била „плаћеничка ујдурма шачице очајника“! Преко званичних медија, они су кљукали јавност информацијама како су организатори „изнајмљивали демонстранте плаћајући их по 50 ДМ.“ Држава у којој имају утицај такви дилетанти и дембели мора пропасти. Чињеница да сви Хрвати нису усташе замаглила је да је доминантна већина овог народа дијелила незадовољство Југославијом, а ни мало безначајан број је презирао Србе доживљавајући Београд као моралну каљугу препуну „безбожништва, комунизма, масонерије, жидовштине...“     

Српска олигархија, послије Другог св. рата опсједнута утопијским пројекцијама и потрагом за сопственим лагодним животом није феномену хрватског незадовољства прилазила на прави начин. Више је бринула туђе бриге.¹⁰  Прецјењивала је и своју снагу и кохезивну супстанцу тадашње државе. Југословенством опијени Срби су горе поменуте поруке или пречули или – игнорисали. Отријезнили су их први демократски избори у Хрватској, када је „шачица фрустрираних занесењака“ (како су их илузионисти називали), добила прилику да одмјери своју снагу, побиједила и освојила власт! Хрвати, и у земљи и напољу дочекали су догађаје спремни, „на готовс“. У јединственом фронту за стварање своје државе нашли су се и комунисти и усташе и демократе и клер и естрада и гејови...На загребачкој полит-сцени су нашли своје мјесто и мислиоци попут Шиме Ђодана, који је аутор оваквог прилога историји бесчашћа: „Велику Србију је неуспјешно стварао Хрват Стеван Немања, обновљао Албанац Карађорђе а васпоставио Хрват Јосип Броз“!

Југа је бројила своје последње дане... Након сецесије и међународног признања Хрватске, корифеји НДХ враћају се из егзила кући гдје добијају признања и одговорне дужности.  А, онда ће се лавина покренути и земља коју су Срби стварали стотину година нестати у потоцима крви. Послије виђеног  расплета намећу су се и оваква питања: Како су то Словенци и Хрвати, два пута за мање од три деценије, прескочили из пораженог у побједнички табор? Како су могуће гротеске попут оне на обиљежавању „Дана побједе”?¹¹

Циљ ове дигресије је да неупућеном читаоцу укаже на разлоге који су довели до стварања нових организација попут Српског хуманитарног фонда и уопште до хомогенизације Срба у последњој деценији минулог вијека. Посвуда, па и у Франкфурту било је више него довољно наших идеолошких опсјенара који су се заносили фикцијама о братству-јединству самоуправном социјализму, општенародној одбрани, ЈНА, међународном реномеу....као залогама стабилности и државног јединства тако да није било ни мало лако организовати Србе и адекватно одговорити на изазове времена. Посљедњи југословенски илузионисти били су управо – Срби-дијаспоричари. Само се у Београду рођендан Јосипа Броза обиљежавао са више „кичерајске титолатрије“, скупље и помпезније него у Франкфурту. Данас се, истина споро али ипак откривају и највеће тајне. Најмоћнији чиниоци свих тоталитарних система су обавјештајно-безбиједносне структуре. Сазнали  смо да је и сам главни уредник најекстремнијег усташког гласила „Хрватска држава“ Крунослав Патрес био оперативац југословенске тајне полиције и саучесник у ликвидирању својих „пријатеља“ политичких емиграната! Каква се тек изненађења  очекују када се отворе досијеи Служби о животу српске дијаспоре? Према сензационалним индикацијама из мемоара најближих сарадника Јосипа Броза очигледна је и улога поменутих служби и у распаду југословенске државе па право „вријеме спорта и разоноде“ по овим питањима тек долази...

........................................

¹  Овакве публикације су пронађене 1972. г. код вођа сецесионистичког тзв. „Маспок-а“. Историчари тврде да од 16. вијека и доласка милитантних језуитских мисионара на ове просторе траје обликовање једног посебног типа клерикализма...

²  Много је формално недоказивих али увјерљивих индикација...погледати књигу „Der Schattenkrieger: Klaus Kinkel und der BND“, аутор: Erich Schmidt-Eenboom. И улога југословенске СДБ је у многим догађањима мистериозна...

  

³   Од мине подметнуте 26. јануара 1972. године у ЈАТ-овом авиону погинуло је 27 путника..

⁴  Јосип Броз, Иван Шубашић и Иван Рибар...

⁵ Требају ли бољи докази о тачности дијагнозе да  се ради о „Пројекције својих мана на другога“? Подсјетимо се на овом мјесту и на тврдњу једног аналитичара људских нарави да „Мрзитељ највише мрзи онога коме је учинио неко зло из најмање два разлога: ради сталног подсјећања на сопствено недјело и - страха од могуће освете“...

⁶ У једном хрватском гласилу, из броја у број на насловној страни стајао је уоквирен план и програм: „рушити Југославију...дијалектиком ријечи и – динамитом“.

⁷  У 1988.-ој години организовано је 38 антијугословенских демонстрација…ту су се чуле и прве пароле „Смрт Милошевићу“...

⁸  Син вајара Ивана Мештровића, др Мате је био универзитетски професор и „добар познаник“ круга око  утицајног и моћног професора Збигњева Бжежинског...

⁹ Паролаштво „Главу дамо-Трст не дамо“, „Трст, Горица и Ријека биће наши довијека“...саосјећања са „патњом“  корушких Словенаца, градишћанских Хрвата....али никада није забиљежен неки протест у корист Срба у Албанији иако су били изложени правом сатирању. И многи, иначе трезвени Хрвати су се питали шта то још треба да се догоди да Срби схвате да нису ни браћа ни пријатељи... Тзв. „Југоносталгичаре“ треба понекада подсјетити  на континуитет србофобске патологије...клерикални србомрзац Амброз Кузмић је живио прије више од 3 вијека.

¹⁰ Апсурд над апсурдима: „Нова Хрватска“ објавила је 10.06.1980. г. проглас: „Као и досад, у овим одлучујућим данима „Жидовски одбор за Слободну Хрватску“ види своју улогу у организираном помагању хрватске борбе за слободу и против Југославије у име свјесних и иних Жидова, те у тражењу корисних веза са Жидовима Израела, САД и других земаља, на темељу жеље да се превладају трауме прошлости и нађе заједнички језик између Хрвата и Жидова, народа сродне несретне судбине, које данас повезује и заједнички југословенски непријатељ“.

¹¹  На свечаној бини међу одликованим лидерима антифашистичке коалиције стајао је и Стјепан Месић, предсједник државе у којој су порушени споменици борцима против нацизма, синовац  команданта усташке пуковније која се борила под Стаљинградом...Српски отпор и жртве приписани су другима а Србима подметнута туђа недјела....По једном испитивању у Хрватској, послије Срба (89%) највише мрзе Русе (80 %) док у симпатијама прењаче Нијемци и Италијани...